Arkadije Strugacki - Tahmasib

„Nije još“, odgovori Mati.

Penjkov je zamišljeno pipao ivice rupe.

„To ne može tek onako da se popravi“, reče.

„Da, rezervni paviljon na Sirtu ne postoji“, ironično dodade Mati.

Pre mesec dana Penjkov je, pucajući noću u pijavice, probio meteorološku kućicu.

Tada je otišao na Sirt i negde pronašao rezervu. A probušenu kućicu je sakrio u garaži.

Sergej dobaci iz paviljona:

„Čini mi se da je sve u redu!“

„A da li postoji izlazna rupa?“ upita Penjkov. „Postoji…“

Začulo se neko zujanje, i krov paviljona se otvorio i ponovo zatvorio.

„Čini mi se da smo imali sreće“, objavio je Sergej i izišao iz paviljona.

„A meni je slomila tronožac“, reče Mati. „I meteorološka kućica je tako unakažena da ćemo ponovo morati da uzmemo novu.“

Penjkov je bacio pogled na kućicu i ponovo počeo da razgleda rupu od metka.

Sergej je stajao pored njega i takođe gledao rupu.

„Kućicu ću popraviti“, mračno je govorio Penjkov. „A šta s ovim da radimo?“

„Ide Nataša“, tiho ih upozori Mati.

Penjkov je napravio pokret kao da se spremao da nekud ode, ali je samo uvukao glavu u ramena. Sergej poče brzo da govori:

„Ova rupa nije velika, Nataša, ali to je sitnica, mi ćemo to još danas brzo popraviti, a unutra je sve čitavo…“

Nataša im priđe i baci pogled na rupu.

„Svinje ste vi, momci“, tiho reče ona.

Sad su svi imali želju da se negde sakriju, čak i Mati, koji uopšte nije bio kriv, i koji je poslednji istrčao napolje, kad je već sve bilo završeno. Nataša je ušla u paviljon i upalila svetlost. Kroz otvorena vrata se videlo kako skida futrole sa blink-automata. Penjkov duboko uzdahnu. Sergej tiho reče:

„Idem da smestim krauler u garažu.“

Niko mu ništa ne odgovori. Ušao je u kola i upalio motor. Mati se ćutke vrati svojoj kameri i sagavši se, poče da je vuče u zgradu. Pred paviljonom je ostala samo tužna, glomazna figura Penjkova.

Mati je uvukao kameru u radionicu, skinuo masku za kiseonik i dugo se mučio otkopčavajući ogromnu bundu. Posle toga je, ne skidajući cipele, seo na sto pored kamere. Kroz prozor je video kako je krauler neobično lagano, kao na prstima, promilio kroz ulaz u garažu.

Nataša je izašla iz paviljona i čvrsto za sobom zatvorila vrata. Posle toga je prešla preko dvorišta, zaustavljajući se pred pojedinim priborima. Penjkov se vukao za njom i, prema svemu, teško je uzdisao. Oblaci prašine su se već bili slegli, i sitno, crvenkasto sunce je visilo nad crnim, kao oglodanim ruinama Stare Baze, koja je bila zarasla u bodljikavi marsovski saksaul. Mati je bacio pogled na nisko sunce, na nebo koje je postajalo sve mračnije i mračnije, a onda se setio da je tog dana on dežuran i otišao u kuhinju.

Za vreme jela Sergej reče:

„Naša Nataša je danas jako ozbiljna“, i ispitujući pogleda Natašu.

„Idite do đavola“, reče Nataša. Jela je nikoga ne gledajući, ljutita i natmurena.

„Naša Nataša je ljuta“, reče Sergej.

Penjkov dugo i tužno uzdahnu. Mati zaklima glavom sa saučešćem.

„Naša Nataša nas danas ne voli“, dodade Sergej.

„Pa, šta je ovo“, progovori Nataša. „Dogovorili smo se da se ovde ne puca. Jer, ovo ipak nije strelište. Tamo se nalaze pribori… Da ste danas razbili i uništili blinke, šta bismo onda radili? Gde bismo ih našli?“

Penjkov je gledao odanim očima.

„Šta ti je, Nataša“, reče Sergej. „Kako da pogodimo blinke?“

„Mi pucamo samo u lampe“, progunđa Mati.

„A sada ste probušili paviljon“, reče Nataša.

„Nataša!“ povika Serjoža. „Donećemo drugi paviljon! Penjkov će trknuti na Sirt i doneće. On je junačina!“

„Idite do đavola“, reče Nataša. Više se nije ljutila. Penjkov živnu.

