Arkadije Strugacki - Tahmasib

Ali najodvratnije kod njih jeste to što oni uvek imaju masu slobodnog vremena i što ga uništavaju. Ja ovde na Tahmasibu ne znam šta da radim od besposlice, jedva čekam da počnem da radim. Oni bi se ovde osećali kao riba u vodi…“

Jura izgubi nit i zaćuta. Žilin je i dalje crtao svoj integral, a lice mu je zbog nečega postalo tužno. Onda reče:

„A kakve veze ima s tim kapetan Bikov?“

„Jura se seti od čega je počeo.“

„Aleksej Petrovič“, neodlučno poče, „on je nekako dosadan…“

Žilin klimnu glavom.

„Tako sam i mislio“, reče. „Ali ti grešiš, dragi moj, ako sve trpaš na jednu gomilu — i Bikova i one koji obožavaju bezbedne jurnjave po drumovima…“

„Ja uopšte nisam ni mislio na to… Shvatam te. Pazi. Bikov voli svoj posao — to je broj jedan. Ne može sebe da zamisli na nekom drugom mestu — to je broj dva. A osim toga, Aleksej Petrovič radi čak i onda kada čita novine i časopise u svojoj fotelji. Nikad nisi razmišljao o tome?“

„Ne, nisam…“

„A trebalo bi. Znaš li u čemu se sastoji rad Bikova? Uvek biti spreman. To je težak posao. Posao koji iznuruje. Treba biti Bikov da bi čovek mogao sve to da izdrži. Treba se navići na stalnu napregnutost, na stanje stalne spremnosti. Da li me shvataš?“

„Ne znam… Ako je odista tako…“

„U tome i jeste stvar što je to odista tako! On je vojnik kosmosa. Njemu čovek može samo da zavidi, Jura, jer je on našao glavno u sebi i u svetu. On je potreban, neophodan i nezamenljiv. Da li me sada shvataš?“

Jura ćutke neodlučno klimnu glavom. Pred njim se pojavljivala slika koja mu je dojadila — proslavljeni kapetan u patikama i prugastim čarapama u pozi malograđanina u svojoj omiljenoj fotelji.

„Ja znam, tebe je osvojio Vladimir Sergejevič. No, pa šta, to je sasvim razumljivo. S jedne strane Jurkovski, koji smatra da je život — nepotrebno muvanje i koji smatra da treba koristiti pogodan slučaj da bi se ispraznio u vulkanskoj eksploziji. Sa druge strane Bikov, koji smatra da je pravi život u stalnoj napetosti; on ne priznaje nikakve slučajeve, zato što je unapred pripremljen za sve mogućnosti, i za njega ne postoji iznenađenje… Ali postoji i treća strana stvari. Zamisli, Jura“, Žilin stavi dlanove na sto i zavali se u fotelji, „ogromnu zgradu ljudske kulture: sve što je čovek stvorio, što je oduzeo prirodi i što je stvorio onako kako to priroda nije mogla. Veličanstvenu zgradu! Grade je ljudi koji odlično poznaju svoj posao i koji ga mnogo vole. Na primer, Jurkovski, Bikov… Takvih ljudi je za sada manje nego ostalih. A drugi

— to su oni na kojima stoji zgrada. Takozvani mali ljudi. Prosto pošteni ljudi, koji možda i ne znaju šta vole a šta ne. Ne znaju, nisu imali slučaj da saznaju šta mogu, šta ne mogu. Oni jednostavno pošteno rade tamo gde ih je postavio život. To su uglavnom oni koji drže na svojim ramenima dvorac Misli i Duha. Od devet do petnaest drže na svojim leđima, a onda idu po pečurke.“ Žilin zaćuta.

„Razume se, hteo bi svako da gradi. Hteo bi, i te kako bi hteo, brate. To će obavezno jednom i biti. Ali za to je potrebno vreme. I snaga. Treba se tek boriti za to…“

Jura je mislio. Nešto je bilo u Ivanovim rečima. Nešto na šta nije bio naviknut.

To je trebalo tek shvatiti.

Žilin zabaci ruke pod glavu.

