Arkadije Strugacki - Tahmasib

Nad razvalinama su odjekivali glasovi.

„Još jedna podzemna pećina! Ovde nikakav cement ne može da pomogne!“

„Ko li je to tako idiotski planirao?“

„A šta biste vi hteli od Stare Baze?“

„A koliko samo ima korova! Kao na nekoj pustari…“

„Vili, ne zavlačite se tamo!“

„Tamo je prazno, nikoga nema…“

„Drugovi, pa načinite snimak, najzad.“

„Dobro jutro, Volođa! Davno smo već otpočeli…“

„Pazite, ovde su tragovi cipela!“

„Da, neko ovamo dolazi… I još jedan trag…“

„Tragači, verovatno…“

Nataša pogleda Feliksa. Feliks klimnu glavom.

„To sam bio ja“, reče.

Najednom se zaustavi, čučnu i poče nešto pažljivo da razgleda.

„Evo“, reče. „Pogledajte, Nataša.“

Nataša se saže. Iz pukotine u betonu virilo je debelo stablo boce sa sićušnim cvetićem na kraju.

„Kakva lepota!“ reče ona. „A ja nisam ni znala da boca cveta. Kako je lepa — crveno sa plavim…“

„Boca cveta vrlo retko“, tiho reče Feliks. „Poznato je da ona cveta jednom u pet marsovskih godina.“

„Imali smo sreće“, reče Nataša.

„Svaki put kad cvetić opadne, na njegovom mestu se pojavljuje nova grančica, a na samom mestu gde je bio cvetić, ostaje blistavi kružić. Vidite, ovakav.“

„Interesantno“, reče Nataša. „Znači, možemo da izračunamo koliko je boca stara… Jedan… Dva… Tri… Četiri…“

Zaustavila se i pogledala Feliksa.

„Ovde ima osam kružića“, reče neubedljivo.

„Da“, reče Feliks. „Osam. Cvetić je — deveti. Ova pukotina u betonu je stara osamdeset zemaljskih godina.“

„Ne shvatam“, reče Nataša i najednom ipak shvati. „Znači, ovo nije naša baza?

Ovu bazu nisu pravili ljudi?“ upita šapatom.

„Nije naša“, reče Feliks i ispravi se.

„Vi ste to znali!“ reče Nataša.

„Da, mi to znamo“, reče Feliks. „Ovu zgradu nisu gradili ljudi. Ovo nije beton.

To nije običan brežuljak. I pijavice ne napadaju dvonoga uspravna bića tek onako.“

Nataša ga je nekoliko sekundi posmatrala, a onda se okrete i na sav glas povika:

„Drugovi! Ovamo! Brže! Svi ovamo! Gledajte! Gledajte šta se ovde nalazi! Ovamo!“

Kabinet direktora sistema Topli Sirt bio je prepun ljudi. Direktor je brisao ćelu maramicom i zbunjeno odmahivao glavom. Areolog Livanov, koji je izgubio svoju uzdržanost i korektnost, urlao je trudeći se da nadjača žamor:

„To je prosto neshvatljivo! Topli Sirt postoji šest godina. Za šest godina nisu uspeli da se snađu i razjasne šta je ovde naše a šta nije! Nikome nije palo na pamet da se zainteresuje za Staru Bazu!…“

„A zašto da se zainteresujemo?“ vikao je Azizbekov. „Dvadeset puta sam prolazio pored nje. Razvaline kao razvaline. Zar su malo razvalina ostavili za sobom prvi naseljenici?“

„A ja sam tamo bio pre dve godine! Gledam, valja se tamo zarđala gusenica kraulera. Pogledao sam i otišao dalje.“

„A da li se i sada tamo nalazi?“

„Čemu prazni razgovori? Na sredini Baze se odvajkada nalazi trigonometrijski znak. Znači, možda su i njega ostavili Marsovci?“

„Tragači su se osramotili, prosto je čoveku sramota da ih pogleda!“

„Zašto? Oni su to i otkrili.“

Načelnik grupe tragača Opanasenko, koji je stigao jedva pre nekoliko trenutaka, ogroman, širokih ramena, večito nasmejan, hladio se složenom mapom i nešto je govorio direktoru. Direktor je odmahivao glavom.

Ka stolu je počeo da se probija, gazeći svima noge, Pučko. Brada mu je bila nakostrešena, naočare je držao visoko nad glavom.

