Arkadije Strugacki - Tahmasib

„Kad bi bila kobasica… Da li će ovde neko da me sluša ili neće? Mirno, vi, naučnici! Tako. Mogu da vas izvestim da se među nama nalazi jedan generalni inspektor — Jurkovski, Vladimir Sergejevič. On nam poklanja sanduk konzervi sa svoga stola!“

„Ozbiljno?“ upita neko.

„Ne, to čak nije ni oštroumno. Ko se još tako šali?“

Odnekud iz ugla se začu:

„Hm-hm… Dobar dan.“

„A? Vladimir Sergejevič? Kako vas to nismo zapazili?“

„Izbezobrazili smo se ovde, drugovi smrt-planetolozi.“

„Vladimire Sergejeviču! Da li je istina ono za konzerve?“

„Najistinitija istina“, reče Jurkovski.

„Ura!“

„I još jednom…“

„Ura!“

„I još jednom…“

„U r-r-r-a-a!“

„Mesne konzerve“, objasni Jurkovski. Kroz prostoriju odjeknu uzdah.

„Ah, zašto ovde vlada bestežinsko stanje? Trebalo bi bacati uvis takvog čoveka.

Na rukama bi ga trebalo nositi.“

Kroz otvoreni otvor se pojavi još jedna brada.

„Šta urlate?“ mračno upita ta glava. „Dobili ste rezultat koji ste hteli, a da li znate da nemamo šta da jedemo? Tanker će tek sutra da se dovuče.“

Izvesno vreme svi su bradu gledali. Na kraju čovek sa mišićavim potiljkom zamišljeno reče:

„Prepoznajem kosmogonistu po rečniku.“

„Momci, pa on je gladan!“

„Kako da ne! Kosmogonisti su uvek gladni!“

„Kako bi bilo da njega pošaljemo po konzerve?“

„Pavle, prijatelju“, reče Kostja, „sad ćeš otići po konzerve. Idi, navuci vakuum-skafander.“

Bradati momak ga sumnjičavo pogleda.

„Jura“, reče Jurkovski, „odvedi druga na Tahmasib. Uostalom, to ću ja učiniti…“

„Dobar dan, Vladimire Sergejeviču“, reče bradonja šireći lice u osmejak. „Kako ste stigli do nas?“

Iz prostorije su izišli prvo Jurkovski, a za njim bradonja.

„Dobar je čovek Jurkovski. Dobar čovek.“

„A zašto je došao u inspekciju?“

„On nije ni došao ovamo u inspekciju. Ja sam ga shvatio tako da ga je jednostavno interesovalo kako je kod nas.“

„Onda, neka ga.“

„A ne bi mogao da kaže neku reč za proširenje programa?“

„Proširenje programa — može. Samo se bojim da nam ne smanji broj radnika. Idem da uklonim svoj krevet iz lifta.“

„Da, inspektori ne vole kad se živi u liftu.“

„Naučnici, ne plašite se. Ja sam mu već sve ispričao. On nije takav. Pa to je Jurkovski!“

„Momci, pođimo da nađemo trpezariju. Da je smestimo u biblioteku, a?“

„Biblioteku su zauzeli kosmogonisti.“

Svi su, jedan po jedan, počeli da izlaze iz prostorije. Tada je čovek s mišićavim potiljkom prišao Kostji i tiho rekao:

„Daj mi još jednu pilulu, Kostja. Nešto mi je muka…“

Ejnomeja je odavno ostala iza njih. Tahmasib je leteo prema Bambergi — u carstvo tajanstvene Space Pearl Limited. Jura se probudio kasno noću — bolela ga je i svrbela ruka od injekcije i užasno je bio žedan. Začuo je teške korake u hodniku. Učinilo mu se čak da je čuo prigušeno stenjanje. ‘Priviđenja’, pomisli,

‘samo je još to nedostajalo’. Ne silazeći s kreveta, otvori vrata i baci pogled u hodnik. U hodniku je, čudno se iskrivivši, stajao Jurkovski u svom divnom halatu. Lice mu je bilo oteklo, oči su mu bile zatvorene. Učestalo je i teško disao poluotvorenim ustima.

„Vladimire Sergejeviču!“ preplašeno ga pozva Jura. „Šta vam je?“

Jurkovski brzo otvori oči i pokuša da se ispravi, ali mu to ne pođe za rukom.

„Ti-ho!“ reče preteći, brzo, iskrivivši se još više. Pođe ka Juri. Jura se pomeri i propusti ga da uđe u njegovu kabinu. Jurkovski zatvori vrata za sobom i oprezno sede pored Jure.

„Zašto ne spavaš?“ upita ga tiho.

