Arkadije Strugacki - Tahmasib

Doviđenja, Šarl, hvala ti.“

Bikov zamota gajtan i vrati radiofon u džep.

„To je nezakonito, Aleksej“, tiho reče Jurkovski. Bikov se vrati stolu i sede.

„Kad bi ti znao, Vladimire“, reče on, „bez koliko zakona ja moram da se snalazim u kosmosu. I bez koliko zakona ćemo morati da se snalazimo na ovom letu.“

„Stažisto, možete da sednete“, reče Juri. Jura brzo i neudobno sede na stolicu.

Bikov podiže telefonsku slušalicu. „Žiline, dođi do mene.“ Spusti slušalicu.

„Uzmite vaše isprave, stažisto. Potčinjeni ste lično meni. Vaše obaveze će vam objasniti inženjer Žilin, koji će sada doći.“

„Aleksej“, veličanstveno reče Jurkovski „naš… hm… kadet još ne zna sa kim ima posla.“

„Ne, znam“, reče Jura. „Odmah sam vas prepoznao.“

„O!“ začudi se Jurkovski. „Nas je još moguće i prepoznati?“

Jura ne uspe da odgovori. Vrata se otvoriše i na pragu se pojavi Ivan u svojoj kariranoj košulji.

„Stigao sam, Aleksej Petroviču“, veselo je rekao. „Primaj svoje kumče“, progunđa Bikov. „To je naš stažista. Ti si mi odgovoran za njega. Zapiši u dnevnik. Uzmi ga k sebi, i do samog starta ga drži na oku.“

„Razumem“, reče Žilin, podiže Juru sa stolice i izvede ga u hodnik. Jura je lagano počeo da shvata ono što se desilo.

„Vi ste, znači, Žilin?“ upita on. „Inženjer kosmičkog broda?“

Žilin ne odgovori. Postavi Juru pred sebe, povuče se jedan korak unazad i strašnim glasom upita:

„Piješ votku?“

„Ne“, uplašeno odgovori Jura.

„Veruješ u boga?“

„Ne.“

„Prava međuplanetarna dušica!“ zadovoljno reče Žilin. „Kad stignemo na Tahmasib, daću ti da poljubiš ključ od startera…“

Mati je, zaklonivši oči od sunca koje je zaslepljivalo, posmatrao dine. Krauler se nije video. Nad dinama se video ogroman crvenkasti oblak prašine, koji je slab vetar lagano terao u stranu. Bila je tišina, samo što je, na pet metara iznad zemlje, šuštala vrteška anemometra. Zatim je Mati začuo pucnje, pok, pok, pok, pok, — četiri pucnja jedan za drugim.

„Promašaj, razume se“, reče on.

Opservatorija se nalazila na visokom, zaravnjenom bregu. Leti je vazduh uvek bio prozračan i sa vrha brega su se odlično videle bele kupole i paralelopipedi Toplog Sirta na pet kilometara prema jugu i razvaline Stare Baze na isto tako visokom, zaravnjenom bregu na tri kilometra prema zapadu. Ali, sada je Stara Baza bila obavijena oblakom prašine. Pok, pok, pok, ponovo su odande odjeknuli pucnji.

„Strelci“, prezrivo reče Mati. Pogledao je na teritoriju opservatorije. „Podlog li stvora!“ reče.

Široka ugaona kamera je bila oborena na zemlju. Meteorološka kućica je bila iskrivljena. Zid paviljona teleskopa je bio izmazan nekom žutom, odvratnom masom. Nad vratima paviljona se videla sveža rupa od razornog metka. Lampica nad ulazom u paviljon je bila razbijena.

„Strelci“, ponovi Mati.

Prišao je paviljonu i prstima u krznenoj rukavici opipao ivice rupe od metka.

Pomislio je o tome šta sve može da načini razorni metak u paviljonu, i odmah mu se od svega smučilo. U paviljonu se nalazio odličan teleskop sa precizno izbalansiranim objektivom, registrator svetlucanja, blink-automati — aparatura retka, svojeglava i komplikovana. Blink-automati se boje čak i prašine i moraju se držati pod hermetičnim poklopcem. A šta može takav poklopac od plastike protiv razornog metka?

Mati nije ušao u paviljon. Neka sami sve pogledaju, pomisli. Sami su pucali, neka sada sami i gledaju. Otvoreno govoreći, on tog dana jednostavno nije mogao da uđe u paviljon. Spustio je karabin na pesak i napregavši se, podigao kameru.

Jedna noga tronošca je bila savijena, i kamera je stajala nakrivo.

