Arkadije Strugacki - Tahmasib

Džošua mračno reče Jurkovskom:

„Nepravedan je to zakon, mister inspektore. Zar može da se radnicima zabrani da zarađuju? A vi, komunisti, još se hvalite da ste za radnike.“

„Prijatelju moj“, meko reče Jurkovski, „komunisti su za druge radnike. Za radnike, a ne za gazde.“

U Barabašovoj sobi Jurkovski se iznenada lupi po čelu.

„Budala“, reče. „Zaboravio sam kamenje na direktorovom stolu.“

Bela se nasmeja.

„No, više ga nećete videti“, reče. „Neko će sada postati gazda.“

„Đavo neka ih nosi“, reče Jurkovski. „A nervi su vam… hm-hm… Bela… odista loši…“

Žilin poče da se smeje.

„Ala ga je udesio stolicom!…“

„A šta kažete, odvratna njuška?“ upita Bela.

„Ne, zašto“, reče Žilin. „Veoma kulturan i prijatan čovek.“

Jurkovski gadljivo primeti:

„Ljubazna svinja. A kakve su ovde prostorije, drugovi, a? Kakav su dvorac napravili, a smrt-planetolozi žive u liftu! Ne, time ću se pozabaviti, to neću ostaviti tek tako!“

„Hoćete da ručate?“ upita Bela.

„Ne, ručaćemo na Tahmasibu. Sada će se završiti cela ova gužva…“

„Bože moj“, poče da mašta Bela. „Posedeti za stolom sa dobrim ljudima, normalnim ljudima, ne slušati ništa o dolarima, o akcijama, ni o tome da su svi ljudi životinje… Vladimire Sergejeviču“, poče da moli, „pošaljite mi ovamo barem nekoga.“

„Strpite se još malo, Bela“, reče Jurkovski. „Ova radnja će se uskoro zatvoriti.“

„Uzgred, o akcijama“, reče Žilin. „Sad je u radio-stanici sigurno ludnica…“

„Sigurno“, reče Bela. „Prodaju i kupuju mesto u redu. Oči na čelu, njuške znojave… Oj, kada ću se izvući odavde!“

„Dobro, dobro“, reče Jurkovski. „Dajte, da pogledam sve zapisnike.“ Bela pođe sefu. „Uzgred budi rečeno, Bela, da li ovde može da se pronađe neki manje ili više pristojan direktor?“

Bela je preturao po sefu.

„Zašto da ne“, reče. „Moći će, razume se. Inženjeri su ovde ljudi uglavnom dobri. Domaćini.“

Neko zakuca na vrata. Ušao je, natmuren, oblepljen flasterima, Džošua.

„Idemo, mister inspektore“, reče ljutito.

Jurkovski stenjući ustade.

„Idemo“, reče.

Džošua mu pruži rašireni dlan.

„Vi ste tamo kamenje zaboravili“, natmureno reče. „Sakupio sam. Jer ljudi su kod nas razni…“

Svi su, kao i obično, pred ručak bili zaposleni. Jura se dosađivao nad Kursom teorije metala. Ljutit, neispavan, Jurkovski je nemarno prelistavao nekakav izveštaj. S vremena na vreme je zevao prikrivajući usta dlanom. Bikov je sedeo u svojoj fotelji i čitao poslednje časopise. To je bio dvadeset i četvrti dan puta, negde između orbite Jupitera i Saturna.

„Promena kristalne rešetke kadmijumskog tipa u zavisnosti od temperature u oblasti niskih temperatura se određuje, kao što smo videli, odnosom…“ čitao je Jura. Pomisli: Interesantno, šta li će se desiti kad Aleksej Petrovič pročita i poslednji časopis? Setio se priče Koldvela kako je neki momak jednog vrelog podneva seckao nožem palicu i kako su svi čekali šta će se desiti kada odseče i poslednji komadić. Prasnuo je u smeh, i tog trenutka se Jurkovski naglo okrenu prema Bikovu.

„Kad bi znao, Aleksej“, reče on, „do koje mi je mere sve to dojadilo, kako bih želeo da se razdrmam…“

„Uzmi od Žilina tegove“, posavetova mu Bikov. „Ti odlično znaš o čemu govorim“, reče Jurkovski.

„Nagađam“, progunđa Bikov. „Odavno već nagađam.“

„I šta o svemu tome… hm-hm… misliš?“

„Neumoran starac“, reče Bikov i zatvori časopis. „Ti više nemaš dvadeset i pet godina. Zašto stalno letiš kao žrebe pred rudu?“

Jura sa zadovoljstvom poče da sluša.

