Arkadije Strugacki - Tahmasib

Kupatilo je bilo malo, samo za jednog čoveka, a ispred njega je već, sa prezrivim izrazom lica, stajao Jurkovski, u raskošnom crvenom mantilu za kupanje, s ogromnim frotirskim peškirom preko ramena. On je govorio kroz vrata:

„U svakom slučaju… hm-hm… odlično se sećam da je Krajuhin tada odbio da potvrdi taj projekat… Šta?“

Kroz vrata se čuo šum vode iz tuša, pljesak i nerazumljivi tanki tenorčić.

„Ništa ne čujem“, s nedogovanjem reče Jurkovski. Povisio je glas. „Govorim da je Krajuhin odbacio taj projekat, i ako ti napišeš da je to bila istorijska greška, ti ćeš biti u pravu… Šta?“

Vrata od tuš-kupatila se otvoriše i iz njega se izvuče, još uvek se brišući, Mihailo Antonovič Krutikov, navigator Tahmasiba.

„Ti si nešto govorio, Volođa“, veselo reče on. „Ali ja ništa nisam čuo. Voda užasno galami.“ Jurkovski ga pogleda sažaljivo, uđe u kupatilo i zatvori vrata za sobom.

„Momci, da se nije naljutio?“ upita uznemireni Mihailo Antonovič. „Meni se zbog nečeg učinilo da se on ipak naljutio.“

Žilin sleže ramenima, a Jura reče neubedljivo: „Ukoliko se ne varam, nije.“

Mihailo Antonovič iznenada povika:

„Ah, ah! Kaša će se raskuvati!“ i brzo otrča hodnikom u kuhinju.

„Priča se da ćemo danas stići na Mars?“ ozbiljno upita Jura.

„Govorkalo se tako nešto“, reče Žilin. „Istina, u trideset-trideset je na kursu otkriven brod sa razvijenom gusarskom zastavom, ali ja se nadam da ćemo uspeti da se provučemo.“ Najednom se zaustavi i poče da osluškuje. Jura takođe poče da osluškuje. U tuš-kabini je obilno lila voda. Žilin poče da mrda nosom. „Osećam“, reče.

Jura takođe poče da miriše.

„Kaša, šta li?“ upita neuvereno.

„Ne“, rekao je Žilin. „Počeo je da zavitlava nedublirani fazocikler. Užasan šaljivdžija, taj nedublirani fazocikler. Osećam da ću danas morati da ga regulišem. Jura ga sumnjičavo pogleda. To je mogla da bude i šala, ali je mogla da bude i istina. Žilin je posedovao začuđujući osećaj svih neispravnosti rada instrumenata.“

Iz tuš-kupatila izađe Jurkovski. On s visine pogleda Žilina, a s još veće Juru.

„Hm-hm…“ reče on. „Kadet i poručnik. A ko je danas dežurni u kuhinji?“

„Mihailo Antonovič“, reče Jura snebivljivo.

„Znači, ponovo ovsena kaša“, veličanstveno konstatova Jurkovski i otplovi u svoju kabinu.

Jura ga isprati pogledom punim oduševljenja. Jurkovski je u potpunosti opčinio njegovu uobrazilju.

„A?“ reče Žilin. „Gromovnik! Zevs! A? Marš na kupanje.“

„Ne“, reče Jura. „Prvo vi, Vanja.“

„Onda ćemo zajedno. Šta, zar ćeš ovde sam da stojiš i da čekaš? Nekako ćemo se uvući…“

Posle tuširanja su se obukli i otišli u kajut-kompaniju. Svi su već sedeli za stolom i Mihailo Antonovič je sipao u tanjire ovsenu kašu. Kad ugleda Juru, Bikov pogleda na sat. To je radio svako jutro. Danas nije usledio nikakav prigovor.

„Sedite“, reče Bikov.

Jura sede na svoje mesto — pored Žilina, preko puta kapetana — i Mihailo Antonovič mu, nežno ga pogledajući, sipa u tanjir kašu. Jurkovski je kašu jeo s očiglednom odvratnošću i pri tom je čitao nekakav debeli izveštaj otkucan pisaćom mašinom naslonivši ga ispred sebe na korpicu sa hlebom.

„Ivane“, reče Bikov, „nedublirani fazocikler gubi orijentaciju. Pozabavi se malo njime.“

„Ja ću se, Aleksej Petroviču, odmah pozabaviti njime“, reče Ivan. „Poslednjih nekoliko letova jedino što i radim to je da popravljam taj fazocikler. Ili treba menjati shemu ili postaviti dubler.“

„Shemu treba menjati, Aljoša“, reče Mihailo Antonovič. „Zastarelo je sve — i fazocikler, i vertikalno upravljanje, i teletaktori… Eto, sećam se, leteli smo na Uran na Hijusu-8… Dve hiljade prve…“

„Ne dve hiljade prve već devedeset devete“, reče Jurkovski ne odvajajući se od svog izveštaja. „A još se baviš pisanjem memoara…“

„A po mome…“ započe Mihailo Antonovič i zamisli se.

