Arkadije Strugacki - Tahmasib

„Aha…“

Jurkovski ljutito reče:

„Ne uobražavaj, molim te, da se uznemiravam zbog tog programa zato što je on moj…“

„Ja to i ne uobražavam.“

„Mislim da ću morati da ih razdrmam“, reče Jurkovski.

„No, u dobar čas“, reče Bikov i prevrte stranicu novina.

Jura je osetio da ceo taj razgovor — i čudnovata nervoza Jurkovskog i ravnodušnost Bikova — ima nekakav drugi smisao. Ličilo je na to da su neshvatljiva ovlašćenja generalnog inspektora ipak imala svoje granice. I da su i Bikov i Jurkovski odlično znali te granice. Jurkovski reče:

„Ali zar već nije vreme za ručak? Kadete, da li biste mogli da nam u vakuumu skuvate ručak?“

Bikov ustade i spusti novine.

„Ne smetaj mu da radi.“

„Ali, ja hoću da jedem!“ reče Jurkovski.

„Strpi se malo“, reče Bikov.

U četiri izjutra Feliks Ripkin reče: „Vreme je, i svi počeše da se spremaju.“

Napolju je bilo minus osamdeset i tri stepena Celzijusova. Jura je navukao na noge dva para čarapa od paperja, koje mu je dala Nataša, teške krznene pantalone, koje mu je dao Mati, preko pantalona je navukao akumulatorski pojas i onda se uvukao u bundu. Feliksovi tragači, neispavani i namrgođeni, brzo su pili vrelu kafu. Nataša je trčala u kuhinju, donosila sendviče, kafu i termose. Neko je zatražio buljon. Nataša je otrčala u kuhinju i donela buljon. Ripkin i Žilin su čučali u uglu sobe nad otvorenim pljosnatim sandukom, iz koga su virili bleštavi krajevi raketnih granata. Raketne puške je na Topli Sirt doneo Jurkovski. Mati je poslednji put proveravao elektrogrejač vindjakne koja je bila predviđena za Juru.

Tragači popiše kafu i ćutke pođoše ka izlazu, gde skoro već automatskim pokretima navukoše na lica maske za kiseonik. Feliks i Žilin podigoše sanduk sa granatama i takođe pođoše ka izlazu.

„Jura, jesi li spreman?“ upita Žilin.

„Odmah, odmah“, odgovori Jura.

Mati mu pomože da navuče vindjaknu.

„A sad, juri na ulicu“, reče. „Inače ćeš se preznojiti.“

Jura navuče rukavice i potrča za Žilinom.

Napolju je bilo sasvim mračno. Jura je prešao preko teritorije opservatorije i spustio se ka tenku. Ovde se u pomrčini čuo tih razgovor, čulo se lupkanje metala o metal. Jura nalete na nekoga. Iz pomrčine mu neko posavetova da navuče naočare. Jura, pak, tom nekome posavetova da ne stoji nasred puta.

„Vidi čudaka“, rekoše iz pomrčine. „Navuci toplotne naočare.“

Jura se seti infracrvenih naočara i namače ih na oči. Mnogo bolje nije video, ali je zato počeo da nazire siluete ljudi i širok zadnji deo tenka, koji je bio zagrejan atomskim reaktorom. U tenk su tovareni sanduci s municijom. Najpre, Jura poče da dodaje, ali onda se seti da se može desiti da u tenku ne bude mesta za njega i da bi ga u tom slučaju ostavili na opservatoriji. Tiho priđe tenku i pope se na njega. Tamo su dva čoveka u kapuljačama navučenim do samog nosa prihvatali sanduke.

„Koga to nosi vrag?“ dobroćudno upita jedan od njih.

„Ja sam“, odgovori Jura.

„A, prestonička zverka“, reče drugi. „Uvlači se u tenk, guraj sanduke pod sedišta.“

‘Prestoničkom zverkom’ su Juru nazvali mesni varioci, kojima je on dan pre toga pomogao da opreme tenkove držačima za raketno oružje, pri čemu im je prikazao najnovije metode zavarivanja u razređenoj atmosferi.

