Arkadije Strugacki - Tahmasib

Žilin je govorio još nešto, ali ga Jura više nije čuo. ‘Bolje bi bilo da su me izvukli za uši, mislio je očajno. Bolje bi bilo da su me javno, pred svima išamarali. Dečak, balavac, egoista obični! Pravilno je Ivan uradio što me je lupio. Trebalo je još jače da me udari. Jura poče da šišti kroz zube, do te mere ga je bilo sramota. lvan se brinuo za mene i Jurkovskog i on ne sumnja da sam se i ja brinuo za Jurkovskog i njega… A ja?… Kad je Jurkovski skočio u pećinu, ja sam to shvatio kao dozvolu za herojske postupke, podvige. Ni za trenutak nisam mislio na to da Jurkovskom preti opasnost. Želeo sam da se sukobim sa pijavicama, želeo sam da se proslavim… Dobro je što Ivan sve to ne zna…’

„Čuvaj se!“ zaurlaše otpozadi.

Jura mahinalno odskoči u stranu. Kroz gomilu se prema pećini probijao krauler, koji je za sobom vukao prikolicu s ogromnim srebrnastim rezervoarom. Od rezervoara se pružalo ogromno crevo sa čudnovatim metalnim produžetkom. Metalni deo je pod miškom držao čovek koji se nalazio na prednjem sedištu kraulera.

„Ovde?“ upita čovek i ne sačekavši odgovor uperi produživač prema pećini. „Priđi bliže“, reče vozaču. „A vi, momci, vi se uklonite“, reče gomili. „Dalje dalje.

Pa uklonite se odatle“, doviknu Juri.

Nanišanio je produživačem u crni otvor pećine, ali se na ulazu u pećinu pojavio jedan od tragača.

„Šta je to sada?“ upita on.

Čovek sa crevom sede na svoje mesto.

„Do vraga“, reče on. „Šta vi tamo radite?“

„Pa to je bacač plamena, momci!“ doseti se neko u gomili.

Čovek koji je upravljao bacačem plamena počeša se ispod kapuljače.

„To tako ne može“, reče on. „Ipak treba upozoriti.“

Pod zemljom su do te mere učestali pucnji da se Juri učini da je iz pećine počelo da leti perje.

„Šta ste to ovde započeli?“ upita čovek na krauleru.

„To je Jurkovski“, odgovoriše iz gomile.

„Koji Jurkovski?“ upita čovek koji je rukovodio bacačem plamena. „Sin, valjda?“

„Ne, otac.“

Iz pećine su jedan za drugim izišla tri tragača. Kada je ugledao bacač plamena, jedan od njih reče:

„Odlično. Sada će svi izići i pokazaćemo im gde rakovi zimuju.“

Iz pećine su počeli da izlaze ljudi. Poslednji su izišli Jurkovski i Feliks.

„Znači, ova kula nad nama treba da bude nešto kao… hm-hm… pumpna stanica.

Lako je… hm-hm… moguće. Vi ste junačina, Felikse.“ Ugleda bacač plamena i stade. „A, bacač plamena! No pa… hm-hm… šta, možete da radite.“ Blagonaklono klimnu glavom čoveku koji je pod miškom držao metalnu cev bacača.

Čovek živnu; skoči sa svog sedišta i priđe pećini vukući za sobom dugo crevo.

Gomila se pomeri unazad. Samo Jurkovski ostade pored čoveka, podbočivši se.

„Gromovnik, a?“ reče Žilin nad samim uvetom Juri.Čovek nanišani. Jurkovski ga iznenada uze za ruku. „Stanite. A zašto… hm-hm… zašto je to u stvari potrebno? Žive pijavice su davno… hm-hm… mrtve, a mrtve će… hm-hm… biti potrebne biolozima. Zar nije tako?“

„Zevs“, reče Žilin. Jura samo sleže ramenima. Bilo ga je sramota.

Penjkov iskapi šolju i zamišljeno progovori:

„Da popijemo još po šolju kafe, a?“

„Daj da ti sipam“, reče Mati.

„A ja hoću da to uradi Nataša“, reče Penjkov.

Nataša mu sipa kafu. Kroz prozor se videla crna, kristalno jasna noć, kakve često bivaju krajem leta, uoči jesenjih bura. U uglu su se valjale bunde sa baterijskim grejalicama, karabini, vindjakne. Prijatno je kuckao električni sat nad vratima koja su vodila u radionicu. Mati reče:

„Ipak ne shvatam — da li smo uništili te pijavice ili nismo?“

Serjoža se odvoji od knjige koju je čitao:

„Kominike glavnog štaba“, reče on. „Na bojnom polju je ostalo šesnaest pijavica, jedan tenk i tri kraulera. Prema neproverenim podacima, još jedan tenk je ostao na peščanim dinama na početku racije i za sada još nije izvučen odatle.“

„To znam“, objavi Mati. „Mene sada interesuje — da li sada mogu noću da idem u Topli Sirt?“

„Možeš“, reče Penjkov duvajući. „Ali ipak sobom treba da uzmeš karabin“, dodade posle kraćeg razmišljanja.

