Arkadije Strugacki - Tahmasib

„Ja se, Vanja, nisam ni spremao“, Mihailo Antonovič živnu. „A to je divna misao, momci! Napisaću poglavlje i o ovom letu. To će biti završna glava. Tako ću je i nazvati: Moj poslednji let. Ne ‘moj’ — to je nekako neskromno. Jednostavno: Poslednji let. I opisaću to kako mi sada letimo zajedno, i Aljoša, i Volođa i vi, momci. Da, to je odlična ideja — Poslednji let.“

I Mihailo Antonovič se ponovo vrati svojim memoarima.

Pošto je uspešno završio doterivanje nedubliranog fazociklera, Žilin je pozvao Juru da siđe u mašinsko odeljenje broda, u bazu fotoreaktora.

U bazi fotoreaktora je bilo hladno i neudobno. Žilin odmah otpoče svoj check-up Provera; prim. prev. Jura je lagano išao za njim, gurnuvši ruke duboko u džepove, trudeći se da ne dotiče površine, koje su bile pokrivene injem.

„Ipak je sve to odlično“, reče zavidljivo.

„Šta to?“ upita Žilin.

On je sa bukom podizao i ponovo spuštao nekakve poklopce, pomerao poluprozračne pokrivače, iza kojih se videla prava gužva štampanih shema, uključivao male ekrane, na kojima su se odmah pojavljivale svetle tačke impulsa, koje su skakale po koordinatnom sistemu, spuštao vešte prste u nešto komplikovano, višebojno, i sve je to radio tako lako, ne razmišljajući, da je Jura dobio želju da odmah promeni struku da bi isto tako komandovao gigantskim organizmom fotonskog čuda, koje je zadivljavalo čak i najmaštovitiju uobrazilju.

„Počinjem da vam zavidim“, reče Jura.

Žilin se nasmeja.

„Odista“, reče Jura. „Ne znam, za vas je to već verovatno svakodnevno, obično, verovatno vam je već i dojadilo, ali je sve to zajedno ipak divno. Ja volim kad je kraj velikog i komplikovanog mehanizma — samo jedan jedini čovek… naredbodavac. To je divno, kad je čovek — naredbodavac.“

Žilin nečim škljocnu i na neravnom, sivom zidu se istovremeno osvetli šest ekrana.

„Čovek je već odavno takav naredbodavac“, reče on pažljivo razgledajući ekrane.

„Vi se sigurno ponosite, što ste takav…“

Žilin isključi ekrane.

„Recimo“, reče on. „Radujem se, ponosim se, i tako dalje.“ Krenuo je dalje kraj pultova pokrivenih injem. „Ja sam, Juročka, već punih deset godina ovakav naredbodavac“, reče s nekom čudnovatom intonacijom.

„Vama…“ Jura je hteo da kaže da je njemu sve to verovatno već dosadilo, ali ništa ne izreče bojeći se da ne kaže nešto neumesno.

Žilin je zamišljeno odvrtao težak poklopac.

„Glavno!“ najednom reče. „U svakom životu, kao i u svakom poslu, najglavnije je — odrediti šta je glavno.“ Pogleda u Juru. „Nećemo danas da govorimo o tome, važi?“

Jura ćutke klimnu glavom. „Joj, joj, joj“, pomisli. „Zar je Ivanu i to dosadilo?

To je sigurno jako loše kad se punih deset godina baviš poslom koji voliš, a onda najednom prestaneš da ga voliš. To je sigurno užasno! Ali nekako ne liči na to da bi Ivanu bilo dosadno…“

Osvrnuo se i rekao, da bi promenio temu razgovora: „Ovde mora da postoje priviđenja…“

„Pst!“ reče Žilin preplašeno i isto tako se osvrte. „Ovde ih ima više nego što možeš i da zamisliš! Evo ovde“, pokazao je na mračan prolaz između dve razvodne table, „ja sam našao… samo ne govori nikome… dečju kapicu!“

Jura se nasmeja.

