Arkadije Strugacki - Tahmasib

Stajali su u hodniku i nisu ni primetili kako im je prišao Jurkovski.

„Za vreme leta kapetan je potreban samo kada dođe do katastrofe“, reče Jurkovski smeškajući se.

Hodajući na prstima, Jura stavi pored Jurkovskog tašnu. Tašna je bila raskošna, kao i sve što je Jurkovski imao. U uglu tašne se nalazila zlatna pločica sa natpisom: IV SVETSKI KONGRES PLANETOLOGA. 20. XII 02. KONAKRI.

„Hvala, kadete“, reče Jurkovski i zavali se u stolicu zamišljeno gledajući Juru.

„Sednite, porazgovarajte malo sa starcem“, reče tiho, „jer kroz deset minuta će mi opet doneti radiograme i ponovo će početi ludnica, koja će trajati celi dan.“

Jura sede. Bio je presrećan. „Eto, malopre sam govorio o prioritetu i čini mi se da sam malo pao u vatru. Odista, šta znači jedno ime u okeanu ljudskih napora, u burama ljudske misli, u grandioznim osekama i plimama ljudskog razuma?

Razmislite, Jura, stotine ljudi su u raznim krajevima vasione sakupljali za nas potrebne podatke, dežurni na Spu-pet je umoran, sa crvenim od nesanice očima primao i kodirao ih, drugi dežurni su programirali translacione uređaje, a zatim neko samo pritisne dugme, gigantska ogledala počnu da se okreću tražeći u prostranstvu naš brod i ogroman kvant, pun informacija, poleti sa vrha antene u prazninu prema nama…“

Jura ga je slušao gledajući mu pravo u usta. Jurkovski nastavi:

„Kapetan Bikov je svakako u pravu. Sopstveno ime na kartama ne treba mnogo da znači za pravog čoveka. Treba se skromno radovati sopstvenim uspesima. To čovek mora da radi kad je sam. A sa prijateljima treba deliti samo radost traganja, radost pronalaženja i borbe. Da li znate, Jura, koliko ljudi živi na Zemlji?

Četiri milijarde! I svaki čovek radi. Ili juri. Ili traži. Ili se bori na život i smrt. Ponekad pokušavam da zamislim te četiri milijarde ljudi zajedno. Kapetan Fred Dulitl vodi putnički brod, a na sto megametara od cilja kvari mu se reaktor; za pet minuta Fredu Dulitlu glava postaje sasvim seda, ali on stavlja na glavu crnu beretku, ide u kajut-kompaniju i tamo se smeje sa putnicima, s onim istim putnicima koji ništa neće nikada ni saznati i koji će kroz jedan dan otići sa raketodroma i zauvek zaboraviti i ime Freda Dulitla. Profesor Kanajama žrtvuje svoj život stvaranju stereosintetike, a jednog vrelog jutra ga nalaze mrtvog pored laboratorijskog stočića, i ko će se, od stotine miliona ljudi koji nose odela od stereosintetike, kasnije sećati njegovog imena? A Jurije Borodin će u neobično teškim uslovima graditi kupole za stanovanje na kamenitoj maloj Reji i mogu da se kladim u to da nijedan od budućih stanovnika tih kupola nikada neće ni saznati za njegovo ime. I znate li, Jura, to je pravedno. Jer i Fred Dulitl je takođe zaboravio imena svojih putnika, a oni su krenuli da jurišaju na tuđu planetu. I profesor Kanajama nikada nije video one koji nose odela od njegovog materijala, a ti ljudi su ga hranili i odevali dok je radio. I ti, Jura, prema svemu, nikad nećeš saznati za heroizam naučnika koji će se nastaniti u kućama koje ćeš ti izgraditi. Takav je svet u kome živimo. Odličan je taj svet.“

Jurkovski prestade da govori i pogleda Juru s takvim izrazom lica kao da je očekivao da će se Jura odmah promeniti nabolje. Jura je ćutao. To se zvalo

‘razgovarati sa starcem’. Obojica su volela takve razgovore. Ničeg novog za Juru u tim razgovorima, razume se, nije bilo, ali on je uvek imao utisak nečeg ogromnog i blistavog. Verovatno je stvar bila u samom izgledu planetologa — on je sav bio nekako crven, sav zlatast…

U kajut-kompaniju uđe Žilin i stavi pred Jurkovskog kalemove sa radiogramima.

„Jutarnja pošta“, reče.

„Hvala, Vanja“, slabim glasom reče Jurkovski. Uze jedan kalem, stavi ga u mašinu i uključi dešifrator. Mašina poče besna da kuca.