„Razumem“, reče Mati sarkastično.

„A šta ćeš ti, u stvari, noću na Toplom Sirtu?“ upita Sergej.

Mati ga pogleda.

„Evo zašto“, reče poverljivo. „Na primer, dolazi vreme drugu Bjelom, Sergeju Aleksandroviču, da osmatra. Tri sata je noću, a druga Bjelog, kao što i sami shvatate, nema na opservatoriji. Tada ja idem u Topli Sirt u Centralnu meteorološku stanicu…“

„Laboratorija osam“, dodade Penjkov.

„Sve sam shvatio“, reče Sergej.

„A zašto ja ništa ne znam?“ upita Nataša uvređeno. „Zašto meni nikada ništa ne govore?“

„Nešto Ripkina dugo nema“, zamišljeno reče Sergej.

„Da, odista“, reče Penjkov značajno.

„Već je skoro ponoć“, izjavi Mati. „A Ripkina još nema.“

Nataša uzdahnu.

„Dojadili ste mi, da znate samo koliko“, uzdahnu ona.

U hodniku zaškripaše vrata ulaznog otvora.

„On će sada doći i počeće da nam se podsmeva“, reče Penjkov.

Neko zakuca na vrata.

„Uđite“, reče Nataša i ljutito pogleda momke. Ušao je Ripkin, uredan i doteran, u čistom kombinezonu, u snežnobeloj košulji, sveže izbrijan.

„Primate li me?“ tiho upita.

„Uđi, Felikse“, reče Mati i poče da sipa kafu u pripremljenu šolju.

„Danas sam malo zakasnio“, reče Feliks. „Bilo je savetovanje kod direktora.“

Svi ga upitno pogledaše.

„Najviše smo govorili o regeneracionoj fabrici. Jurkovski je naredio da se za dva meseca prekinu svi naučni radovi. Svi naučnici se mobilišu u radionice i na gradnju.“

„Svi?“ upita Sergej.

„Svi. Čak i tragači. Sutra će biti izdata naredba.“

„Moj program ode do đavola“, tužno reče Penjkov. „I zašto naša administracija nikako ne može da sredi stanje?“

Nataša reče:

„Ćuti, Volođa! Ti u stvari ništa ne znaš…“

„Da“, reče Sergej zamišljeno. „Čuo sam da sa vodom loše stojimo. A šta je još

bilo na savetovanju?“

„Jurkovski je održao veliki govor. Rekao je da smo se zaglibiii u svakodnevici.

Da suviše volimo da živimo po rasporedu, da obožavamo mesta na kojima sedimo i da smo za trideset godina uspeli da stvorimo… kako je ono rekao… ‘dosadne i komplikovane tradicije’. Da su nam se ispravile vijuge koje rukovode znatiželjom, da jedino tako i može da se objasni anegdota sa Starom Bazom. Sve u svemu, govorio je otprilike isto što i ti, Sergej, sećaš se, prošle dekade. O

tome da se oko nas nalaze tajne, a da mirujemo… To je bio govor s osećanjem.

Posle nas je pohvalio za raciju, rekao je da je došao da nas pogurne i da mu je drago što smo se sami odlučili na raciju… A posle je istupio Pučko i zatražio je glavu Livanova. Urlao je da će mu pokazati ‘lagano i metodično’…“

„A zašto to?“ upita Penjkov.

„Upropastili su tenkove. A kroz dva meseca našu grupu prebacuju na Staru Bazu, tako da ćemo biti susedi…“

„A Jurkovski odlazi?“ upita Mati.

„Da, noćas.“

„Interesantno“, zamišljeno reče Penjkov. „Zašto on vodi sa sobom onog varioca?“

„Da zavaruje držače za raketne puške“, reče Mati.

„Priča se da se sprema na još nekoliko racija — na asteroidima.“

„Sa Jurkovskim sam imao sukob“, reče Sergej. „Još u institutu. Polagao sam ispit iz teorijske planetologije i on me istera iz kabineta, na originalan način.

‘Dajte mi’, kaže on, ‘druže Bjeli, vaš indeks i otvorite, molim vas, vrata’. Ja mu s najvećim zadovoljstvom pružim indeks i odlazim i otvaram vrata. U tom trenutku on baca moj indeks kroz otvorena vrata i govori: ‘Idite, i vratite se kroz mesec dana’.“