Arkadije Strugacki - Tahmasib

„Idite pešice“, odgovori policajac. „Na raskrsnici kod skladišta sigurno ćete uhvatiti neka usputna kola…“

Kad je u pola deset Jura konačno stigao u hotel, bio je izmoren i izmućen, što se videlo i po njemu. Večernji Mirza-Čarle uopšte nije ličio na Mirza-Čarle danju. Po ulicama, koje su bile ispresecane crnim senkama, jurili su automobili.

Svetlosti reklama su osvetljavale šetače na trotoarima. Vrata svih kafea i barova bila su širom otvorena. Unutra je svirala muzika i sve je bilo plavičasto od duvanskog dima. Pijani stranci su koračali po trotoaru zagrljeni, po troje ili četvoro, pevajući nepoznate pesme. Na svakih trideset-četrdeset koračaji stajali su policajci sa kamenim licima pod nisko spuštenim šlemovima. Kroz gomilu su mirno i lagano išle trojke mladića sa crvenim trakama na rukavima. To su bile redarske patrole. Jura je video kako je jedna takva patrola ušla u bar, i tamo je odmah zavladala tišina, pa je čak i muzika prestala da svira. Članovi patrole su imali izraze lica ljudi koji se dosađuju. Iz drugog bara, u blizini hotela, dva čoveka sa brčićima su izbacila na trotoar nekog nesrećnika i počela da ga udaraju nogama. Nesrećnik je glasno vikao francuski: „U pomoć! Patrola!

Ubijaju!“ Jura se već spremao da udari u uvo jednog od mladića sa brkovima, ali ga je neko uklonio u stranu, i dugačka, žilava ruka sa crvenom trakom je uhvatila jednog od onih sa brčićima za vrat. Drugi je odskočio i nestao u baru.

Patrola je nemarno dobacila svoj ‘ulov’ u zagrljaj policajca, i oni su, zavrnuvši svom uhapšeniku ruke za leđa, skoro trkom pojurili u najbližu uličicu.

Jura je uspeo da primeti kako je jedan od policajaca, lopovski se osvrćući oko sebe, iz sve snage udario mladića sa brkovima po glavi svojom palicom koja je svetlucala. Šteta što nisam uspeo ja, pomislio je Jura. Za jedan trenutak je čak poželeo da i ne odleti na Reju. Hteo je da navuče crvenu traku na rukav i pridruži se tim jakim, odlučnim mladićima, da zajedno sa njima zavede neki red u ovom brlogu pijanih stranaca.

„No, i reda ima kod vas!“ vrativši se u hotel, uzbuđeno reče Jura službenici recepcije. „Nekakvo gnezdo stenica…“

„O čemu vi to?“ uplašeno upita službenica.

Jura dođe sebi. „Pa na ulicama, znate“, reče on, „takvo je blato!“

„Međunarodna luka, za sada moramo da trpimo“, rekla je službenica s osmehom.

„No, kako stoje vaše stvari?“

„Još ne znam“, reče Jura. „Recite, molim vas, kako da dođem do sobe tri stotine šest?“

„Liftom, treći sprat, hodnikom desno.“

„Hvala“, reče Jura i krete prema liftu.

Stigao je na treći sprat i odmah našao vrata sobe tri stotine šest. Pred vratima se zaustavio i prvi put zamislio kako će se, kojim rečima i, što je najvažnije, kome će se obratiti s molbom. Setio se reči Ivana o čoveku na izgled surovom.

Pažljivo se očešljao i pogledao u ogledalu. A onda je zakucao.

„Uđite“, začuo se sa druge strane vrata dubok, pomalo promukao glas. Jura uđe.

Za okruglim stolom, koji je bio pokriven belim čaršavom, u sobi su sedela dva starija čoveka. Jura se skameni: prepoznao je obojicu, i to je bilo toliko neočekivano da mu se za trenutak učinilo da je pogrešio vrata. Licem prema njemu, uperivši u njega sitne, zle oči, sedeo je poznati Bikov, kapetan proslavljenog Tahmasiba, turoban i riđ — onakav kakvog ga je Jura video na stereofotografiji nad stolom svog starijeg brata. Lice drugog čoveka, koji se nemarno zavalio u pletenoj fotelji, dugo, sa gadljivom grimasom oko punih usana, takođe mu je bilo čudno poznato. Jura nikako nije mogao da se seti imena tog čoveka, ali je bio ubeđen da ga je negde video, i to možda i nekoliko puta.

Nervirao se što nije mogao da se seti. Na stolu je stajala dugačka tamna flaša i jedna časa.

„Šta hoćete?“ natmureno upita Bikov.

„Je li ovo soba tri stotine šest?“ upita Jura kolebljivo.

„Da“, baršunastim, snažnim glasom odgovori čovek s dugim licem. „Ko vam je potreban, mladiću?“

Pa to je Jurkovski, seti se Jura. Planetolog sa Venere. O njima je snimljen film…“Ja… ja ne znam…“ progovori on. „Znate, ja moram da stignem na Reju… Danas mi je jedan drug…“

„Prezime?“ upita Bikov.

