Arkadije Strugacki - Tahmasib

„Sve se to više nije ponavljalo“, tužno je rekao. „Ja sam te primere smatrao za najlepše u svojoj kolekciji. Ali, znate, tako sam smatrao samo do današnje večeri.“

Često je seckao svoj govor, da bi izjavio: „Sve je to, znate, bilo jako lepo, ali danas… To je već suviše, uveravam vas.“

„A zar vam se ne čini“, upitao sam ga, „da ste vi interesantan slučaj za nauku?“

„Mislio sam o tome“, rekao je. „Pisao sam. Predlagao sam. Niko mi ne veruje. Čak mi ni rođaci ne veruju. Samo je moj stric verovao, ali on je sada mrtav. Svi me smatraju za originalnog čoveka i neumornog šaljivdžiju. Ja prosto ne mogu ni da zamislim šta će misliti posle današnjeg događaja.“ Uzdahnuo je i bacio opušak.

„Da, to je možda i najbolje, što mi ne veruju. Pretpostavimo da mi neko poveruje. Stvorili bi komisiju, koja bi svuda putovala za mnom i čekala čuda. A ja sam čovek prirodno nedruštven, a uza sve to od svega ovoga karakter mi se sasvim pokvario. Ponekad ne spavam noću — bojim se…“

Što se tiče komisije, tu sam se u potpunosti slagao s njim. Jer, odista, on i nije mogao da izaziva čuda po svojoj želji. On je bio samo žarište, epicentar čuda, tačka prostranstva, kako je govorio, na kojoj su se dešavali malo verovatni događaji. Bez komisije i posmatranja ništa ne bi moglo da se utvrdi.

„Pisao sam jednom poznatom naučniku“, nastavio je. „Uglavnom o meteoritu i o vodi u vazi. Ali on je sve to primio kao šalu. Odgovorio mi je da je meteorit pao na japanskog šofera, a ne na mene. I savetovao mi da se obratim lekaru.

Zainteresovao me je taj šofer. Pomislio sam da je možda i on gigantska fluktuacija — vi i sami shvatate — to je moguće. Ali ispostavilo se da je on umro pre više godina. Da, znate…“Zamislio se. „A lekaru sam ipak otišao.

Ispostavilo se da sa tačke gledišta medicine ništa posebno ne predstavljam. Ali lekar je kod mene konstatovao izvesno rastrojstvo nervnog sistema i poslao me ovamo na oporavak. I ja sam doputovao. Odakle sam mogao da znam šta će se ovde desiti?“

Najednom me je uhvatio za rame i prošaptao:

„Pre jedan sat odletela je moja poznanica.“

Nisam ga shvatio.

„Mi smo šetali tamo, gore, u parku. Na kraju krajeva ja sam ipak čovek i imao sam najozbiljnije namere. Upoznali smo se u restoranu, otišli smo da se prošetamo u parku, i ona je odletela.“

„Kuda?“ povikah.

„Ne znam. Išli smo, a ona najednom viknu, jauknu, odvoji se od zemlje i polete u vazduh. Nisam mogao ni da se osvestim, samo sam je uhvatio za nogu. I evo…“

Gurnuo mi je u ruku neki tvrdi predmet. To je bila sandala, obična svetla ženska sandala.“Vi shvatate, to nije baš sasvim nemoguće“, mrmljao je fenomen.

„Haotično kretanje molekula tela, braunovsko kretanje delića živog koloida je postalo usmereno, nešto je odvojilo od zemlje i odnelo nekud, ni ja neznam kud.

Veoma, veoma malo verovatna stvar… Recite mi sada, da li treba da smatram sebe i za ubicu?“

Bio sam potresen i ćutah. Prvi put pomislih da je on sve to izmislio. A on tužno reče:

„A stvar, znate li, nije čak ni u tome. Na kraju krajeva, ona se možda samo zakačila negde za drvo. Jer ja nisam ni pošao da je tražim, bio sam ubeđen da je neću pronaći. Ali, znate… Ranije su ta čuda imala veze samo sa mnom lično. Ja fluktuacije nisam mnogo voleo, ali one su, fluktuacije, znate li, volele mene. A sad? Ako takve stvari počnu da se dešavaju i sa mojim poznanicima?… Danas je odletela devojka, sutra nestaje kroz zemlju saradnik, prekosutra… Pa recimo — vi. Jer ni vi sada niste osigurani ni od čega.“

To sam već shvatao i ja, i to mi je u isto vreme bilo i interesantno i strašno.

To je nešto! Što pre! Najednom mi se učinilo da uzlećem i uhvatio sam se obema rukama za kamen na kome sam sedeo.

Neznanac najednom ustade.

„Znate šta, biće bolje da pođem“, reče tužnim glasom. „Nikako ne volim besmislene žrtve. Vi sedite, a ja idem. Kako mi to ranije nije palo na pamet!“

Brzo je pošao pored obale, stupajući s kamena na kamen. Onda mi iz daljine doviknu:

„Vi me izvinite ako se nešto desi sa vama! To ne zavisi od mene!“

Odlazio je sve dalje i uskoro se pretvori u sićušnu crnu figuru na fonu svetlucavih talasa. Meni se tada učini da je zamahnuo rukom i nešto belo bacio u talase. Verovatno je to bila ona sandala. Tako smo se i rastali.

