Arkadije Strugacki - Tahmasib

Seo je. Odmah ustade visok, vrlo mršav čovek, sa pegavim licem, neobrijan, zapaljenih očiju. To je bio Viktor Kirilovič Gajdadimov, zamenik direktora, zadužen za izgradnju.

„Ja ne znam“, poče on, „koliko vremena može da traje racija — dekadu, mesec ili možda pola godine. Ja ne znam koliko ćete ljudi uzeti za tu raciju — ljude sigurno najbolje, a možda čak i sve. Ja ne znam, na kraju, da li će ta racija dati nekakve rezultate. Ali ja odlično znam, a smatram da i vi to treba da znate pre svega, zbog racije će morati da se obustavi izgradnja stambenih blokova. A, između ostalog, kroz dva meseca treba da stigne dopuna i stambeni blokovi će biti preko potrebni. Na Toplom Sirtu nemamo mogućnosti da damo sobe čak ni oženjenima. Uzgred budi rečeno, ne ide na čast našim inostranim drugovima što se zbog toga pitanja tolika uznemiravaju. Ali, to samo onako, uzgred rečeno. Drugo, zbog racije će se zaustaviti izgradnja fabrike građevinskih materijala. Šta je to fabrika građevinskih materijala u našim uslovima, to treba i sami da znate. O oranžerijama i toplim lejama, koje zbog racije nećemo dobiti ni ovog leta, neću čak ni da govorim. I, treće, i najvažnije, racija će potpuno prekinuti izgradnju regeneracione fabrike. Kroz mesec dana će početi jesenje bure i na izgradnju regeneracione fabrike možemo da stavimo krst.“ Stegao je zube, zatvorio i ponovo otvorio oči. „Vi znate, drugovi, da mi svi ovde visimo o dlaci. Možda ovim otkrivam neke tajne administracije, ali neka đavo nosi tajne: mi smo ovde odrasli i iskusni ljudi! Zalihe vode pod Toplim Sirtom se bliže kraju. Njih već više faktički nema. Već sada mi dovozimo vodu peščanim tenkovima sa udaljenosti od dvadeset i šest kilometara.“ (Za stolom svi počeše da žamore i da se pokreću, a neko čak uzviknu: „A što na to nisu ranije mislili?“) „Ako regeneracionu fabriku ne završimo do kraja meseca, cele jeseni ćemo umirati od žeđi, a na zimu ćemo Topli Sirt morati da preselimo na dve stotine kilometara odavde. Završio sam.“

Seo je i iskapio šolju ohlađenog kakaa. Posle kratke pauze, Ljamin reče:

„Ko je sledeći?“

„Ja“ reče neko. Ustao je omanji bradonja sa tamnim naočarima „načelnik radionice za popravku Zahar Josifovič Pučko. Ja se pridružujem mišljenju Viktora Kiriloviča“, skinuo je naočare i kratkovido pogledao na sto. „Nekako se kod nas sve organizuje kao kod dece: racija — tras, bum-bum, aj, ej… I molim vas: čime se spremate da jurite te pijavice? Možda ćete sesti na metlu, a? Sad vam je Viktor Kirilovič odlično objasnio da kod nas peščani tenkovi donose vodu. A kakvi su to tenkovi? Beda, a ne tenkovi! Četvrtina našeg voznog parka se nalazi u radionicama, a radnika jednostavno — nema. Oni koji umeju da popravljaju — ti ne kvare, a oni koji umeju da kvare ne umeju da popravljaju. Ljudi se ophode sa tenkovima kao da su to naliv-pera — baciš ga i kupiš novo. Ja sam, Nataša, pogledao vaš krauler. Dovesti mašinu do takvog stanja! Još bi čovek mogao da pomisli da sa njim idete kroz zidove…“

„Zahare, Zahare, bliže suštini stvari“, reče Ljamin.

„Hoću da kažem samo ovo. Ja znam te racije. Polovina kola će ostati u pustinji, druga polovina će možda i stići do mene, i vi ćete mi reći: popravljaj. A čime treba da popravljam? Nogama? Ruku nemam dovoljno. A tad će početi: Pučko je ovakav, Pučko je onakav. Pučko misli da radionice ne postoje za Topli Sirt već Topli Sirt za radionice. Počeću da molim druga Azizbekova da mi da ljude, a on mi ih neće dati. Počeću da tražim ljude od druga Nakamure — izvinite, od gospodina Nakamure — a on će mi reći da on ionako ne može da izvrši plan…“

„Bliže stvari, Zahare“, nestrpljivo reče Ljamin.

