Arkadije Strugacki - Tahmasib

„Dozvoli, dozvoli“, pobuni se Jurkovski. „Ali, mi ipak i odgovaramo. Dečaka treba nečemu i naučiti? Život će ga naučiti“, kratko reče Bikov.

U kajut-kompaniju uđe Mihailo Antonovič u pidžami, s papučama navučenim na bose noge i ogromnim termosom u ruci.

„Dobro veče, momci“, reče. „Užasno mi se pije čaj.“

„Čaj, to nije loše“, živnu Bikov.

„Ako je čaj, neka bude čaj“, reče Jurkovski i poče da sređuje svoje papire.

Kapetan i navigator postaviše sto, Mihailo Antonovič stavi slatko u činijice, a Bikov svima nali čaj.

„A gde je Jurik?“ upita Mihailo Antonovič.

„Spava“, odgovori Bikov.

„A Vanjuša?“

„Dežura“, odgovori Bikov.

„No, dobro“, reče Mihailo Antonovič. Otpi malo čaja, zažmiri i reče: „Nikada, momci, ne pristanite da pišete memoare. To je dosadan posao, i te kako dosadan!“

„A ti više izmišljaj“, posavetova Bikov.

„Kako to?“

„Kao u romanima. Mlada Marsovka je zatvorila oči i nagnula se prema meni s poluotvorenim ustima. Ja sam je strašno zagrlio.“

„Celu“, dodade Jurkovski. Mihailo Antonovič pocrvene.

„Pazi, pocrvenela je stara gnjida“, reče Jurkovski.

„Znači, nešto je i bilo, a, Miša?“ Bikov se zaceni od smeha i zagrcnu čajem.

„Fuj!“ reče Mihailo Antonovič. „Sram vas bilo!“ Zamisli se i najednom izjavi:

„A znate šta, deco? Pljunuću na te memoare. No, šta mogu da mi urade zbog toga?“

„Ti nam objasni nešto drugo“, reče Bikov. „Kako da utičemo na Juru?“

Mihailo Antonovič se preplaši.

„A šta se desilo? Da nije uradio nešto?“

„Za sada još nije. Ali Vladimir smatra da na njega treba uticati.“

„Mi na njega, ukoliko se ne varam, ionako utičemo. Od Vanje se ne odvaja, a u tebe je, Volođenjka, prosto zaljubljen. Najmanje je već dvadeset puta pričao o tome kako si za pijavicama ušao u pećinu.“

Bikov diže glavu.

„Za kakvim to pijavicama?“ upita.

Mihailo Antonovič poče da se kao krivac vrpolji.

„Ah, to su bajke“, reče Jurkovski ne trepnuvši. „To je bilo još… hm-hm… davno. Postavlja se pitanje: kako uticati na Juru? Dečku se pruža jedinstvena šansa da vidi svet boljih ljudi. Sa naše strane bi bilo jednostavno… hm-hm.“

„Vidiš li, Volođa“, reče Mihailo Antonovič, „Jura je divan dečko. Njega su dobra vaspitali u školi. On ima sve… kako da kažem… osnove dobrog čoveka. Shvati, Volođa, Jura više nikada neće zameniti dobro za zlo.“

„Pravi čovek“, resko reče Jurkovski, „poseduje i široke horizonte.“

„Pravilno, Volođa“, reče Mihailo Antonovič. „Eto, i Jura…“

„Pravog čoveka formiraju samo pravi ljudi, radnici, i samo pravi život, punokrvan i težak.“

„Ali, i naš Jurik…“

„Mi moramo da iskoristimo slučaj i pokažemo Juri prave ljude u pravom, teškom životu…“

„Pravilno, Volođa, i ja sam uveren da će Jurik…“

„Izvini, Mihailo, ali ja još nisam završio. Sutra ćemo biti veoma blizu Ejnomeje. Da li znate šta je to Ejnomeja.“

„Kako da ne?“ reče Mihailo Antonovič. „Asteroid, velika poluosa — dva i šezdeset i četiri dela astronomske jedinice, ekscentricitet…“

„Ne mislim na to“, nestrpljivo ga prekide Jurkovski. „Da li znate da na Ejnomeji već tri godine radi jedinstvena na svetu fizička stanica za istraživanje gravitacije?“

„Kako da ne“, reče Mihailo Antonovič. „Pa tamo je…“

„Ljudi tamo rade u izuzetno teškim uslovima“, nastavi Jurkovski s oduševljenjem.

Bikov ga pažljivo pogleda. „Dvadeset pet ljudi, čvrsti kao dijamanti, pametni, hrabri, ja bih čak rekao — bezumno hrabri! Cvet čovečanstva! Eto, to je divna prilika da upoznamo dečaka sa pravim životom!“

Bikov je ćutao. Mihailo Antonovič reče zabrinuto: „Divna misao, Volođa, ali to je…“

„I baš sada, oni se spremaju da izvrše interesantan eksperiment. Oni proučavaju širenje gravitacionih talasa. Da li znate šta je to smrt-planeta? Komad stene, koji se u potrebnom trenutku u celosti pretvara u zračenje! Neobično poučan prizor!“

Bikov je ćutao. Ćutao je i Mihailo Antonovič.

