Arkadije Strugacki - Tahmasib

Zatim je video kako se od jednog tenka koji se približavao podigla dugačka struja plamena, koja je ličila na ispljuvak, i nestala u pojasu dima i prašine ispred lanca goniča. Tada shvati. Svi su pucali u taj pojas prašine: tamo su se nalazile pijavice. Taj pojas dima se približavao.

Iza brežuljka, zadnjim delom okrenutim napred, lagano se pojavio tenk Kuzmina.

Tenk se još nije zaustavio kad se njegova kabina otvori i iz nje se pojavi crna cev. Cev poče da se diže prema nebu ogromna i kad se zaustavila pod uglom od četrdeset i pet stepeni, tragači Kuzmina izleteše iz tenka i polegaše pod gusenice. Iz samog tenka je počeo da se diže gust, crn dim; cev je sa škripom izbacila ogroman jezik plamena, posle čega se tenk obavio oblacima dima. Za trenutak se pucnjava smiri. Na grebenu brežuljka, koji je bio udaljen oko tri stotine metara, pojavi se pečurka dima i prašine.

Feliks ponovo lupi Juru po kapuljači. Jura mu odmah dodade jednu za drugom dve granate i osvrte se prema tenku Kuzmina. U prašini se videlo kako tragači s mukom izvlače cev iz tenka. Juri se čak učini da kroz urlik sirena i pucnjavu čuje nerazumljive psovke.

Pojas dima i prašine, u kome su se pojavljivali plamičci eksplozija, približavao se sve više i više. I, na kraju, Jura ih je ugledao. Pijavice su ličile na ogromne sivo-žute punoglavce. Elastične, veoma pokretljive, bez obzira na svoju veličinu i očigledno veliku težinu, one su iskakale iz oblaka dima, letele po vazduhu nekoliko desetina metara i ponovo nestajale u prašini. A za njima, bukvalno za njihovim petama, jurili su skakučući po dinama i brežuljcima široki, četvrtasti peščani tenkovi i mali krauleri i svetlucali plamičcima pucnjeva.

Jura se sagao da dohvati granatu, a kad se uspravio, pijavice su bile već sasvim blizu, plamičci pucnjeva već su bili nestali, tenkovi su počeli da usporavaju i na njihove krovove su počeli da iskaču ljudi i mašu rukama. Odnekud s leve strane, zaobilazeći tenk Kuzmina, fantastičnom brzinom prolete jedan peščani tenk i pojuri pored same peščane zavese, kroz centar pijavica. Kabina tenka je bila prazna. Za njim je iskočio drugi, isto tako prazan tenk, za njim treći i više ništa nije moglo da se vidi u gustoj, žutoj prašini.

„Prekini paljbu!“ zaurla megafon.

„Gazi! Davi!“ zaurla megafon kod goniča.

Prašina je pokrila sve, a pošto je počelo da se smrkava, vidljivost je bila vrlo slaba.

„Čuvaj se!“ povika Feliks i saže se.

Dugačko, tamno telo prelete iznad tenka. Feliks se ispravi i poče da okreće raketnu pušku prema Staroj Bazi. Iznenada sirene prestadoše da urlaju i odmah se začu lupnjava motora desetak tenkova, škripa gusenica i uzvici. Feliks više nije pucao. On je lagano okretao pušku čas ulevo čas udesno i ta škripa, koja je parala uši, izgledala je Juri kao rajska muzika u poređenju s urlanjem sirena.

Iz oblaka prašine se pojavi nekoliko ljudi naoružanih karabinima. Oni pritrčaše tenku i počeše da uskaču u njega.

„Šta se desilo?“ upita Žilin.

„Krauler se preturio“, brzo odgovori neko. Drugi, nervozno se nasmejavši, reče:

„Lagano i metodično kretanje.“

„Popara, prava popara“, reče treći. „Ne umemo mi da ratujemo.“

Grohot motora se približi i pored njih lagano i nekako nesigurno prođoše dva tenka. Poslednji je za sobom vukao nešto bez oblika, pokriveno prašinom.

Začuđeni glas iznenada reče:

„Momci! Pa sirene više ne urlaju!“

Svi počeše da se smeju i da istovremeno govore.

„Uh, ala je ovo prašinčina!“

„Kao da su počele jesenje bure.“

„Šta sad da radimo, Felikse? Ej, komandante!“

„Čekaćemo“, tiho reče Feliks. „Prašina će se uskoro sleći.“

„Zar smo ih se otarasili?“

„Ej, goniči, da li ste ih mnogo pobili?“

„Dosta će biti za večeru“, odgovori neko od goniča.

