Arkadije Strugacki - Tahmasib

„Možete da pređete“, reče inženjer. „Neću da se sporim s vama. Možda je uloga vaspitanja odista tako velika kao što je vi predstavljate. Iako i kod vas, uza sve vaše vaspitanje, uza svu državnu netrpeljivost prema malograđanštini, ipak izrasta… kako se to ruski kaže… korov. A kod nas, i uz naše vaspitanje, nekako uspevaju da odrastu oni koje vi nazivate pravim ljudima. Razume se, vi malograđana imate manje od nas… Šah… Ipak, ja ne znam gde imate nameru da strpate dve milijarde malograđana kapitalističkog sveta. Kod nas nema niko nameru da ih prevaspitava. Da, kapitalizam je — leš. Ali to je opasan leš. A vi ste uza sve to otvorili i granice. I dok su granice otvorene, malograđanština će u svim oblicima prelaziti preko granice. Samo da se ne zadavite u njoj… Još

jedan šah…“

„Ne savetujem“, reče Bela.

„U čemu je stvar?“

„Ja ću se razbarikadirati na ge-osam, a vašoj kraljici preti opasnost.“

Inženjer je izvesno vreme razmišljao.

„Da“, reče on. „Šaha neće biti.“

„Glupo bi bilo odricati opasnost od malograđanštine“, reče Bela. „Neko od vaših političara je pravilno rekao da ideologija sitnog posednika predstavlja za komunizam veću opasnost od sada već zaboravljene vodonične bombe. Samo, on je tu opasnost nepravilno adresovao. Ne za komunizam, već je za čovečanstvo opasna malograđanština. Zbog toga što u vašim razmatranjima, Sem, postoji jedna greška.

Malograđanin je — ipak čovek, i on uvek želi da postigne nešto veće. Ali pošto je on istovremeno i životinjka, to stremljenje ka većem dobija najčudovišnije oblike. Na primer, to je želja za vlašću. Želja za divljenjem. Želja za popularnošću. Kad se dva takva čoveka sudare, oni napadaju jedan drugoga kao psi. I kad se dva takva čoveka udruže, oni uništavaju sve oko sebe. I otpočinju vesele stvarčice kao što je bio fašizam, segregacija, genocid. Pre svega zbog toga mi vodimo borbu protiv malograđanštine. Vi ćete biti prinuđeni takođe da je otpočnete da se ne biste zadavili u sopstvenom đubretu. Da li se sećate pohoda učitelja na Vašington pretprošle godine?“

„Sećam se“, reče Livington. „Samo, po mome mišljenju, boriti se protiv malograđanštine, to je isto što i rezati vodu nožem.“

„Inženjeru“, podsmešljivo reše Bela, „to tvrđenje je isto tako poznato i staro kao Apokalipsa. Vi ste jednostavno pesimista. Kako se ono tamo kaže? Prestupnici će pobediti heroje, mudraci će ćutati, a glupaci će govoriti; ništa od onoga što ljudi misle neće se ostvariti.“

„No, pa šta“, reče Livington. „Bila su i takva vremena. Ja, razume se, jesam pesimista. Zašto bih bio optimista? Pa i vi takođe.“

„Ja nisam pesimista“, reče Bela. „Ja sam jednostavno loš radnik. Ali vreme niščih duhom je prošlo, Sem. Ono je davno prošlo, kako je to rečeno u toj istoj Apokalipsi.“

Vrata se otvoriše i na pragu se pojavi visok čovek sa zaliscima na glavi i bledim, malo oteklim licem. Bela poče da ga razgleda. Za sekundu ga prepoznade.

To je bio kraj. Čovek baci pogled na inženjera i uđe u sobu. Sad je gledao samo u Belu.

„Ja sam generalni inspektor MUKS-a“, reče on. „Moje prezime je Jurkovski.“

Bela ustade. Inženjer takođe s poštovanjem ustade. Za Jurkovskim u prostoriju uđe ogromni, preplanuli čovek u plavom kombinezonu. On samo baci pogled na Belu i poče s pažnjom da razgleda inženjera.

„Izvinite me, molim vas“, reče inženjer i izađe. Vrata za njim se zatvoriše.

Posle nekoliko koračaja po hodniku, inženjer se zaustavi i zamišljeno zviznu.

Zatim izvadi cigaretu i zapali. Tako, pomisli. Ideološka borba na Bambergi ulazi u novu fazu. Treba hitno preduzeti odgovarajuće mere.

Razmišljajući tako koračao je hodnikom stalno ubrzavajući korak. U lift je skoro utrčao. Kad je stigao na poslednji sprat, ode u radio-stanicu. Dežurni radista ga začuđeno pogleda.