U unutrašnjosti tenka je bilo isto tako osamdeset i tri stepena ispod nule i zbog toga toplotne naočari nisu mnogo pomagale. Jura je s entuzijazmom vukao sanduke po metalnom dnu tenka i pipajući gurao ih pod sedište, stalno se udarajući o nekakve uglove i izbočine. Zatim više nije imao šta da vuče. Preko visokih ivica tenka su se prebacivali ćutljivi tragači i počeli da sedaju na sedišta lupajući svojim karabinima. Juri su nekoliko puta nagazili na noge, a neko mu je nabacio i kapuljaču na oči. U prednjem delu tenka začula se odvratna škripa — prema svemu, to je Feliks probao držač za oružje. Posle toga neko je rekao:

„Idu.“

Jura oprezno izdiže glavu iznad ivice tenka. Ugledao je sivi zid opservatorije i svetlosti reflektora, koje su klizile po osmatračnici. To su bila tri tenka centralne grupe. Feliksov glas je poluglasno rekao:

„Malinjin?“

„Ja“, javio se tragač koji je sedeo pored Jure.

„Petrovski?“

„Ovde!“

„Homeriki?“

Kad je završio prozivku (imena Jure i Žilina zbog nečega nisu bila prozvana), Feliks reče:

„Idemo.“

Peščani tenk Mimikrodon poče da urla svojim motorima, trže se i krete uzbrdo.

Jura pogleda iznad sebe. Zvezde se nisu videle — podigao se oblak prašine. Nije imao šta da gleda. Tenk se užasno truckao. Jura je svaki čas padao sa svog sedišta udarajući se o oštre uglove. Najzad ga tragač koji je sedeo kraj njega upita: „Zašto stalno skačeš?“

„Odakle znam“, ljutito reče Jura.

Uhvati se rukama za neku polugu i odmah mu postade lakše. S vremena na vreme, u oblacima dima, koji su se nadneli nad tenk, pojavljivale su se svetlosti reflektora i tada je na svetlom fonu prašine video crni krug držaca za oružje i dugu cev raketne puške okrenutu prema nebu.

Tragači su tiho razgovarali o Staroj Bazi i njenom poreklu.

„Juče sam išao da vidim te razvaline.“

„No, i?“

„Razočarao sam se, da budem pošten.“

„Da, arhitektura samo na prvi pogled izgleda čudnovata, a posle počinješ da osećaš da si to već negde video.“

„Kupola, paralelopipedi…“

„Tačno. Baš kao Topli Sirt.“

„Zbog toga nikome nikad nije ni palo na pamet da to nije naše.“

„Razume se… Posle čudesa Fobosa i Dejmosa…“

„A meni je baš ta sličnost čudnovata.“

„Da li je materijal analiziran?“

Juri je bilo neudobno i osećao se nekako usamljen. Na njega niko nije obraćao pažnju. Ljudi su izgledali nekako tuđi, ravnodušni. Lice mu je užasna hladnoća prosto pekla. O dno tenka su udarale prave fontane peska, koje su letele ispod gusenica. Tu negde, u blizini, nalazio se Žilin, ali on ga nije ni čuo ni video.

Jura se čak osetio pomalo uvređen zbog toga. Hteo je da što pre iziđe sunce, da bi bilo toplije i da bi se konačno i nešto videlo. I želeo je da već jednom prestanu da se toliko truckaju.

Bikov je Juru pustio na Mars očigledno preko volje, i na ličnu odgovornost Žilina. On je s Mihailom Antonovičem ostao na brodu i sad se zajedno sa Fobosom okretao na razdaljini od devet hiljada kilometara od Marsa. Gde se u tom trenutku nalazio Jurkovski, Jura nije znao. Sigurno je i on učestvovao u raciji.

‘Kada bi mi barem dali karabin’, neraspoloženo pomisli. ‘Ja sam im, ipak, zavarivao držače za oružje.’

Oko njega su svi sedeli sa karabinima i zbog toga su se verovatno i osećali tako sigurno i mirno.

Ipak je čovek po svojoj prirodi nezahvalan i ravnodušan, gorko je mislio Jura. I što je stariji, tim više. Kad bi ovde bili naši momci, sve bi bilo suprotno. Ja bih imao karabin, i znao bih zašto i kuda idemo. I znao bih šta treba da radim.

Tenk se najednom zaustavi. Od svetlosti reflektora, čiji je snop rasecao oblake prašine, postalo je svetlije. U tenku su svi zaćutali i Jura začu nepoznat glas:

„Ripkine, iziđite na zapadni deo. Kuzmine, na istočni. Džefersone, ostanite na južnom.“

Tenk ponovo krete. Svetlost reflektora pade u unutrašnjost tenka i Jura ugleda Feliksa, koji je stajao kraj držača za oružje sa radiofonom u ruci.

„Okreni se bokom prema zapadu“, reče Ripkin vozaču.

Tenk se iskrenu, a Jura raširi laktove da ne bi pao na dno.

„Tako, dobro“, reče Feliks. „Pođi još malo napred. Tamo je ravnije.“