„E pa, eto vam sada“, isto tako slabim glasom reče Jurkovski izvlačeći iz mašine list papira. „Ponovo na Cereni nije izvršen program.“

Žilin čvrsto steže ruku Juri i povuče ga u salu za upravljanje. Jura iza sebe začu glas Jurkovskog:

„Poslati ga do sto đavola i vratiti na Zemlju da radl kao nadzornik muzeja…“

Jura je stajao za leđima Žilina i gledao ga kako doteruje fazocikler. Ništa ne shvatam, mislio je tužno. I nikad neću ni shvatiti. Fazocikler je bio deo kombajna odraživača i služio je za merenje gustine protoka radijacije u radnom prostoru odraživača. Rad fazociklera se pratio na dva ekrana. Na ekranima su se palile i lagano gasile plavičaste iskrice i vijugave linije. Ponekad su se spajale u jedan svetleći oblak, i tada bi Jura pomislio da je sve propalo i da će doterivanje fazociklera morati da otpočne iz početka, a Žilin bi u tom trenutku rekao: „Odlično. A sad još za pola stepena.“ I — sve je odista otpočinjalo od početka.

Na uzvišenju je, na dva koraka iza Jure, za pultom računske mašine sedeo Mihailo Antonovič i pisao svoje memoare. Znoj je lio niz njegovo lice. Jura je znao da je Mihaila Antonoviča da piše memoare nateralo arhivsko odeljenje Međunarodne uprave kosmičkog saobraćaja. Mihailo Antonovič je pisao i škripao perom, dizao oči ka tavanici, nešto brojao na prste i s vremena na vreme otpočinjao da peva vesele pesmice. On je bio dobričina kakvih je bilo malo na svetu. Još prvog dana poklonio je Juri tablu čokolade i zamolio ga da pročita prvi deo memoara koji je već napisao. Kritiku otvorene mladosti je primio suviše k srcu, ali od tada je počeo da smatra Juru za neprikosnoveni autoritet u oblasti memoarske literature.

„Slusaj, Jura,“, uzviknu on. „Slušaj i ti, Vanja!“

„Slušamo, Mihailo Antonoviču“, spremno reče Jura.

Mihailo Antonovič se nakašlja i poče da čita:

„Sa kapetanom Stepanom Afanasjevičem Varšavskim prvi put sam se sreo na sunčanim i azurnim obalama Tahitija. Jarke zvezde su sijale nad beskonačnim Velikim, ili Tihim okeanom. Prišao mi je i zamolio me da pripali cigaretu. Nažalost, ja nisam pušio, ali nam to nije smetalo da počnemo da razgovaramo i saznamo dosta jedan o drugome. Stepan Afanasjevič je na mene ostavio najpovoljniji utisak. To je bio odista divan čovek. On je bio dobar, pametan, sa širokim vidicima. Čudio sam se širini njegovih znanja. Nežnost kojom se odnosio prema ljudima ponekad mi je izgledala neobična…“

„Može“, reče Žilin kad je Mihailo Antonovič zaćutao i snebivljivo ih pogledao.

„Ja sam ovde samo pokušao da dam portret tog divnog čoveka“, reče Mihailo Antonovič s izrazom čoveka koji se zbog nečega pravdao.

„Da, može“, ponovi Žilin pažljivo prateći rad ekrana. „Kako ste ono rekli: ‘Nad sunčanim i azurnim obalama sijale su jarke zvezde?’ Veoma sveže.“

„Gde? Gde?“ trže se Mihailo Antonovič. „No, to je jednostavno opis, Vanja. Ne treba se tako šaliti…“

Jura je napregnuto mislio za šta bi mogao da se zakači. Hteo je da održi svoj renome autoriteta za memoarsku literaturu.

„Ja sam i ranije čitao vaš rukopis, Mihailo Antonoviču“, reče na kraju. „Sada se neću doticati literarne strane. Ali zašto su kod vas svi ljudi uvek divni? Ne, oni su odista, sigurno i bili divni, dobri ljudi, ali kod vas ih je potpuno nemoguće razlikovati jednog od drugog.“

„Što je tačno, tačno je“, reče Žilin. „Ako nikog drugog ne bih mogao, kapetana Varšavskog bih mogao da raspoznam među hiljadu ljudi. Kako se on ono izražavao?

‘Džabalebaroši, dinosaurusi, bitange jedne obične.“

„Ne, izvini, Vanja“, dostojanstveno reče Mihailo Antonovič. „Preda mnom nije govorio ništa što bi ličilo na to. To je bio ljubazan i kulturan čovek.“

„Recite, Mihailo Antonoviču“, reče Žilin“, a šta će biti napisano o meni?“

Mihailo Antonovič se zbuni. Žilin se okrete prema njemu i poče s interesovanjem da ga posmatra.