Arkadije Strugacki - Tahmasib

„Onda ću poći da se obučem“, reče Penjkov.

„No, dobro“, reče na kraju Nataša. „Povlačim svoje naređenje od sedam sati uveče…“

Penjkova više nije bilo. Sergej je takođe ustao i ne gledajući nikoga izišao.

Mati je poceo da rasprema sto.

„Dajte da vam pomognem“, predloži Feliks i pažljivo zasuče rukave.

„A šta tu imate da pomažete“, usprotivi se Mati, „pet šolja, pet tanjira.“

Pogledao je ruke Feliksa i trgao se:

„A šta je ovo?“ upita sa čuđenjem. Na levoj i desnoj Feliksovoj ruci bila su po dva sata. Feliks ozbiljno odgovori:

„To je takođe jedna hipoteza. Znači, sami ćete oprati sudove?“

„Sam“, reče Mati. „Čudan je ipak taj momak, ovaj Feliks“, pomisli.

„Onda ću da pođem“, reče Feliks i iziđe.

Radio-stanica u uglu je iznenada počela da šišti. U njoj je nešto škljocnulo i dubok, umoran glas reče:

„Prva, govori Sirt. Sirt poziva prvu.“

Mati uzviknu:

„Nataša, zove Sirt!“

Prišao je mikrofonu i rekao:

„Prva sluša!“

„Pozovite načelnika“, reče glas iz zvučnika.

„Jedan trenutak.“

Utrčala je Nataša u razdrljenoj bundi i sa maskom za kiseonik na grudima.

„Načelnik sluša“, rekla je.

„Još jedared potvrđujem naređenje“, rekao je glas. „Noćni radovi se zabranjuju.

Topli Sirt je opkoljen pijavicama. Ponavljam…“

Mati je slušao i brisao tanjire. Ušli su Penjkov i Sergej. Mati je s interesovanjem posmatrao kako im se izdužuju lica.

„…Topli Sirt je opkoljen pijavicama. Kako ste me razumeli?“

„Razumela sam vas dobro“, izgubljeno reče Nataša. „Sirt je opkoljen pijavicama, noćni radovi se zabranjuju.“

„Laku noć“, reče glas. Zatim je opet nešto škljocnulo i glasnogovornik je prestao da šišti.

„Laku noć, Penjkove“, reče Sergej i poče da raskopčava bundu.

Penjkov ništa ne odgovori. Ljutito poče da sopće i ode u svoju sobu.

„Onda, da krenem“, reče Feliks.

Svi se okrenuše. On je stajao u vratima, mali, jak, s ogromnim karabinom kraj desne noge.

„Kako ćeš otići?“ upita Mati.

Feliks prstima pokaza kako će otići.

„Ti si poludeo“, reče Mati.

Feliks se začuđeno osmehnu.

„Šta ti je?“

„Da li ste čuli radio?“ brzo upita Nataša.

„Da, čuo sam“, reče Feliks. „Ali, ja nisam potčinjen komandi Sirta. Ja sam tragač.“

Navukao je masku na lice, spustio naočare, mahnuo rukom u rukavici i izišao. Svi su skamenjeno gledali prema vratima.

„Kako to“, izgubljeno progovori Nataša. „Pa njega će pojesti…“

Sergej najednom pojuri ka vratima, usput zakopčavajući bundu.

„Kuda ćeš!“povika Nataša.

„Povešću ga!“ usput odgovori Sergej i zalupi vrata za sobom.

Nataša potrča za njim. Mati je uhvati za ruku.

„Kuda ćeš? I, što je još važnije, zašto?“ mirno je rekao. „Serjoža je pravilno odlučio.“

„A ko mu je dozvolio?“ besno upita Nataša. Zašto ne sluša naređenja?

„Treba pomoći čoveku“, logično odgovorr Mati.

„Može mu se nešto desiti.“

Osetili su kako je pod počeo da se trese. Sergej je palio motor kraulera. Nataša se spusti na stolicu i steže ruke.

„Ne boj se“, reče Mati. „Kroz petnaestak-dvadeset minuta on će se vratiti.“

„A ako one napadnu Serjožu kad se bude vraćao?“

„Još se nije desilo da pijavica napadne kola“, reče Mati. „I uopšte, Serjoža bi se tome samo radovao…“

Sedeli su i čekali. Mati je najednom pomislio da je Feliks Ripkin već desetak puta dolazio k njima na opservatoriju uveče i da je odlazio isto tako kasno noću. A pijavice se svake noći muvaju oko Sirta. Smeo je momak taj Feliks, pomisli Mati. Čudnovat momak. Uostalom, i nije baš tako čudnovat. Mati je pogledao Natašu. Način udvaranja je odista možda malo čudnovat: bojažljiva opsada…

Mati baci pogled kroz prozor. U crnoj praznini su se videle jasne zvezde, koje nisu treptale. Uđe Penjkov, noseći u ruci hrpu papira, i reče ne gledajući nikoga:

„No, ko će mi pomoći da iscrtam grafikone?“

„Mogu ja“, reče Mati.