„Svinja!“ reče Mati s mržnjom u glasu. On se bavio snimanjem meteorita i kamera je bila njegov jedini instrument. Prešao je preko cele teritorije opservatorije ka meteorološkoj kućici. Prašina na celoj površini bila je izrivena i Mati je besno gazio karakteristične jame — tragove ‘leteće pijavice’. Zašto ona sve vreme dolazi ovamo, na ovo mesto? — mislio je. No, neka se muva oko kuće. Pa, u krajnjem slučaju, neka uđe i u garažu. Ali ne, ona dolazi baš ovamo, na ovo mesto gde se nalaze instrumenti. Zar ovde miriše na ljude, šta li?

Vrata meteorološke stanice su bila iskrivljena i nisu mogla da se otvore. Mati beznadežno odmahnu rukom i vrati se kameri. Jedva je nekako skinuo kameru sa tronošca i stenjući, spusti je na rašireno šatorsko platno. Posle toga je podigao tronožac i poneo ga u kuću. Ostavio ga je u radionici i svratio u trpezariju. Nataša je sedela kraj radio-stanice.

„Jesi li izvestila?“ upita je Mati.

„Znaš, ruke me jednostavno više ne slušaju“, ljutito reče ona. „Časna reč, jednostavnije je da otrčim tamo.“

„Šta je?“ upita je Mati.

Nataša je naglo okrenula regulator jačine. Nizak, umoran glas se začuo u sobi:

„Sedma, sedma, govori Sirt. Zašto nema izveštaja? Čujte, sedma! Dajte izveštaj!“

Sedma poče da bubnja ciframa.

„Sirt!“ rekla je Nataša. „Sirt! Govori prva!“

„Prva, ne smetajte“, rekao je umoran glas. „Imajte malo strpljenja.“

„Pa onda izvoli“, reče Nataša i okrenu regulator jačine u obrnutom pravcu.

„A šta ti, zapravo, hoćeš da ih izvestiš?“ upita Mati.

„Hoću da ih izvestim o svemu što se ovde desilo“, odgovori Nataša. „Pa to je nesrećan slučaj!“

„Sad već i nesrećan slučaj“, pobuni se Mati. „Svake noći se dešava takav nesrećan slučaj kod nas.“ Nataša se zamišljeno nalakti na sto.

„A znaš, Mati“, reče ona, „danas je pijavica prvi put došla danju.“

Mati se celom šakom zamišljeno uhvati za lice. To je bila istina. Ranije su pijavice dolazile ili samo noću ili pred samo svanuće.

„Da“, reče. „Da. Ja to shvatam ovako: osilile su se.“

„I ja to shvatam isto tako“, reče Nataša. „Šta se vidi tamo, napolju?“

„Idi, pa vidi sama, to će biti najbolje“, reče Mati. „Moju kameru su unakazili.

Danas neću moći da osmatram.“

„Da li su naši tamo?“ upita Nataša. Mati se zbuni.

„Da, tamo su“, reče i neodređeno mahnu rukom. Najednam se zamislio o tome šta će reći Nataša kad bude videla rupu od metka na vratima paviljona.

Nataša se ponovo okrenu ka radio-stanici, a Mati tiho zatvori za sobom vrata.

Izišao je iz kuće i ugledao krauler. Krauler je leteo velikom brzinom, skakućući sa brežuljka na brežuljak. Za njim se do samih zvezda dizao gust zid prašine i na tom crveno-žutom fonu se jasno videla jaka figura Penjkova, koji je stajao sa karabinom naslonjenim na bok. Kraulerom je, razume se, upravljao Sergej. On je krenuo kraulerom pravo prema Matiju i ukočio tek na pet koračaji pred njim. Gust oblak prašine je obavio teritoriju opservatorije.

„Kentauri“, reče Mati brišući naočare. „Konjska glava na ljudskom telu.“

„Pa šta?“ reče Sergej skočivši na zemlju. Za njim je lagano sišao Penjkov.

„Otišla je“, reče on.

„A ja bih rekao da je nisi ni pogodio“, reče Sergej. Penjkov važno klimnu glavom.

„I ja bih rekao to isto“, reče on.

Mati mu je prišao i povukao ga za rukav krznenog kaputa.

„Hajdemo“, reče.

„Kuda?“ upita Penjkov braneći se.

„Hajdemo, hajdemo, strelče“, reče Mati. „Pokazaću ti šta si sigurno i precizno pogodio.“

Prišli su paviljonu i zaustavili se ispred vrata. „Uh, boga mu“, reče Penjkov.

Sergej bez ijedne reči polete unutra.

„Da li je Nataša videla?“ brzo upita Penjkov.