„Treba da znaš“, nastavi Žilin, „da je naš Tahmasib veoma stari brod. On je bio na mnogim planetama i na svakoj planeti su se u njega ukrcavala tamošnja priviđenja. I to ne po jedno ili dva, već čitave divizije. Ona, ta priviđenja, muvaju se po brodu, stenju, zavijaju, uvlače se u pribore, narušavaju rad fazociklera… Njima, vidiš li, mnogo smetaju aveti bakterija, koje su ubijene za vreme dezinfekcije… I nikako ne možemo da ih se oslobodimo…“

„Treba ih politi svetom vodicom.“

„Probao sam.“ Žilin odmahnu rukom, otvori veliki poklopac i spusti se u njega gornjim delom svog ogromnog tela. „Sve sam probao“, reče iz dubine. „I običnom svetom vodicom, i deuterijevom i tritijumovom. Nikakvog uspeha. Ali, smislio sam na kraju kako da ih se rešim.“ Izvukao se iz otvora, zalupio poklopac i pogledao Juru ozbiljnim očima. „Sa Tahmasibom treba projuriti kroz Sunce. Da li me shvataš? Još nije bilo slučajeva da bi priviđenje izdržalo temperaturu termonuklearne reakcije. Osim šala, ti si sigurno čuo za moj projekt broda koji bi proleteo kroz Sunce.“

Jura odmahnu glavom. On još nikako nije uspevao da odredi trenutak kad je Žilin prestajao da se šali, a kad je počinjao da govori ozbiljno.

„Idemo“, reče Žilin uzevši ga pod ruku. „Idemo gore, i ja ću ti sve detaljno objasniti.“

Ali kad su izišli, Juru je uhvatio Bikov.

„Stažisto Borodine“, reče on, „pođite sa mnom.“

Jura teško uzdahnu i baci pogled na Žilina. Žilin samo raširi ruke.

Bikov odvede Juru u kajut-kompaniju i posadi ga za sto preko puta Jurkovskog.

Predstojalo je ono najneprijatnije: dva sata mučnog učenja fizike metala. Bikov je zaključio da stažista mora racionalno da iskoristi vreme leta i već prvi dan je Juru posadio za sto da rešava teorijske zadatke iz varilačkog posla. Pošteno govoreći, to i nije bilo tako neinteresantno, ali Juru je tištala pomisao na to da njega, iskusnog radnika, teraju da uči kao da je neki običan početnik. Nije smeo da se suprotstavlja, ali je učio ravnodušno, bez nekog elana.

Mnogo je interesantnije bilo gledati i slušati kako radi Jurkovski.

Bikov se vratio u svoju fotelju, nekoliko minuta je posmatrao kako Jura prelistava stranice knjiga, a onda je raširio nove novine. Jurkovski najednom prestade da galami svojom elektromašinom i obrte se Bikovu.

„Da li si nešto čuo za statistiku svinjarija?“ iznenada upita.

„Kakvih svinjarija?“ upita Bikov, sakriven iza novina.

„Mislim na svinjarije… ovaj… u kosmosu. Broj neblagodarnih postupaka i protivzakonitih akcija brzo raste s udaljenjem od Zemlje, dostiže maksimum u pojasu asteroida i ponovo opada što se brod više približava granicama… ovaj…

Sunčevog sistema.“

„U tom nema ničeg čudnog“, progunđa Bikov ne ispuštajući novine iz ruku. „Vi ste sami dozvolili raznim nikogovićima, kao što je, na primer, Space Pearl, da kopaju po asteroidima, i šta sada hoćete?“

„Mi smo dozvolili!“ Jurkovski se razbesne. „Ne mi već one budale u Londonu. A sad i sami ne znaju šta da rade…“

„Ti si generalni inspektor i imaš sve karte u svojim rukama“, reče Bikov.

Jurkovski je izvesno vreme ćutke gledao u papire pred sobom.

„Dušu ću iščupati iz tih svinja!“ najednom reče i ponovo poče da galami svojom mašinom.

Jura je već znao šta je to specijalni let broj 17. Negde u ogromnoj mreži kosmičkih naseobina, koje su obuhvatile ceo Sunčev sistem, dešavale su se razne nezgode, i Međunarodna uprava kosmičkog saobraćaja odlučila je da jednom zauvek raskrsti s tim. Jurkovski je bio generalni inspektor MUKS-a i imao je, prema svemu, neograničena ovlašćenja. On je imao pravo da smenjuje, degradira, daje ukore, razrešava dužnosti, kažnjava, pa čak, izgleda, i primenjuje silu. Čak i više od toga, Jurkovski je imao nameru da iznenađuje krivce i zbog toga je specijalni let 17 držan u najvećoj tajnosti. Iz odlomaka razgovora i iz onoga što je Jurkovski naglas čitao videlo se da će fotonski kosmoplan Tahmasib proći kroz pojas asteroida i da će se zadržati u sistemu Saturna, a da će posle toga zaobilaznim putem doći do Jupitera i ponovo se kroz pojas asteroida vratiti na Zemlju.

Jurkovski ponovo prestade da lupa svojom mašinom. „Uznemiravaju me naučnici na Saturnu“, zabrinuto reče.

„Aha“, začu se iza novina.

„Zamisli samo, oni sve do sada ne mogu da se razrade i da počnu da izvršavaju program rada.“