Penjkov bučno poče da se smešta za sto. Nataša je sedela uspravno, oprezno osluškujući. Pošto je razmestio papire, Penjkov živo poče da govori:

„To je odista začuđujuće interesantna stvar, momci! Da li se sećate zakona Dega?“

„Sećamo“, reče Mati. „Sekans u dve trećine, stepena…“

„Nemaš ti na Marsu sekans dve trećine!“ likujući reče Penjkov. „Nataša, pogledaj… Nataša!“

„Ostavi je na miru“, reče Mati.

„Zašto?“ šapatom upita Penjkov.

Nataša skoči.

„Ide!“ reče ona.

„Ko?“ upita je Penjkov.

Pod pod nogama se ponovo zatrese, a onda je zavladala tišina, pa su zveknula vrata. Ušao je Sergej vukući s lica masku, na kojoj se nahvatalo inje.

„Uh, ala je strašan mraz!“ reče veselo.

„Gde si bio?“ zaprepašćeno upita Penjkov.

„Ripkina sam odvezao na Sirt“, reče Sergej.

„Baš si junačina“, reče Nataša. „Prava si junačina, Serjoža! Sad mogu mirno da spavam.“

„Laku noć, Natašenjka“, rekoše bučno momci. Nataša ode.

„Zašto i mene nisi povezao?“ uvređeno reče Penjkov.

Sa Sergejevog lica nestade osmejka. Prišao je stolu, seo i odmakao papire.

„Slušajte, momci“, rekao je u po glasa. „Ja Ripkina nisam našao. Do samog Sirta sam stigao, davao sam signale, reflektore sam palio — nigde ga nema. Kao da je u zemlju propao.“

Svi zaćutaše. Mati ponovo priđe prozoru. Učini mu se da se negde u rejonu Stare Baze lagano kreće slaba svetlost, kao da neko ide sa fenjerom u ruci.

U sedam izjutra načelnici grupa i sektora sistema Topli Sirt skupili su se u kabinetu direktora sistema Aleksandra Filipoviča Ljamina. Sve u svemu, sastanku je prisustvovalo dvadeset i pet ljudi i svi su sedeli oko izduženog niskog stola za savetovanja. Ventilatori i ozonatori su radili punom snagom. Nataša je bila jedina žena u kabinetu. Nju su retko pozivali na opšta savetovanja i mnogi od ljudi koji su se sada skupili videli su je prvi put. Mnogi su je sa znatiželjom posmatrali. Nataša je čula kako je neko rekao sipljivim šapatom:

„Da sam znao, obrijao bih se.“

Ljamin ne ustajući reče:

„Prvo pitanje je, drugovi, van dnevnog reda. Da li ste vi doručkovali? Bolje bi bilo da sastanak ne počnemo prazna stomaka. Mogu da zatražim da donesu konzerve i kakao.“

„Nema ničega ukusnijeg, Aleksandre Filipoviču?“ zainteresova se debeljko sa rukama zavijenim u zavoje i rumenim obrazima.

U kabinetu zažamoriše.

„Ukusnijeg nema ničega“, odgovori Ljamin i skrušeno zaklima glavom. „Jedino možda konzervirane kokoške…“

Začuše se glasovi:

„Pravilno, Aleksandre Filipoviču! Neka donesu! Nismo uspeli da doručkujemo!“

Ljamin nekome mahnu rukom.

„Sada će doneti“, reče i ustade. „Da li su svi, tu?“ Bacio je pogled na prisutne. „Azizbekov… Gorin… Barabanov… Nakamura… Malumjan… Van…

Džefersona ne vidim… Ah, da, izvini… A gde je Opanasenko?… Da li ima nekog od tragača?“

„Opanasenko je na putu“, rekao je tihi glas i Nataša ugleda Ripkina. Prvi put ga je videla neobrijanog.

„Na putu?“ rekao je Ljamin.

„No dobro, počećemo bez njega. Drugovi, kao što znate, poslednjih nedelja leteće pijavice su postale aktivnije. Od prekjučerašnjeg dana su počele da prave svinjarije. Počele su da napadaju i danju. Na sreću, žrtava nije bilo, ali mnogi načelnici grupa i sekcija zahtevaju preduzimanje odlučnijih mera. Ja hoću da istaknem da je problem pijavica u stvari stari problem. Mi o njima diskutujemo nenormalno mnogo i dugo, ponekad se čak i svađamo. Spoljnim grupama te životinje sigurno užasno smetaju i, sve u svemu, vreme je da se na kraju donese o njima, to jest o pijavicama, neko konačno rešenje. Ukratko rečeno, postoje dva mišljenja o tome kako se može rešiti to pitanje. Prvo je — hajka, odnosno racija i uništavanje pijavica. Drugo je — nastavljanje politike pasivne odbrane kao modus vivendi, sve dotle dok kolonija ne ojača. Drugovi“, pri tome je ruke prineo grudima, „ja vas molim da se izjasnite, šta ko misli. Ali, potrudite se, bez ispada. To nema nikakve svrhe. Ja znam, svi smo mi premoreni, razdraženi i svako je nečim nezadovoljan. Ali ja vas najlepše molim da sada zaboravite sve, osim interesa našeg rada.“ Oči počeše da mu suze. „One koji budu naročito vatreni ja ću nemilosrdno udaljiti sa savetovanja, bez obzira na rang.“