Arkadije Strugacki - Tahmasib

Jura potrča u hodnik.

Trčao je po hodniku u vakuum-odsek, gde se nalazilo njegovo mesto po rasporedu u slučaju nesreće, trčao je brzo, ali se ipak uzdržavao da ne juri iz petnih žila.

Stažista mora da bude ‘miran, uzdržan i uvek spreman’, ali kad po brodu poče da odjekuje prodoran urlik sirena, kad brod poče da poskakuje kao ranjenik u čijoj rani neko kopa neveštim prstima, kada ne razumeš šta treba da radiš i uopšte ne shvataš šta se dešava… Na kraju hodnika se upališe crvene sijalice. Jura ne izdrža i potrča ka njima što je brže mogao.

Navalivši se, on otvori teška vrata i ulete u sivu prostoriju, u kojoj su se kraj zidova nalazili stakleni boksovi sa vakuum-skafanderima. Trebalo je podići sve roloe, proveriti stanje stafandera, pritisak u balonima, punjenje akumulatora, okrenuti prekidač svakog skafandera u položaj ‘opasnost’ i uraditi još dosta toga… Posle toga je trebalo da navuče svoj skafander.

Jura to uradi dosta brzo i, kako mu se učinilo, spretno, iako su mu prsti drhtali; osećao je napregnutost u celom telu, jaku i neprijatnu, koja je ličila na grč. Sirena zaćuta i nastupi zloslutna tišina. Jura završi poslednji skafander i osvrte se oko sebe. U boksovima je pod staklenim zvonima svetlela plavičasta svetlost, sijali su se ogromni skafanderi s raširenim rukavima, koji su ličili na nakazne statue bez glave. Jura izvuče svoj skafander i uvuče se u njega. Skafander mu je bio nešto veći nego što je trebalo, bio je grub i neudoban, ne kao skafander varioca, koji je elastičan, udoban, prijatan. A u ovome je bilo vrućina. Jura uključi aparat za uklanjanje znoja, a onda, šireći nogama, lupajući metalom o metal, priđe vratima.

Brod se tresao, bila je tišina, celom dužinom hodnika su pod tavanicom gorele crvene signalne sijalice za opasnost. Jura se osloni leđima o ragastov vrata uprevši se nogama o suprotnu stranu. Na taj način pregradio je vrata; sad je u odsek moglo da se uđe samo ako bi ga neko oborio s nogu. Bilo je neobično čitati to mesto u instrukciji, gde je naređivano kako se za vreme uzbune mora čuvati vakuum-odsek. Od koga ga čuvati? Zašto? Za vreme uzbune u vakuum-odsek je imao pravo da uđe samo onaj čovek — član posade ili putnik — za koga je kapetan lično izdavao naređenje: ‘Propustiti’. Zbog toga je u ragastov vrata bio instaliran radiofon, koji je stalno radio na talasnoj dužini kapetanskog radiofona. Jura baci pogled na radiofon i seti se da to još nije uradio. Brzo pritisnu dugme.

„Slušam“, začu se glas Bikova. Glas je, kao i uvek, bio škripav i ravnodušan.

„Stažista Borodin je zauzeo svoje mesto po rasporedu“, izvesti Jura.

„Dobro“, reče Bikov i isključi radiofon.

Jura ljutito pogleda radiofon i reče škripavim glasom: ‘Dobro’. Drvo — pomisli i isplazi jezik. Brod se uto trže i on se umalo ne ujede za jezik. Postiđeno se osvrte, a zatim mu u glavu dođe misao: a šta ako je sveznajući Bikov namerno trgao brod da bi stažista ugrizao jezik? Lako je mogao da zamisli kako to Bikov radi. Sigurno mu život nije bio lak, pomisli Jura. Sigurno ga je život mučio i lomio, sve dok sa njega nije smakao opnu svih emocija, koje u stvari i nisu potrebne, ali bez kojih čovek nije čovek već drvo. Žilin je jednom prilikom rekao da se sa godinama čovek menja samo u jednoj jedinoj stvari — postaje strpljiviji. Na Bikova se to, prema svemu, ne odnosi…

Brod se ponovo trže i Jura pokuša da zauzme stabilniji položaj. Nikako nije mogao da shvati šta se dešava. Na napad meteorita sve ovo nije mnogo ličilo, a još manje na neki sudar. Miška Ušakov je rekao da je opasnost u kosmosu isto što i udarac mača — od njega se ili odmah umire ili se uopšte ne umire… To je izjavio Miška Ušakov, koji je u kosmosu bio samo na varilačkoj praksi i koji o kosmosu govori terminima detektivskih romana…

