Arkadije Strugacki - Tahmasib

Neznanac je taj termin često upotrebljavao, a ja sam svaki put zamišljao ogromnu prostoriju, kao čekaonicu, sa podom u pločicama, u kojoj sede ljudi sa tašnama i bacaju s vremena na vreme u vazduh novčiće i sendviče i nešto iščekuju. I sada to često vidim u snu. Ali tada me neznanac ošamuti zvonkim izrazom granična teorema Muavra-Laplasa i reče da sve to nema nikakve veze sa stvari o kojoj je hteo da mi priča.

„Ja, znate, uopšte nisam hteo da vam pričam o tome“, reče glasom koji više nije bio onako živ kao maločas.

„Izvinite, vi ste sigurno matematičar?“ upitah ga. „Ne“, odgovori on natmureno.

„Kakav sam ja matematičar? Ja sam fluktuacija.“

Iz učtivosti oćutah.

„Da, ja vam, čini mi se, još nisam ispričao svoj doživljaj“, seti se on.

„Vi ste govorili o sendvičima“, rekoh.

„Znate, to je prvi primetio moj stric“, nastavi on. „Ja sam, znate, bio veoma rasejan i često sam ispuštao iz ruku sendviče. I sendviči su mi uvek padali na zemlju okrenuti buterom nagore.“

„Pa, to je dobro“, rekoh.

On tužno uzdahnu.

„To je dobro kad se to dešava ponekad… A kad se to dešava stalno! Da li me shvatate — stalno!“

Ništa nisam shvatao, i to sam mu i rekao.

„Moj stric je nešto znao matematiku i bavio se teorijom verovatnoće. On mi posavetova da bacim novčić. Bacali smo ga zajedno. Ja čak odmah nisam ni shvatio da sam propao čovek, ali moj stric to odmah shvati. Tako mi je tada i rekao: ‘Ti si propao čovek!’„

Ja i dalje nisam ništa shvatao.

„Prvi put sam bacio novčić sto puta; stric isto tako sto puta. Kod njega je grb ispao pedeset i tri puta, a kod mene — devedeset i osam. Stricu su se, znate li, oči popele na čelo. Meni takođe. Posle sam bacio novčić još dve stotine puta i, zamislite samo, kruna mi se pojavila sto devedeset i šest puta. Već tada je trebalo da shvatim čime se takve stvari završavaju. Morao sam već tada da shvatim da će jednom nastupiti i današnje veče!“ Pri tom duboko uzdahnu.“ Ali tada sam, znate, bio suviše mlad, mlađi od vas. Meni je izgledalo zabavno što znam da sam epicentar svih čuda sveta. Ne mogu da nađem drugi izraz.“

Malo se smirio i počeo da mi priča sve po redu, stalno pušeći i kašljucajući.

Ispričao mi je sve, opisujući detalje i naučno ih obrazlažući. Zaprepastio me je, ako ne dubinom, onda raznostranošću svojih znanja. Upotrebljavao je termine iz fizike, matematike, termodinamike, kinetičke teorije gasova, tako da sam se kasnije, kad sam odrastao, čudio odakle mi je ovaj ili onaj termin poznat. Često se upuštao u filozofska razmišljanja, a ponekad mi se činilo da uopšte nije samokritičan. Na primer, često je sebe nazivao ‘fenomenom’, ‘čudom prirode’ ili

‘gigantskom fluktuacijom’. Tada sam shvatio da to nije profesija. On mi je rekao da čuda nema već da se dešavaju samo malo verovatni događaji.

U prirodi, poučno mi je objašnjavao, najverovatniji događaji se dešavaju najšešće, a najneverovatniji — mnogo ređe.

Pri tome je mislio na zakon nestajanja entropije, ali je to meni tada zvučalo sasvim drugačije. Zatim je pokušao da mi objasni pojmove najverovatnijeg stanja i fluktuacije. Moju uobrazilju je potresao poznati primer sa vazduhom koji se sakupio u polovini jedne sobe.

‘U tom slučaju’, govorio je on, ‘svi koji bi sedeli u drugoj polovini sobe ugušili bi se, a ostali bi to smatrali za pravo čudo. A to nije nikakvo čudo već potpuno realna, ali neobično malo verovatna činjenica. To bi bila gigantska fluktuacija — ništavno moguće odstupanje od najverovatnijeg stanja stvari.’

Po njegovim rečima, i on je bio takvo odstupanje od najverovatnijeg stanja.

Njega su okruživala čuda. Videti, na primer, dvadesetostruku dugu posle kiše za njega je bila sitnica — on je video šest ili sedam puta.