„Ne slušaj ga, Mihailo“, reče Bikov. „Šta se to njega tiče kad je to bilo?

Najvažnije je — ko je leteo. Na čemu je leteo. Kako je leteo.“

Jura se uzvrpolji na stolici. Otpočinjao je tradicionalni jutarnji razgovor.

Stari borci su se sećali minulih dana. Mihailo Antonovič je, spremajući se da ode u penziju, pisao memoare.

„To jest, kako to?“ reče Jurkovski dižući pogled od rukopisa. „A prioritet?“

„Kakav sad prioritet?“ upita Bikov.

„Moj prioritet.“

„Zašto ti je toliko stalo do tog tvog prioriteta?“

„Po mome, prijatno je biti… hm-hm… prvi…“

„A šta će ti to da budeš prvi?“ začudi se Bikov.

Jurkovski se zamisli.

„Pošteno govoreći, ne znam“, reče. „Jednostavno mi je prijatno.“

„Meni je to lično sasvim svejedno“, reče Bikov. Snishodljivo se smeškajući, Jurkovski poče da vrti prstom po vazduhu.

„Da li je to tačno, Aleksej?“

„Možda i nije loše biti prvi“, reče Bikov, „ali činiti natčovečanske napore da bi čovek bio prvi, to je neskromno. Bar za naučnika.“

Žilin namignu Juri. Jura je to shvatio ovako: „Pazi i pamti.“

„Ne znam, ne znam“, reče Jurkovski demonstrativno se vraćajući svom izveštaju.

„U svakom slučaju Mihailo mora da se pridržava istorijske istine. Devedeset devete godine je ekspediciona grupa Daugea i Jurkovskog prvi put u istoriji nauke otkrila i istražila bombo-sondama takozvano amorfno polje na severnom polu Urana. Sledeće istraživanje pega je vršeno godinu dana kasnije.“

„Ko je to radio?“ s interesovanjem upita Žilin.

„Ne sećam se“, rasejano odgovori Jurkovski. „Čini mi se Lekroa. Mihailo, da li bi mogao da se… hm-hm… oslobodi sto. Trebalo bi da radim.“

Nastupali su sveti časovi rada Jurkovskog. Jurkovski je uvek radio u kajut-kompaniji. Bio se navikao na to. Mihailo Antonovič i Žilin su otišli u salu za upravljanje. Jura je hteo da krene za njima — bilo je interesantno pogledati kako se doteruje nedublirani fazocikler — ali ga Jurkovski zaustavi.

„Hm, hm… kadete“, reče on, „ne budi vam zapoveđeno, donesite mi, molim vas, moju torbu iz kabine. Na krevetu je.“

Jura ode po torbu. Kad se vratio, Jurkovski je nešto kucao na ručnoj električnoj pisaćoj mašini prstima leve ruke. Bikov je sedeo na svom običnom mestu, u velikoj ličnoj fotelji; pored njega se na stolu nalazila gomila novina i časopisa. Na njegovom nosu su se nalazile ogromne staromodne naočare. U prvo vreme Jura se zaprepašćivao kad god bi video Bikova. Na brodu su svi radili.

Žilin je svakodnevno proveravao motore i kontrolni sistem, Mihailo Antonovič je proračunavao i preračunavao kurs, unosio dopunske komande za kibernetsko upravljanje, završavao ogroman udžbenik i još nekako pronalazio i vreme za pisanje memoara. Jurkovski je do u duboko u noć čitao nekakve debele izveštaje, dobijao i slao beskonačne radiograme, nešto dešifrovao i šifrovao elektromašinom. A kapetan broda Aleksej Petrovič Bikov je mirno čitao novine i časopise. Jednom dnevno je, istina, bio dežuran. Ali sve ostalo vreme je provodio ili u svojoj kabini ili u kajut-kompaniji. Juru je to zaprepašćivalo.

Trećeg dana boravka na Tahmasibu, on nije izdržao i upita Žilina šta će na brodu kapetan.

„Zbog odgovornosti“, odgovori Žilin. „Ako se nešto, recimo, izgubi.“

Jura opusti donju vilicu. Žilin se nasmeja i reče:

„Kapetan odgovara za organizaciju leta. Pred početak leta on nema ni jedan slobodni trenutak. Da li si primetio šta on čita? To su novine i časopisi za poslednja dva meseca.“

„A za vreme leta“, upita Jura.