„Zašto… hm-hm… pred rudu?“ začudi se Jurkovski. „To će biti potpuno bezopasno proučavanje…“

„A možda je dosta?“ reče Bikov. „Isprva potpuno bezopasno ulaženje u pećinu kod pijavica, posle bezopasno svraćanje smrt-planetolozima — uzgred, kako tvoja jetra? — i na kraju ovaj piratski napad na Bambergu.“

„Dozvoli, ali to je bio moj dug“, reče Jurkovski.

„Tvoj dug je bio da pozoveš direktora na Tahmasib, mi bismo mu ovde zajedničkim snagama natrljali nos, pripretili bismo mu da ćemo spaliti rudnik reaktorom, zamolili bismo radnike da nam predaju gangstere i one koji peku rakiju — i sve bi se završilo bez glupave pucnjave. Kakva ti je to navika da uvek ideš

najopasniim putem?“

„Šta to znači ‘najopasnijim putem’?“ reče Jurkovski. „Opasnost je pojam subjektivan. Tebi to izgleda opasno, a meni — ne.“

„Odlično“, reče Bikov. „Jurcanje po Prstenu Saturna mi izgleda opasno. Zato ga ne dozvoljavam.“

„Dobro, dobro“, reče Jurkovski. „O tome ćemo još porazgovarati.“ Ljutito je nastavio da prelistava izveštaj i ponovo se okrenuo Bikovu. „Ponekad me prosto čudiš, Aleksej!“ izjavi. „Kad bih naišao na čoveka koji bi te nazvao kukavicom, ja bih ga zalepio za zid, ali ponekad bacim pogled na tebe, i…“ Ponovo je zatresao glavom i prevrnuo još nekoliko stranica izveštaja koji je stajao pred njim.

„Postoji budalasta hrabrost“, poučno reče Bikov.

„A postoji i razumna hrabrost.“

„Razumna hrabrost — to je katahreza! Spajanje nespojivih pojmova; prim. prev.

‘Mirnoća planinskog potoka, hladnoća letnjeg sunca’, kako govori Kipling.

Bezumlju hrabrih mi pevamo pesmu!…“

„Otpevali smo i — basta“, reče Bikov. „U naše doba treba raditi, a ne pevati. Ja ne znam šta je to katahreza, ali razumna hrabrost — to je jedini vid hrabrosti koji je prihvatljiv u naše doba. Bez raznih tamo… pokojnika. Kome je potreban pokojnik Jurkovski?“

„Kakav utilitarizam!“ uzviknu Jurkovski. „Neću da kažem da sam u pravu samo ja!

Ali ne zaboravi da postoje ljudi različitih temperamenata. Eto, meni, recimo, opasne situacije prosto pričinjavaju zadovoljstvo. Meni je dosadno da živim tek ovako! I, hvala bogu, nisam samo ja takav…“

„Znaš šta, Volođa“, reče Bikov. „Sledeći put povedi sa sobom kao kapetana Bagrata — ako dotle još bude živ — i leti s njim ako hoćeš i na samo Sunce. A ja nemam nameru da blagosiljam takva tvoja zadovoljstva.“

Obojica ljutito zaćutaše. Jura nastavi da čita: ‘Promena kristalne rešetke kadmijumskog tipa u zavisnosti od temperature…’ Zar je Bikov u pravu, pomisli.

To je nepravedno, ako je u pravu. Tačno govore oni koji kažu da je najpametnije — istovremeno i najdosadnije...

Iz komandnog odeljenja iziđe Žilin s listićem papira u ruci. Priđe Bikovu i reče poluglasno:

„Evo, Aleksej Petroviču, ovo Mihailo Antonovič predaje…“

„Šta je to?“ upita Bikov.

„Program kibernavigatora za let od Japeta.“

„Dobro, ostavi, pogledaću, „reče Bikov.

No, već program leta od Japeta, pomisli Jura. Oni će odleteti još nekud, a mene više ovde neće biti. Tužno pogleda Žilina. Žilin je bio u istoj onoj kariranoj košulji sa zavrnutim rukavima.

Jurkovski iznenada reče:

„Shvati ovo, Aleksej. Ja sam već star. Kroz godinu ili najkasnije dve, ja ću zauvek ostati na Zemlji, kao Dauge, kao Miša… I možda je ovaj let — moja poslednja šansa. Zašto nećeš da me pustiš?…“

Žilin na vrhovima prstiju prođe kroz kajut-kompaniju i sede na divan.

„Neću da te pustim ne samo zbog toga što je to opasno“, lagano reče Bikov, „već i zbog toga što je to besmisleno opasno. No, Vladimire, kakva je to sumanuta ideja — veštačko poreklo Prstenova Saturna? To je starački marazam, časna reč…“