‘Potući ću bilo kog sinoptičara-amatera’, hvalisao se. Video sam, tako, polarnu svetlost u Alma-Ati, brokenske vizije na Kavkazu, a dvadeset puta sam posmatrao poznati zeleni zrak, takozvani ‘mač gladi’, kako ga, inače, nazivaju. Ja sam doputovao u Batumi, a počinjala je suša. Međutim, kad sam pošao po pustinji Gobi, tri puta me je uhvatila prava tropska kiša.

Za vreme školovanja u školi i institutu on je položio mnoštvo ispita i uvek je izvlačio cedulju sa pitanjem broj pet. Jednom je polagao neki specijalni ispit, i tačno se znalo da će biti samo četiri listića, prema broju onih koji su polagali, a on je ipak izvukao cedulju broj pet, jer je jedan sat pre početka ispita ispitivač odlučio da doda još jedan listić. Sendviči su nastavljali da mu padaju buterom okrenutim nagore. (‘Na to sam, prema svemu, osuđen do kraja života’, rekao je. ‘To će me uvek podsećati na to da nisam običan čovek već gigantska fluktuacija.’) Dva puta je prisustvovao stvaranju velikih vazdušnih sočiva (‘to su makroskopske fluktuacije gustine vazduha’ — nerazumljivo mi je objasnio) i oba puta su ta sočiva palila šibicu u njegovim rukama.

Sva čuda s kojima se sukobljavao delio je na tri grupe: na prijatna, neprijatna i neutralna. Sendviče sa buterom okrenutim nagore je svrstavao u prvu grupu.

Stalnu kijavicu, koja je redovno i nezavisno od vremena otpočinjala i završavala se svakog prvog u mesecu svrstavao je u drugu grupu. U treću grupu je svrstavao razne prirodne pojave koje su se dešavale u njegovom prisustvu. Jednom se u njegovom prisustvu desilo narušavanje drugog zakona termodmamike: voda u posudi sa cvećem je iznenada počela da prima toplotu od okolnog vazduha i počela da kipi, a u sobi je napadalo inje. (‘Posle toga, znate li, uvek, kao sumanut, pre nego što ću da pijem vodu, ja je obavezno pipnem prstom.’) U njegov šator (on je često putovao) često su uletale loptaste munje i satima su ostajale u njemu. Na kraju se na to navikao i koristio je loptaste munje kao lampe: čitao je pri njihovoj svetlosti.

„Da li znate šta je to meteorit?“ upitao me iznenada. Mladost je sklona da pravi glupe šale i ja sam odgovorio da su meteoriti zvezde koje padaju i koje nemaju ništa zajedničko sa zvezdama koje ne padaju.

„Meteoriti ponekad padaju i u kuće“, rekao je zamišljeno. „Ali to se dešava veoma retko. I registrovan je samo jedan, znate, samo jedan slučaj, kad je meteorit pogodio čoveka. Jedini, znate li, takav slučaj…“

„No, pa šta onda?“ upitao sam ga.

Nagao se prema meni i prošaptao: „Taj čovek sam — ja!“

„Vi se šalite!“ rekao sam zadrhtavši.

„Ne“, tužno je rekao. Ispostavilo se da se to desilo na Uralu. Išao je pešice, kroz planine, i zaustavio se za trenutak da bi zavezao pertlu na gojzerici.

Začuo se zvižduk i osetio je udarac u zadnji deo tela i bol od opekotine.

„Na pantalonama se nalazila ovakva rupa“, pričao je. „Krv je tekla, znate li, ali ne baš jako. Šteta što je sada mrak, pokazao bih vam ožiljak.“

Na tom mestu sakupio je nekoliko sumnjivih kamenčića i čuvao ih u svom stolu — možda je jedan od njih i bio meteorit.

Sa njim su se dešavale i stvari koje nikako nisu mogle da se objasne s naučne tačke gledišta. Barem ne sa tadašnjeg nivoa nauke. Tako je jednom neočekivano i za samoga sebe postao izvor jakog magnetnog polja. To se izražavalo u tome što su svi predmeti od feromagnetita koji su se nalazili u sobi najednom poleteli k njemu. Čelično pero mu se zabilo u obraz, nešto ga je bolno udarilo po glavi i leđima. Počeo je da se štiti rukama, drhteći od užasa, od nogu do glave oblepljen viljuškama, kašikama, makazama, i najednam se sve završilo. Pojava nije trajala više od deset sekundi i on uopšte nije znao kako da je objasni.

Drugi put, kad je dobio pismo od prijatelja, već posle prvog reda, na svoje najveće zaprepašćenje, konstatovao je da je isto takvo pismo dobio već jednom pre nekoliko godina. Setio se čak da je na suprotnoj strani pored potpisa stajala ogromna krmača. Kad je pismo obrnuo, odista je ugledao ogromnu krmaču.