„A kadd a pucam u nju, ako ne ovde, napolju?…“ poče on, ali mu Mati pod stolom stade na nogu i on zaćuta.

„Ti si, Volođa, odista užasno nespretan“, reče Nataša. „Ogromno čudovište veliko kao orman, a ti ga čitavih mesec dana ne možeš da pogodiš.“

„I ja se čudim“, pošteno priznade Penjkov, počešavši se po zatiljku. „Možda nišan nije u redu?“

„Iskrivljene cevi“, ironično će Mati.

„Svejedno, momci, tim zabavama je došao kraj“, reče Nataša. Svi je pogledaše.

„Razgovarala sam sa Sirtom. Danas su pijavice napale grupu Azizbekova, geologe, nas i deo novog gradilišta. I sve usred bela dana.“

„I sve zapadno i severno od Sirta“, reče Sergej.

„Da, to je tačno“, reče Nataša, „toga se nisam ni setila. No, bilo kako bilo, odlučeno je da se izvrši hajka na njih.“

„To je dobro“, reče Penjkov. „Najzad.“

„Sutra ujutru će se održati savetovanje, pozivaju načelnike svih grupa. Ja ću poći, a ti ćeš ostati kao moj zamenik, Serjoža. Da, još nešto. Danas nećemo osmatrati, momci. Stiglo je naređenje da se obustavljaju svi noćni radovi.“

Penjkov prestade da žvaće i tužno pogleda Natašu. Mati reče:

„A meni je svejedno. Kamera mi je ionako otišla do đavola. A Penjkovu će ceo plan otići do đavola ako propusti barem i jednu noć.“

„Znam“, odgovori Nataša. „Kod svih će program radova otići do đavola.“

„A možda bih ipak mogao tiho“, reče Penjkov. „Da niko ne primeti.“

Nataša odmahnu glavom.

„Neću ni da čujem“, reče. „A možda…“ poče Penjkov, a Mati mu ponovo ispod stola stade na nogu.

Penjkov pomisli: I tačno je, zašto badava reči da trošim. Svejedno ćemo svi na osmatranje.

„Koji je danas dan?“ upita Sergej. On je mislio na dan u dekadi.

„Osmi“, reče Mati. Nataša pocrvene i poče svima redom da gleda u oči.

„Nešto Ripkina odavno nema“, reče Sergej sipajući sebi kafu.

„Da, stvarno“, značajno reče Penjkov.

„A već je kasno“, dodade Mati. „Već je skoro ponoć, a njega još uvek nema.“

„O!“ reče Sergej i podiže prst. U hodniku se začulo škljocanje ulaznog otvora.

„To je on!“ svečanim šapatom objavi Sergej.

„Pravi ste čudaci, odista čudaci!“ reče Nataša i zbunjeno se osmehnu.

„Ne dirajte nam Natašu“, naredi Serjoža. „Ne smete da joj se podsmevate.“

„Sada će nam doći on i počeće da nam se podsmeva“, reče Penjkov.

Neko zakuca na vrata trpezarije. Sergej, Mati i Penjkov istovremeno staviše prst na usta i značajno pogledaše Natašu.

„No, šta vam je?“ šapatom reče Nataša. „Neka odgovori neko…“

Mati, Sergej i Penjkov istovremeno počeše da odmahuju glavom.

„Uđite!“ očajnim glasom reče Nataša.

Uđe Ripkin, kao i uvek uredan i veseo, u čistom kombinezonu i snežno beloj košulji sa raskopčanom kragnom, pažljivo izbrijan. Njegovo lice, kao i lica svih tragača, ostavljalo je čudan utisak: pocrneli obrazi i čelo, a beli krugovi oko očiju i beo donji deo lica, tamo gde kožu pokrivaju naočari i maska za kiseonik.

„Primate li me?“ tiho upita on. On je uvek govorio jako tiho.

„Sedite, Felikse“, pozva ga Nataša.

„Hoćeš li da večeraš?“ upita Mati.

„Hvala“, odgovori Ripkin. „Bolje šolju kafe.“

„Nešto si danas zakasnio“, reče otvoreni Penjkov sipajući mu kafu. Sergej na to napravi užasan izraz lica, a Mati pod stolom lupi Penjkova nogom u cevanicu.

Ripkin mirno uze kafu.

„Došao sam pre pola sata“, reče on, „i obišao sam oko zgrade. Vidim, i kod vas je danas bila pijavica.“

„Danas je tu bilo pravo bojište“, reče Nataša.

„Da“, reče Ripkin. „Video sam rupu u paviljonu.“

„Naši karabini su neispravni, svima su im cevi iskrivljene“, objasni Mati.