„Čije?“ nije shvatio Jura.

„Vaše prezime!“

„Borodin… Jurije Mihajlovič Borodin.“

„Specijalnost?“

„Vakuum-varilac.“

„Isprave.“

Drugi put za poslednja dva časa (i uopšte u životu) Jura je zavukao ruku u džep da izvuče isprave. Bikov ga je posmatrao, procenjujući ga. Jurkovski je lenjo uzeo flašu i napunio čašu vinom.

„Evo, izvolite“, reče Jura. Stavio je na sto preporuku i povukao se za nekoliko koračaji unazad.

Bikov izvadi iz džepa sakoa ogromne, staromodne naočare i, stavivši ih na nos, pažljivo pročita dokument. Zatim ga predade Jurkovskom.

„Kako se desilo da ste zaostali od svoje grupe?“ resko ga upita.

„Ja… Znate, zbog porodičnih prilika…“

„Detaljnije, mladiću“, zabruja Jurkovski. On je čitao preporuku držeći je u ispruženoj ruci i pijući vino iz čaše.

„Znate, iznenada mi se razbolela mama“, rekao je Jura. „Napad slepog creva.

Znate, nikako nisam mogao da otputujem. Brat mi je u ekspediciji… Otac je na polu… Ja nisam mogao…“

„Da li vaša mama zna da ste dobrovoljac za kosmos?“ upita Bikov.

„Da, razume se.“

„Je li pristala?“

„Da…“

„Imate li verenicu?“

Jura odmahnu glavom. Jurkovski pažljivo savi preporuku i stavi je na ivicu stola.

„Recite, mladiću“, upita on „a zašto vas… nisu zamenili?“

Jura pocrvene.

„Ja sam molio“, odgovorio je tiho. „I svi su mislili da ću uspeti da stignem.

Zakasnio sam samo za jedan dan.“

Zavladala je tišina i začulo se kako na Bulevaru prijateljstva urlaju ‘varjaški gosti’. Ili neka nesreća ili neka radost. Možda kod starog Džojsa.

„Da li imate… hm… poznanike u Mirza-Čarleu?“ oprezno upita Jurkovski.

„Ne“, odgovori Jura. „Tek sam danas stigao. Samo što sam se upoznao u kafeu s jednim drugom. Ivan se zove, i on…“

„A kome ste se obraćali?“

„Dežurnom za putničke letove i službenici na recepciji hotela.“

Bikov i Jurkovski se zgledaše. Juri se učini da je Jurkovski odrečno odmahnuo glavom.

„No, to još nije strašno“, progunđa Bikov.

Jurkovski neočekivano resko reče:

„Uopšte ne shvatam zašto nam je potreban putnik.“ Bikov je razmišljao.

„Časna reč, nikome neću smetati“, ubedljivo reče Jura. „I spreman sam na sve.“

„Spreman čak i da lepo umre“, progunđa Bikov.

Jura se ujede za usnu. Loše stvoje stvari, mislio je. Oh, loše, i te kako loše…

„Ja moram da stignem na Reja“, reče on. Najednom je potpuno jasno shvatio da je to njegova poslednja šansa i da uopšte ne treba da računa na sutrašnji razgovor sa zamenikom načelnika raketodroma.

„Hm? „učini Bikov i pogleda Jurkovskog. Jurkovski sleže ramenima i podigavši čašu, poče kroz nju da posmatra sijalicu. Tada Bikov ustade od stola. Jura se čak povuče za nekoliko koračaja, toliko mu se Bikov učini ogromnim — i vukući po podu domaće papuče, krete prema uglu, gde je, prebačena preko stolice, visila njegova kožna vindjakna. Zatim iz džepa izvuče blistavu kutiju radiofona. Jura ga je, prestavši da diše, gledao u leđa.

„Šarl?“ upita Bikov. Pritiskao je na uvo elastičnu žicu s metalnom kuglicom na kraju. „Ovde Bikov. Da li se registar Tahmasiba još uvek nalazi kod tebe? Upiši u sastav posade specijalnog leta broj 17… Da, uzimamo sa sobom stažistu… Da, načelnik ekspedicije nema ništa protiv.“ (Jurkovski se pri tome namršti, ali ništa ne reče.) „Šta? Sada.“ Bikov se okrete prema Juri, pruži ruku i poče nestrpljivo da pucketa prstima. Jura se baci prema stolu, dohvati preporuku i strpa mu je u ruku. „Sada… Da… Od kolektiva Fabrike metalokonstrukcija u Vjazmi. Bože moj, Šarl, to već nisu tvoje stvari! Na kraju krajeva, to je specijalni let!… Da, dajem podatke: Borodin, Jurije Mihajlovič… Osamnaest godina. Da, tačno osamnaest. Vakuum-varilac… Stažista… Upisan u spisak posade mojim naređenjem od jučerašnjeg dana. Molim te, Šarl, odmah za njega pripremi dokumenta. Ne, neće on, sam ću doći po njih… Sutra izjutra.