„Sećam se jedne stvari“, progovori. Gledao je pravo u lampu, a zenice su mu izgledale kao tačke. „Imao sam druga koji se zvao Tolja. Zajedno smo učili u školi. On je uvek bio neprimetan i stalno radio nekakve sitnice. Pravio je nekakve sveske, lepio kutije. Voleo je da povezuje stare, mnogo puta pročitane knjige. Dobričina je bio velika, takva dobričina, da čak ni uvredljive šale nije shvatao. Prihvatao ih je nekako čudnovato i, po našem mišljenju, divlje. Baciš

mu, recimo, u krevet tritona, a on ga izvuče i počne dugo da ga gleda. Mi se oko njega smejemo, a on ga razgleda i na kraju kaže: ‘Jadniče’ — i odnese ga u ribnjak. Posle je odrastao i postao statističar. Svi znamo da je to posao tih i neprimetan i svi smo smatrali da naš Tolja za drugo i nije sposoban. Radio je pošteno, bez nekog entuzijazma, ali savesno. Mi smo leteli na Jupiter, proučavali večiti led, gradili nove fabrike, a on je sedeo u svojoj ustanovi i računao na mašinama koje sam nije izmislio ni konstruisao. Obrazac malog čoveka; mogao bi da ga obložiš vatom i trpaš u muzej pod stakleno zvono, s natpisom: TIPIČNI SAMOZADOVOLJINI ČOVEK S KRAJA DVADESETOG VEKA.

Kasnije je umro. Zapustio je neku najobičniju bolest, jer se bojao operacije, i zbog toga je i umro. To se dešava s malim ljudima, iako o tome nikada ništa ne piše u novinama.“

Žilin zaćuta, kao da osluškuje. Jura je čekao.

„To je bilo u Kareliji, na obali šumskog jezera. Njegov krevet se nalazio na zastakljenoj verandi, a ja sam sedeo pored njega i gledao njegovo neobrijano tamno lice… mrtvo lice i ogroman taman oblak nad šumom sa druge strane jezera.

Lekar je rekao: ‘Umro je’. I tog trenutka je odjeknuo grom takve snage i otpočela takva nepogoda kakve se retko dešavaju čak i na južnim morima. Vetar je lomio drveće i bacao ga na mokro, crveno stenje, tako da se kidalo u iverje, ali čak ni to se od urlanja vetra nije čulo. Jezero je kao zidom išlo prema obali, i u taj zid su udarale munje, onako kako se to na severu nikad ne dešava. Sa kuća je nepogoda zbacivala krovove. Svuda su se zaustavili satovi — niko nije znao zbog čega. Životinje su umirale s iscepanim plućima. To je bila prava zverska bura, kao da je ceo svet stao naglavce. A on je ležao, tih, običan, i kao uvek — to ga se nije ticalo.“ Žilin ponovo poče da osluškuje. „Ja, Jura, nisam plašljiv, miran sam, ali tada sam osetio užasan strah. Najednom sam pomislio: Eto, ko si ti bio, naš mirni, dosadni Toljik. Ti si, tiho i neprimetno, a da ni sam nisi podozrevao, držao na svojim ramenima ravnotežu Sveta. Umro si — umrla je i ravnoteža i Svet je stao naglavce. Da su mi tada povikali kraj uveta da je Zemlja skrenula sa svoje orbite i da je krenula ka Suncu, ja bih samo klimnuo glavom. I još sam tada pomislio… „Žilin ponovo za trenutak zaćuta. „Pomislio sam: zašto je on bio tako dosadan i tako mali? Jer on je bio dosadan čovek, Jura. Veoma dosadan. Da se ta bura desila pred njegovim očima, on bi sigurno povikao: ‘Ah! Papuče! Moje papuče se suše napolju!’ I potrčao bi da spasava papuče.“ „Ali, zašto je, kako je postao takav, dosadan?“

Žilin zaćuta i strogo pogleda u Juru.

„Ali, on je sam bio kriv za to“, oprezno reče Jura.

„Nije istina. Niko nikada nije ni za šta sam kriv. Onakvi kakvi smo — postajemo zahvaljujući ljudima. A mi… Kako često ne plaćamo taj dug… Skoro nikada. A ne postoji ništa važnije od toga. To je najvažnije. Sad je to najvažnije. Ranije je bilo najvažnije dati čoveku slobodu da postane ono što on hoće da postane. A sad je najvažnije — pokazati čoveku kakav treba da postane da bi bio ljudski srećan. Eto, to je sada najvažnije.“ Žilin pogleda Juru i najednom ga upita:

„Zar ne?“

„Sigurno“, odgovori Jura. Sve je to bilo dobro, ali njemu nekako tuđe. Nekako ga nije interesovalo. Ta stvar mu je izgledala dosadna.

Žilin je sedeo napregnuto osluškujući.

„Šta se desilo?“ upita Jura.

„Tiho!“ Žilin se pridiže sa kreveta. „Čudnovato“, reče. I nastavi da osluškuje.

Jura najednom oseti kako se pod pod njegovim nogama poče da trese i tog trenutka poče da urla sirena. Skočio je i bacio se prema vratima. Žilin ga uhvati za rame.

„Mirno“, reče. „Znaš li gde se po rasporedu nalazi tvoje mesto u slučaju nesreće?“

„Da!“ reče Jura i zagrcnu se.

„Obaveze takođe?“ Žilin ga pusti. „Marš!“