„Šta vam je, Vladimire Sergejeviču?“ promrmlja Jura. „Loše vam je?“

„Gluposti, jetra.“ Jura je užasnuto posmatrao njegove ruke koje su pritiskale želudac. „Uvek me tako muči, podla, posle ozračivanja… A ipak, nismo badava bili na Ejnomeji. Eto, to su ljudi, Jura! Pravi ljudi! Radnici. Čisti. I nikakvi kojekakvovići ih neće omesti u njihovom radu.“ Oprezno se osloni leđima o zid i Jura mu brzo podmetnu pod leđa jastuk. „Smešna reč ‘kojekakvovići’ zar ne, Jura?

A uskoro ćemo ugledati druge ljude… Sasvim druge… Trule, prljave… Gore od marsovskih pijavica… Ti ih, razume se, nećeš videti, a ja ću morati…“

Zatvorio je oči. „Jura… Izvini, ali možda ću ovde zaspati… Uzeo sam. .

lek… Ako zaspim… idi… kod mene da spavaš…“

Bela Barabas je prekoračio preko komingsa i zatvorio vrata za sobom. Na vratima se nalazila tablica od plastike: The chief manager of Bamberga mines. Space Pearl Limited. Glavni direktor rudnika Bamberge. Biser Svemira SOJ; prim. prev.

Tablica je bila raspolovljena. Još juče je bila čitava. Metak je pogodio u donji levi ugao i pukotina je prolazila kroz veliko slovo ‘B’. Podli nikogović, pomisli Bela. Uveravam vas da u rudnicima niko nema oružja. Samo vi, mister Barabas, i policajci, imate ga. Nemam ga čak ni ja. Svinja.

Hodnik je bio pust. Ispred vrata je visio plakat: NE ZABORAVI DA SI I TI DEONIČAR. INTERESI KOMPANIIJE — TVOJI SU INTERESI.

Bela se uhvati za glavu, zatvori oči i izvesno vreme je stajao tako, ne mičući se. Bože moj, pomisli. Kad će se sve to završiti? Kad će me opozvati odavde? No, kakav sam ja komesar? Ja u stvari ništa ne mogu. Više nemam snage. Da li me shvatate? Nemam više snage.

Opozovite me odavde, molim vas. Da, ja se stidim, i tako dalje. Ali, ja više ne mogu…

Negde su se zalupila vrata. Bela opusti ruke i pođe hodnikom. Pored reklamnih prospekata na zidu, koji su mu već odavno dojadili. Pored zatvorenih kabina inženjera. Pored visokih uskih vrata policijskog odeljenja. Interesantno, u koga su to mogli da pucaju na spratu administracije? Razume se, meni neće reći ko je pucao. Ali možda će mi poći za rukom da saznam u koga su pucali? Bela uđe u policiju. Za stolom je, poduprevši se rukom o obraz, dremao narednik Higins, načelnik policije, jedan od tri policajca rudnika Bamberge. Na stolu pred Higinsom nalazio se mikrofon, sa desne strane radio-stanica, sa leve strane časopis.

„Dobar dan, Higinse“, reče Bela.

Higins otvori oči.

„Dobar dan, mister Barabaš.“

Glas mu je bio dubok ali pomalo sipljiv.

„Ima li šta novo, Higinse?“

„Stigla je Geja“, reče Higins. „Doneli su poštu. Žena piše da se dosađuje. Kao da meni ovde nije dosadno. I vi imate četiri pošiljke. Rekao sam da vam ih odnesu. Mislio sam da ste u vašem kabinetu.“

„Hvala, Higinse. Da li znate ko je danas pucao na ovom spratu?“

Higins se zamisli.

„Nešto se ne sećam da su danas pucali na ovom spratu“, reče.

„A sinoć? Ili noćas?“

Higins preko volje odgovori:

„Noćas je neko pucao u inženjera Majera.“

„To vam je rekao sam Majer?“ upita Barabaš.

„Ja nisam bio ovde. Dežurao sam u sauni.“

„Vidite li, Higinse“, reče Barabaš. „Ja sam sada bio kod upravnika. Upravnik me je po deseti put uveravao da ovde oružje imate samo vi, policajci.“

„To je verovatno.“

„Znači, onda je u Majera pucao neko od vaših potčinjenih?“

„Ne bih rekao“, reče Higins. „Tom je bio sa mnom u sauni, a Konrad… Zašto bi Konrad pucao u inženjera?“

„Znači, oružje ima još neko?“

„Ja ga nisam video, mister Barabaš, to drugo oružje. Kad bih ga video, oduzeo bih ga. Zbog toga što je oružje zabranjeno. Ali ja ga nisam video.“

Beli je najednom sve postalo svejedno.

„Dobro“, reče ravnodušno. „Na kraju krajeva, paziti da se svi pridržavaju postojećih zakona — ta stvar je vaša, a ne moja. Moja je stvar da informišem MUKS o tome kako vi izlazite na kraj sa vašim obavezama.“