„Videti prave ljude u procesu pravog rada — zar to nije divno?“

Bikov je ćutao.

„Ja mislim da će to biti veoma korisno našem stažisti“, reče Jurkovski i dodade blažim tonom: „Čak ni ja ne bih imao ništa protiv toga da bacim pogled na to.

Odavno me interesuju uslovi rada smrt-planetologa.“

Bikov najzad progovori.

„Pa šta“, rekao je. „Odista, nije neinteresantno.“

„Uveravam te, Aleksej!“ uzviknu Jurkovski. „Ja mislim da ćemo tamo sigurno svratiti, zar ne?“

„M-da“, neodređeno promrmlja Bikov, i zagleda se u Jurkovskog.

„No, divno“, reče Jurkovski. Baci pogled na Bikova i upita: „Tebe nešto zbunjuje, Aleksej?“

„Evo šta mene zbunjuje“, reče Bikov. „U mojoj maršruti se nalazi Mars. U maršruti imam Bambergu sa tim prljavim kopovima. Imam i nekoliko saputnika Saturna. Postoji i sistem Jupitera. I još koješta. Ali jedne stvari tamo nema.

Ejnomeje nema.“

„Pa, kako da kažem…“ reče Jurkovski spustivši pogled i lupkajući prstima po stolu. „Da smatramo da je to propust uprave, Aljoša.“

„Moći ćeš, Vladimire, da posetiš Ejnomeju sledeći put.“

„Dozvoli, dozvoli, Aljoša. Hm-hm… ja sam ipak generalni inspektor i mogu da izdam naređenje… hm-hm… da se maršruta izmeni…“

„To si mogao odmah da kažeš. Što mi puniš glavu kojekakvim vaspitnim zadacima?“

„Hm, vaspitni zadaci, razume se, takođe… da… Navigatore“, reče Bikov.

„Generalni inspektor naređuje da se promeni kurs. Proračunajte kurs za Ejnomeju.“

„Razumem“, reče Mihailo Antonovič i zabrinuto pogleda Jurkovskog. „Znaš, Volođa, mi imamo malo goriva. Ejnomeja — to je dobar komad puta… Moraćemo dva puta da kočimo. I jedanput da uzimamo zalet. Trebalo je da to kažeš barem pre nedelju dana.“

Jurkovski se gordo isprsi.

„Hm-hm… znaš šta Mihailo? Da li tu u blizini postoje rezervoari sa gorivom?“

„Kako da ne“, reče Mihailo Antonovič. „Ima ih…“

„Biće i goriva“, reče Jurkovski.

„Ako bude goriva, biće i Ejnomeja“, reče Bikov, ustade i priđe svojoj fotelji.

„No, Miša i ja smo sto postavljali, a ti, generalni inspektore, sada sve raspremi.“

„Volterijanci“, reče Jurkovski i poče da rasprema sto. On je bio zadovoljan svojom malom pobedom. Bikov je mogao i da mu se ne potčini. Kapetan broda, koji je vozio generalnog inspektora, takođe je imao svoja ovlašćenja.

Fizička opservatorija Ejnomeja okretala se oko Sunca približno u tački gde se nekada ranije nalazio asteroid Ejnomeja. Gigantska stena prečnika od dve stotine kilometara je za poslednjih nekoliko godina bila u procesu eksperimenata skoro potpuno uništena. Od asteroida je ostao samo redak roj relativno sitnih komada i oblak kosmičke prašine širok sedam stotina kilometara — ogromna srebrna lopta.

Sama fizička opservatorija se malo po čemu razlikovala od teških veštačkih Zemljinih satelita. To je bio sistem cilindara i lopti, povezan cevima, koji se okretao oko osovine. U laboratoriji je radilo dvadeset i sedam fizičara i astrofizičara, čvrstih kao dijamant, pametnih, hrabrih, a često i ‘bezumno hrabrih’. Najmlađi od njih imao je dvadeset i pet godina, najstariji — trideset i četiri.

Posada Ejnomeje se bavila istraživanjem i ispitivanjem kosmičkih zračenja, eksperimentalnih provera teorija polja, vakuumom, superniskim temperaturama, eksperimentalnom kosmogonijom. Svi omanji asteroidi u radijusu od dvadeset megametara od Ejnomeje proglašeni su za smrt-planete: oni su već bili uništeni ili ih je tek trebalo uništiti. Time su se uglavnom bavili kosmogonisti i Frelativisti. Fizičari koji razrađuju teoriju ralativnosti; prim. prev. Male planete su uništavane na razne načine. Njih su pretvarali u roj kamenčića, u oblak prašine ili gasa, a ponekad i u svetlosnu eksploziju. Uništavali su ih u prirodnim uslovima i u jakom magnetnom polju, momentalno ili postepeno, razvlačeći proces na dekade i mesece. To je bio jedini u Sunčevom sistemu kosmogonični poligon, i ako su sada opservatorije u blizini Zemlje pronašle novu zvezdu sa čudnovatim linijama u spektru, pre svega se postavljalo pitanje: gde se u tom trenutku nalazila Ejnomeja i da li se ta zvezda ne nalazi slučajno u rejonu Ejnomeje? Međunarodna uprava kosmičkog saobraćaja je objavila da je zona Ejnomeje zabranjena za sve putničke kosmoplane.