„Zbog toga se u sistemu i dešavaju takve stvari“, falsetom poče da viče. „Uskoro će k meni početi da dolaze Marsovci da mole da im popravim tenk ili krauler, a ja ću im ih i popravljati! Kod mene je bilo slučajeva kada su dolazili potpuno nepoznati ljudi i tražili da im popravim vozila! I vidim, po gradu se kreću potpuno nepoznati ljudi. Ja ne znam odakle su oni došli, i ja ne znam kud oni odlaze! A možda, oni dolaze sa Stare Baze i odlaze na Staru Bazu!“

Žamor u kabinetu se stiša.

„Možda hoćete primer? Izvolite! Jedan građanin sedi ovde sa vama od jutra! Ja govorim o vama, građanine!“

Pučko naočarima pokaza Feliksa Ripkina. U kabinetu odjeknu smeh. Opanasenko progovori dubokim basom: „No, Zahare, to je moj Ripkin!“

Feliks odmahnu glavom, počeša se po potiljku i ispod oka pogleda Natašu.

„No, pa šta s tim što je on Ripkin?“ zaurla Pučko.

„A odakle ja znam da je on Ripkin? Zbog toga i govorim da je potrebno da sve poznajemo…“ Odmahnuo je rukom i vratio se na svoje mesto.

Direktor ustade i jako zalupa olovkom po stolu.

„Dosta, dosta, drugovi“, strogo je rekao. „Poveselili smo se i dosta. Otkriće tragača je od ogromne važnosti, ali mi se nismo sakupili zbog toga. Shemu Stare Baze sada imamo. Raciju ćemo otpočeti kroz tri dana. Naredba o raciji će biti izdata večeras. Unapred vam saopštavam da se za načelnika grupe postavlja Opanasenko, a za njegovog zamenika Livanov. A sada molim sve, osim mojih zamenika, da napuste kabinet i da odu na svoja radna mesta.“

U kabinetu su se nalazila samo jedna vrata, koja su vodila u hodnik, i kabinet se praznio jako sporo.

„Radiogram, direktoru!“ povika neko u vratima.

„Predajte preko veze!“

Složen listić papira je počeo da se prenosi iz ruke u ruku iznad glava.

Direktor, koji je nešto pričao sa Opanasenkom, primi radiogram, otvori ga i pročita. Nataša je videla kako je pobledeo, a onda pocrveneo.

„Šta se desilo?“ upita basom Opanasenko.

„Ovo je da čovek poludi“, reče direktor očajno. „Sutra će ovamo stići Jurkovski.“

„Volođa?“ reče Opanasenko. „To je odlično.“

„Nekome je Volođa“, sa tihim očajanjem reče direktor, „a za nekoga je generalni inspektor Međunarodne uprave kosmičkog saobraćaja.“

Direktor još jednom pročita radiogram i teško uzdahnu.

Mekani zvižduk budilnika probudi Juru tačno u osam izjutra po vremenu kosmičkog broda. Jura se nalakti i ljutito pogleda budilnik. Budilnik malo pričeka i ponovo poče da zviždi. Jura zastenja i sede na krevet. Ne, više uveče neće čitati, pomisli. Zbog čega se čoveku uveče nikad ne spava, a ujutru mora da preživljava takve muke?

U kabini je bilo sveže, čak hladno. Jura rukama obuhvati gola ramena i poče da cvokoće zubima. Zatim spusti noge na pod, provuče se između kreveta i zida i iziđe u hodnik. U hodniku je bilo hladnije, ali zato je tamo stajao Žilin, ogroman, mišićav, samo u sportskim gaćicama. Žilin je radio jutarnju gimnastiku.

Izvesno vreme je Jura, obgrlivši rukama ramena, stajao i gledao kako Žilin vežba. U svakoj njegovoj ruci se nalazio po desetokilogramski teg. Žilin se borio sa svojom senkom. Njoj se nije dobro pisalo. Od strašnih udaraca po hodniku se osećao povetarac.

„Dobro jutro, Vanja“, reče Jura.

Žilin se odmah i bez i jednog šuma okrete i klizećim koracima krete ka Juri, ritmično se klateći celim telom. Lice mu je bilo ozbiljno i usredsređeno. Jura zauze stav za borbu. Tada Žilin spusti tegove na zemlju i baci se na njega. Jura mu se baci u susret i kroz nekoliko trenutaka oseti da se zagrejao. Žilin ga je bučno i jako udarao polustegnutim pesnicama. Jura ga je tri puta udario pesnicom u čelo, i svaki put se na licu Žilina pojavio izraz zadovoljstva. Kada se Jura preznojio, Žilin reče: „Brek!“ i oni prekidoše.

„Dobro jutro, stažisto“, reče Žilin. „Kako si spavao?“

„Hvala“, reče Jura. „Odlično…“

„Pod tuš!“ naredi Žilin.