„Bićete blize stvari kad ne budete imali nijedna kola. Tada ćemo početi da nosimo hranu i vodu na svojoj grbači sa udaljenosti od sto kilometara i vi ćete me upitati: ‘Pučko, gde si bio kad smo pravili raciju?’„

Pučko stavi naočare na nos i sede.

„Loše stoje stvari“, reče neko.

Nataša je sedela kao da je neko udario maljem po glavi. No, kakav sam ja načelnik, mislila je ona. Pa ja ništa od svega toga nisam znala, pa čak nisam mogla ni da pretpostavim, i još sam psovala te starce, za njihov birokratizam…

„Dozvolite meni“, začu se nečiji meki glas.

„Stariji areolog Stručnjak za geologiju Marsa; prim. prev. sistema Livanov“, reče Ljamin. Lice Livanova je bilo pokriveno flekama od sunca, a na licu su se videla dva crna oka koja su bila neobično blizu jedno drugome.

„Razlozi protiv racije, koji su ovde izneti“, progovorio je on, „meni izgledaju veoma važni i značajni.“ (Nataša je pogledala Gajdadlmova. Gajdadimov je spavao spustivši glavu na sto.) „A ipak je neophodno sprovesti je. Evo nekih statističkih podataka. Za trideset godina boravka čoveka na Marsu, leteće pijavice su izvršile preko hiljadu i po registrovanih napada na čoveka. Tri čoveka su bila ubijena, dvanaestorica su ostala invalidi. Stanovništvo sistema Topli Sirt ima hiljadu dve stotine ljudi, od kojih osam stotina stalno radi na slobodnom prostoru, što znači da im stalno preti napad. Četvrtina naučnih radnika mora da čuva stražu na štetu državnih i ličnih naučnih planova. Ali, ni to nije sve. Osim moralne, pijavice nanose i veliku materijalnu štetu. Za poslednjih nekoliko nedelja, one su samo kod areologa uništile pet skupocenih, unikatnih pribora i pokvarile oko dvadeset i osam dragocenih instrumenata.

Postaje očigledno da to dalje više ne može da se trpi. Pijavice predstavljaju ozbiljnu opasnost za rad celog sistema Topli Sirt. Ja nemam nameru da na bilo koji način omalovažavam mišljenja koja su iskazali drugovi Gajdadimov i Pučko.

Ja sam te okolnosti uzeo u obzir prilikom pravljenja plana racije, koji imam čast da predložim savetovanju u ime arehologa i tragača.“

Svi zažamoriše i onda opet zaćutaše. Gajdadimov se trgao i otvorio oči. Livanov nastavi odmerenim glasom:

„Posmatranja su pokazala da apeks Centar; prim. prev. širenja pijavica u rejonu Toplog Sirta predstavlja deo takozvane Stare Baze — na karti oznaka 211.

Operacija počinje jedan sat pre izlaska sunca. Grupa od četrdeset dobro obučenih strelaca na četiri peščana tenka sa zalihom hrane za tri dana zauzima Staru Bazu. Dve grupe gonilaca — orijentaciono, oko dve stotine — ljudi u svakoj grupi

— na tenkovima i kraulerima razvijaju se u streljačke lance iz rejona: prva grupa — sto kilometara zapadno od Sirta, druga grupa — sto kilometara severno od Sirta. Tačno u nula-nula časova obe grupe počinju da se kreću prema severoistoku, odnosno prema jugu, praveći usput što je moguće veću buku i uništavajući pijavice koje pokušavaju da se probiju kroz lanac. Krećući se lagano i metodično, obe grupe će se susresti krilima, odbacujući pijavice u rejon Stare Baze. Na taj način će glavnina pijavica, koja se nađe u zoni opkoljavanja, biti koncentrisana u rejonu Stare Baze i uništena. To je prvi deo plana. Hteo bih da čujem eventualna pitanja i prigovore.“

„Lagano i metodično, to je dobro“, reče Pučko. „Ali, koliko će biti potrebno kola?“

„I ljudi“, reče Gajdadimov. „I dana?“

„Pedeset kola, četiri stotine pedeset ljudi i najviše tri dana.“

„Kako imate nameru da uništite pijavice?“ upita Džeferson.

„Mi o pijavicama znamo veoma malo“, reče Livanov. „Za sada možemo da se oslonimo samo na dva sredstva: na otrovne metke i bacače plamena.“

„A gde da ih nađemo?“

„Municiju je lako otrovati, a što se tiče bacača plamena, lako ćemo ih napraviti od pulpomonitora.“

„Već ih prepravljate?“

„Da.“

„Plan je dobar“, reče Ljamin. „Šta vi mislite, drugovi?“