Nažalost, ne bih mogao da ga prepoznam u gomili ljudi. Jedino ako bi se desilo neko čudo. Nikad više nisam čuo o njemu i, po mome mišljenju, ništa naročito se tog leta na moru nije desilo. Verovatno se ta devojka ipak zakačila za neku granu i oni su se posle uzeli. Jer on je imao najozbiljnije namere. Ja znam samo jedno. Ako bilo kada, stežući ruku novom poznaniku, najednom osetim da postajem izvor jakog magnetnog polja, a uz to primetim da moj novi poznanik mnogo puši, kašljuca — to znači da je on fenomen, epicentar čuda, gigantska fluktuacija.

Žilin završi svoju priču i pobedonosno pogleda svoje slušaoce. Juri se priča dopala, ali on, kao i uvek, nije bio siguran u to da li je Žilin pričao istinu ili ne.

Za svaki slučaj za sve vreme priče skeptički se smeškao.

„Divno“, reče Jurkovski. „Ali najviše od svega mi se dopada naravoučenije.“

„Kakvo naravoučenije?“ reče Bikov.

„Naravoučenije je ovakvo“ objasni Jurkovski, „ne postoji ništa nemoguće, postoje samo malo verovatne stvari.“

„A osim toga“, reče Žilin, „svet je pun čudnovatih stvari — to je broj jedan. I broj dva: šta znamo o verovatnom?“

„Vi me tu zagovarate“, reče Bikov i ustade. „Tebi, Ivane, vidim ne daju mira spisateljske lovorike Mihaila Antonoviča. Tu priču možeš da ubaciš u svoje memoare.“

„Svakako ću je i staviti“, reče Žilin. „Zar nije divna?“

„Hvala, Vanja“, reče Jurkovski. „Odlično si mi pomogao. Interesantno, kako je to kod njega moglo da se javi elektromagnetno polje?“

„Magnetno“, popravi ga Žilin. „On je govorio samo o magnetnom.“

„Da…“ reče Jurkovski i zamisli se.

Posle večere su utroje ostali u kajut-kompaniji. Mihailo Antonovič, koji je završio svoje dežurstvo, sa velikim zadovoljstvom se zavalio u fotelju Bikova, počeo da čita Priču o princu Gendži, a Jura i Žilin su se smestili ispred ekrana magnetovizora da gledaju nekakav laki film. Svetlost u kajut-kompaniji je bila slaba, samo što se na ekranu u mračnim bojama smenjivala strašna džungla, po kojoj su koračali istraživači, a u uglu je pod lampicom svetlucala ćela navigatora. Bila je tišina.

Žilin je Istraživače već gledao, bilo mu je interesantnije da posmatra Juru i navigatora. Jura je gledao ekran ne odvajajući oči od njega i samo bi ponekad na glavi popravio tanak prsten fonodemonstratora. Istraživači su mu se mnogo dopali. A Žilin se smejao u sebi i mislio kako je naivan i primitivan taj film, naročito sada, kad ga čovek ne gleda prvi put i kad je već prevalio tridesetu.

Ti podvizi, koji liče na raspevano samomučenje, naivni su od početka do kraja, a tog komandanta Sandersa trebalo bi odmah smeniti, natrljati mu nos i poslati natrag na Zemlju kao arhivara, da ne ludi i ne uništava nevine ljude, koji čak nemaju prava ni da mu protivureče. A pre svega bi trebalo završiti sa tom histeričarkom Praskovinom — poslati je samu u džungle, kad je noge toliko svrbe.

I to mi je neka posada! Same samoubice s infantilnim intelektom. Doktor nije bio loš, ali autor ga je ubio na samom početku, prema svemu da ne smeta idiotskoj zamisli poludelog komandanta.

Najinteresantnije je to što Jura sve to, razume se, ne može da vidi, ali pokušaj da ga odvojiš od ekrana i nateraš ga da čita, recimo, Princa Gendžija… Oduvek je tako bilo, a verovatno će i biti, da svaki normalni mladić do određenog uzrasta više voli dramu jurnjave, traganja, samoistrebljenja, od drame ljudske duše… O, on će, razume se, potvrditi da je Lav Tolstoj veliki pisac, kao spomenik ljudske duše, da je Golsvorti ogroman i divan kao sociolog, a da Dimitrije Strogov nema premca u istraživanju unutrašnjeg sveta novog čoveka. Ali sve će to biti samo reči. Nastaće, razume se, vreme kada će biti potresen kad ugleda kneza Andreju od krvi i mesa među živima, kada će zadrhtati od užasa i žalosti shvativši Somsa, kada će osetiti ponos razgledajući oslepljujuće sunce koje gori u neopisivo složenoj duši Strogovskog Tokmakova… Ali sve će to doći kasnije kad bude sazreo, kad bude stekao iskustvo sopstvenih duševnih kretanja.