Juri je već bila utrnula noga, i on je promeni. Na tavanici hodnika su još

gorele crvene sijalice. Jura se stalno trudio da se priseti na šta ga one podsećaju i nikako nije uspevao. Ali bio je više nego siguran da je sa crvenim svetlima bila povezana neka neprijatna uspomena. Kad bi barem neko došao, pomisli. Kad bi mogao da upita šta se desilo, šta može da očekuje… Pogleda na dugme poziva. Da ga pritisne i obrati se Bikovu:’ Druže kapetane, molim da mi objasnite zadatak…’ Zatim je zamislio koliko je stažista, mokrih od uzbuđenja, stajalo tu naslonivši se nogama na ragastov; strašne stvari su preživljavali, trudili se da shvate šta se dešava i stalno mislili: ‘Da li ću uspeti da navučem šlem ili neću?’ To su bili divni momci, s kojima bi odlično mogao da odigra bok-ap-štag ili komotno da popriča o smislu života. Sad su svi oni iskusni ljudi, mudri, sad su svi oni u komandnim odeljenjima kosmičkih letelica koje jure kroz prostranstvo… i takođe se ponekad tresu… Od tih misli najednom pređe na nešto drugo. Zamisli obliveno znojem i krvlju lice Bikova, koji sa čistim ljudskim očajanjem ukočenim pogledom prati nešto što se približava…

U Jurinim očima sve zapliva i on izgubi ravnotežu i nađe se na podu. Pod niskom tavanicom sve poče da zvoni i lupa. Vukući nogama po metalnom podu, Jura uspe da se prevrne na stomak. Zatim se podigao i bacio na vrata. Zauze raniji položaj i iz sve snage se upre o ragastov vrata.

Sad je Tahmasib stalno vibrirao, kao da se i on od nečega užasno bojao. Jura se napreže, trudeći se da savlada telo, koje mu se treslo. Kad bi barem neko došao, kada bi mu barem dali na znanje šta se dešava, kada bi barem Bikov naredio nešto… Mama će se užasno brinuti. Kako će joj reći? Ko će uopšte to da joj kaže? Ko će moći? Ona može da umre, ona je nedavno operisana, srce joj je slabo, njoj to ne sme da se govori… Jura se ujede za usnu i čvrsto steže usta. Počelo je da ga boli, ali se više nije tresao. No pa šta, u stvari… Ne, treba odmah otići i pogledati. Promoliti glavu kroz vrata komandnog odeljenja, nemarno upitati: „No, hoće li još dugo?“ i otići… A šta ako su svi mrtvi? Jura s užasom pogleda u hodnik očekujući da će se iza zaokreta pojaviti Žilin, da će ga pogledati ugašenim očima i da će opustiti glavu na sleđene ruke… Jura opusti nogu, odgurnu se od ragastova i načini nekoliko neubedljivih koračaja po hodniku. Po podu koji se tresao, pored crvenih svetlosti, ka liftu, u susret onome ko puzi… Zaustavi se i vrati ka vratima. „Mirnije“, reče i nakašlja se da mu ne bi škripalo u grudima. Uobrazilja voli da se našali, i to zlo i nepošteno. Uobrazilja nikad nije prijatelj. Ponovo zauze svoje mesto u ragastovu. Eto, tako je to, pomisli iznenada. Eto, tako je to — čekati i uvek biti spreman u patikama i prugastim čarapama, sa prošlogodišnjim novinama, da niko ne bi zapazio i da ne bi pomislio… nikad ne znati ništa sigurno, a uvek biti spreman…

Vibracije su postajale sve jače i jače, a onda slabije, da bi ponovo postale još

jače. Jura zamisli Tahmasib, kilometarsku cigaru od titanskih jedinjenja, koja je ličila na ogromnu čašu. Sada, duž celog tela broda, od vrha pa do krme, kao talasi prolaze vibracije. Čas su jače, čas slabije… Tu čovek ne mora da bude ne znam kako osetljiv da bi video šta je šta… Kad bi tako počeo da vibrira, recimo, oksitanski pribor — sve bi bilo jasno — treba regulisati kompresor ili barem promeniti plamenik. Jura je jasno osetio da se brod okrenuo na stranu — to se osećalo po pritisku na stopalo. Tahmasib se okrenuo isprva lagano, a zatim su počeli i trzaji; od svakog trzaja čoveku se tresla glava i sve što se nalazilo u njoj… Šta je to, misli Jura, oslanjajući se na ragastov. Šta je to kod njih, tamo, a?… I tog trenutka, u strašnoj tišini, začuše se koraci. Lagani, uvereni, nepoznati koraci; a možda ih Jura jednostavno nije prepoznao. On pogleda duž hodnika — a koraci se stalno približavahu — i najednom se iza zaokreta pojavi Žilin u radnom kombinezonu, s aparatom za probe na grudima. Lice mu je bilo ozbiljno i kao da je bilo nečim nezadovoljno, a na oči mu je padao pramen svetle kose. On priđe Juri i lupivši ga rukom po kolenima, reče: „I?“