„One su, podle, sve otišle u podzemne pećine.“

„Ovuda je prošla samo jedna. Boje se sirena.“

Prašina je lagano počela da se sleže. Pojavi se kružić sunca, pojavi se ružičasto nebo. Jura ugleda mrtvu pijavicu — verovatno onu koja je preskočila preko tenka. Ležala je na litici brežuljka, prava kao motka, dugačka, pokrivena žutom oštrom čekinjom. Od repa prema glavi se širila i Jura dobro osmotri njene čeljusti osećajući kako mu žmarci idu niz leđa. Čeljust joj je bila sasvim okrugla, imala je u prečniku pola metra i bila puna pljosnatih, trouglastih zuba. Čoveku je bilo odvratno da je gleda. Jura se osvrte i vide da se prašina skoro sasvim slegla i da se oko njih nalazi više tenkova i kraulera. Ljudi su skakali preko ivica tenkova i lagano se peli uz liticu prema razvalinama Stare Baze. Motori su utihli. Nad bregom su se čuli samo glasovi, a pod nogama je pucketalo ugljenisano žbunje.

„Idemo“, reče Feliks.

Skinu sa držača pušku i prebaci se preko ivice tenka. Jura krete za njim, ali ga Žilin uhvati za rukav.

„Polako, polako“, reče. „Poći ćeš sa mnom golubiću.“

Izišli su iz tenka i počeli da se penju uz liticu za Feliksom. Feliks je krenuo prema većoj grupi ljudi, koji su stajali na oko pet metara ispod razvalina.

Ljudi su se okupili oko duboke crne pećine, koja se strmo spuštala pod razvaline. Pred samim ulazom, podbočivši se, stajao je čovek s karabinom prebačenim preko vrata.

„I da li ih je tamo mnogo otišlo?“ pitao je.

„Dve pijavice sigurno“, odgovoriše iz gomile. A možda i više.

„Jurkovski!“ reče Žilin.

„Kako ih niste… hm-hm… zadržali?“ upita Jurkovski sa prekorom u glasu.

„A one… hm-hm… nisu htele da se zaustave, objasni neko iz gomile.“

Jurkovski reče prekorno:

„Trebalo ih je… hm-hm… zadržati!“ Skide karabin. „Idem da vidim“, reče.

Niko nije uspeo da kaže nijednu reč, a on se već sagao i s neočekivanom lakoćom skočio u pomrčinu. Za njim je, kao njegova senka, skočio Feliks. Jura više nije razmišljao.

„Dozvolite, druže“, reče i uze karabin od suseda. Zaprepašćeni čovek se nije ni protivio.

„Kuda ćeš?“ zaprepasti se Žilin osvrćući se sa ulaza u pećinu. Jura odlučno koraknu ka pećini. „Ne“, brzo reče Žilin. „Tamo ne smeš.“ Jura sagavši glavu krete ka njemu. „Ne smeš, ja sam ti već rekao!“ zaurla Žilin i gurnu ga u grudi.

Jura sede podigavši oblak prašine. Gomila poče da se smeje. Pored njih protrčaše tragači, jedan za drugim nestajući u pećini.

Jura skoči; bio je besan.

„Pustite me“, zaurla. Bacio se napred, ali nalete na Žilina, koji je stajao kao zid. Žilin reče molećivo:

„Jura, izvini, ali tebi tamo odista nikako nije mesto.“ Jura se ćutke otimao.

„Pa, zašto se otimaš? Vidiš i sam da sam i ja ostao. U pećini su počeli da odjekuju pucnji.“

„Kao što vidiš, odlično su se snašli i bez nas dvojice.“

Jura steže zube i udalji se. Ćutke gurnu karabin u ruke goniču od koga ga je bio uzeo i ostade u gomili. Činilo mu se da ga svi posmatraju. Sramota, mislio je, kakva sramota! Umalo mu i uši nisu izvukli. Pa da su sami, samo on i Žilin, još

i nekako. Ali u prisustvu svih… Setio se kako se pre deset godina zavukao u sobu starijeg brata i obojio bojicama crteže… Hteo je da bude što bolje. I kako ga je stariji brat za uvo izveo napolje, na ulicu; kako ga je tada bilo sramota…

„Ne ljuti se, Jurka“, reče Žilin. „Nehotice sam. Sasvim sam zaboravio da je ovde teža slabija nego na Zemlji.“

Jura je i dalje uporno ćutao.

„Ne uznemiravaj se“, nežno reče Žilin popravljajući mu kapuljaču na glavi.

„Ništa se neće desiti s njim. Tamo je Feliks kraj njega, tragači… I ja sam takođe u prvi mah pomislio da će starac nastradati, i pojurio sam za njim, ali sam se zahvaljujući tebi osvestio…“