„Šta se desilo, mister Livingtone?“ upita.

Livington prevuče dlanom preko mokrog čela.

„Dobio sam loše vesti od kuće“, reče. „Kad će biti prva sledeća radio-veza sa Zemljom?“

„Kroz pola sata“, reče radista.

Livington sede za stočić, istrže iz notesa list papira i brzo napisa radiogram.

„Pošaljite hitno, Majkl“, reče on pružajući mu list. „To je veoma važno.“

Radista baci pogled na list papira i začuđeno zviznu. „Šta će vam to sada?“

upita on. „Ko prodaje Space Pearl na kraju godine?“

„Hitno mi je potreban gotov novac“, reče inženjer i iziđe.

Radista stavi list papira ispred sebe i zamisli se.

Jurkovski je sedeo i laktom odmicao šahovsku tablu. Žilin je sedeo po strani.

„Osramotili ste se, druže Barabaš“, reče Jurkovski tiho.

„Da“, reče Bela i proguta pljuvačku.

„Da li ste saznali na koji način na Bambergu stiže alkohol?“

„Nisam. Najverovatnije je da ga proizvode ovde, na Bambergi.“

„Za poslednjih godinu dana kompanija je na Bambergu poslala četiri transporta presovane celuloze. Za kakve je radove na Bambergi potrebno toliko celuloze?“

„Ne znam“, reče Bela. „Ne znam, odista.“

„Ja takođe ne znam. Od celuloze destilišu alkohol, druže Barabaš. To je jasno čak i ježu.“

Bela je ćutao.

„Ko na Bambergi ima oružje?“ upita Jurkovski.

„Ne znam“, reče Bela. „Nisam uspeo da saznam. Ali oružje ipak postoji?“

„Da.“

„Ko odobrava prekovremeni rad?“

„Niko ga ne zabranjuje.“

„Da li ste se obraćali direktoru?“

Bela zgrči ruke.

„Tom ništavilu sam se obraćao dvadeset puta. On ne želi da čuje ni za šta. On ništa ne vidi, ništa ne čuje i ništa ne razume. Njemu je krivo što imamo loše izvore informacija. Znate šta, Vladimire Sergejeviču, ili me pošaljite odavde do sto đavola ili mi dajte ovlašćenje da streljam gadove. Ja ništa ne mogu da uradim. Ubeđivao sam. Molio sam. Pretio sam. To je kamen. Za sve radnike je komesar MUKS-a crveno strašilo. Niko ne želi da razgovara sa mnom. I don’t know nothing and it’s no damn business of yours. Ništa ne znam i ne trpajte vaš nos u te stvari; prim. prev. Njih se ne tiče međunarodno radno zakonodavstvo. Ja više ovako ne mogu. Da li ste videli plakate na zidovima?“

Jurkovski ga zamišljeno pogleda vrteći u prstima belog konja.

„Ovde nemam na koga da se oslonim“, nastavi Bela. „Ili su to banditi ili đubre koje mašta samo o tome da napuni džepove, i ne tiče ih se ništa da li će posle toga crći ili ne. Jer kod njih pravi ljudi ovamo neće doći. Idu otpaci, nesrećnici. Lump. Svako veče mi se ruke tresu od toga. Ja ne mogu da spavam.

Prekjuče su me pozvali da potpišem zapisnik o nesrećnom slučaju. Odbio sam: bilo je jasno da su čoveku autogenim aparatom isekli skafander. Tada je taj podlac, sekretar sindikata, rekao da će se žaliti na mene. Pre mesec dana su se na Bambergi pojavile i odmah izjutra bez traga nestale tri devojke. Idem direktoru, a taj podlac mi se smeje u lice: ‘Vi imate halucinacije, mister komesaru, vreme je da se vratite svojoj ženi, vi već sanjate devojke’. Na kraju krajeva, na mene su tri puta i pucali. Da, da, znam da se ni jedna budala nije rešavala da me pogodi. Ali od toga mi nije lakše. I pomislite samo da su me ovamo posadili da čuvam život i zdravlje tih budala! Neka idu svi oni u…“

Bela zaćuta i poče da lomi prste.

„No, no, mirno, Bela“, strogo reče Jurkovski.

„Dozvolite mi da odem“, reče Bela. „Evo druga“, on pokaza na Žilina, „to je verovatno novi komesar…“

„To nije novi komesar“, reče Jurkovski. „Upoznajte se, inženjer Tahmasiba Žilin.“

Žilin se lako nakloni.