Arkadije Strugacki - Tahmasib

Hteo je da uđe u vakuum-odsek. Jura otvori i zatvori usta, ali nogu ne skloni.

To je bio Žilin, dragi i dugo očekivani Žilin, ali Jura nogu ne skloni već ga umesto toga upita:

„Šta je to?“

Hteo je to da kaže nemarno, ali mu glas zadrhta i utisak je bio pokvaren.

„A šta može da bude“, procedi Žilin. „Pusti me“, reče. „Moram da uzmem nešto…“

U Jurinoj glavi je bila kaša i u toj kaši je od svih Jurinih principa ostalo čitavo samo uputstvo.

„Pričekaj, Vanja“, promrmlja on i pritisnu dugme poziva.

Kapetan nije odgovarao.

„Jura“, reče Žilin. „Šta je to s tobom, brate? Pusti me, ostavio sam u skafanderu…“

„Ne mogu“, reče Jura i obliznu usne. „Kako, mogu?… Sad će se javiti kapetan…“

„A ako se ne javi?“

„Zašto se ne bi javio?“ Jura pogleda Žilina okruglim očima i najednom ga uhvati za rukav. „Šta se desilo?“

„Ništa se nije desilo.“ Žilin se najednom osmehnu. „Znači, nećeš me pustiti?“

Jura odrečno odmahnu glavom.

„Pa ne može tako, Vanja… Ti moraš da me shvatiš!“ Prešao je na ti od suviška osećanja; plakalo mu se, a istovremeno se osećao i dobro i mirno, mada je znao da ni u kom slučaju neće pustiti Žilina. „Pa ti si i sam bio stažista…“

„Da“, neodređeno oteže Žilin razgledajući ga. Pridržavamo se slova i duha uputstva?

„Ne znam…“ promrmlja Jura. Bilo ga je sramota, a znao je da nogu neće spustiti. Ako odista moraš da uđeš, onda ne treba da stojiš tako — u mislima se obraćao Žilinu. Udri me u zube i uzmi ono što ti je potrebno.

„Kapetan Bikov sluša“, odjeknu iz radiofona. Jura još nikako nije mogao da se sabere.

„Aleksej Petroviču“, reče Žilin u radiofon. „Ja hoću da prođem u vakuum-odsek, a stažista me ne pušta.“

„Šta ti je potrebno u vakuum-odseku?“ zainteresova se Bikov.

„Ostavio sam tamo sirijus prošli put… U skafanderu sam ga zaboravio…“

„Tako“, reče Bikov. „Stažisto Borodine, pustite inženjera Žilina.“

Bikov se isključi. Jura s olakšanjem skloni nogu. On tek tada primeti da brod više ne vibrira. Žilin ga nežno pogleda i lupi po ramenu.

„Vanja, ne ljutite se, molim vas…“ promrmlja Jura.

„Naprotiv!“ reče Žilin. „Bilo je tako interesantno posmatrati te.“

„U mojoj glavi je prava kaša…“

„Tako, tako…“ Žilin se zaustavi pred svojim skafanderom. „Za takve slučajeve se i prave uputstva. Dobra stvar, zar ne?“

„Ne znam. Prestao sam da shvatam nekako. Nikako ne mogu da povežem stvari. Šta se desilo?“

„Šta je moglo da se desi?“ upita kroz zube. „Veštačka ishrana. Tablete umesto kotleta. Školska uzbuna, stažisto Borodine, samo to i ništa drugo. Rutinska, ne ređa od jedan do dva puta za vreme svakog leta. Radi proveravanja poznavanja uputstava. Velika je to stvar — uputstvo!“ Izvukao je iz svog skafandera beli cilindar debljine prsta i besno spustio rolo. „Moram da pobegnem odavde, Jura.

Da pobegnem dok mi sve nije dojadilo.“

Jura duboko uzdahnu i baci pogled u hodnik. Crvene sijalice više nisu svetlele.

Pod više nije vibrirao. Jura je video kako je iz kajute izišao Jurkovski, pogledao prema njemu, veličanstveno klimnuo glavom i lagano koračajući nestao iza zaokreta.

Žilin progunđa:

„Riba traži dubinu, a čovek ide tamo gde je gore… Da li si me shvatio, Jura?

Školske uzbune, namerni nesrećni slučajevi. A negde je još i gore. Tamo i treba ići, a ne čekati dok te povedu… Hoćeš da me poslušaš, stažisto? Po uputstvima, ti moraš da me slušaš.“

„Pričekajte, Vanja“, reče Jura namrštivši se. „Čini mi se da se još nisam osvestio…“

„Stažisto Borodine“, reče Bikov savijajući novine.

„Vreme je za spavanje, stažisto.“

Jura ustade, zatvori knjigu i posle kraćeg kolebanja stavi je u orman. Neću danas da čitam, pomisli. Treba se na kraju i ispavati.

„Laku noć“, reče.

„Laku noć“, odgovori Bikov i otvori novine.

Ne odvajajući se od svojih papira, Jurkovski mahnu rukom. Kada Jura izađe, Jurkovski upita:

„Šta misliš, Aleksej, šta on još voli?“

„Ko?“

„Naš kadet. Ja znam da on voli i ume vakuumno da zavaruje. Video sam ga na Marsu. A šta još voli?“

„Devojke“, reče Bikov.

„Ne devojke već devojku. On ima fotografiju devojke.“

„Nisam znao.“

„Mogao si da se dosetiš. Kad neko ima dvadeset godina i polazi na daleki let, on fotografije sobom uzima, a posle ne zna šta da radi s njima. U knjigama piše da te fotografije treba krišom gledati i pri tome oči moraju da budu pune suza, a u svakom slučaju barem zamagljene. Samo, u praksi za to niko nema vremena. Ili još nešto, što je mnogo važnije. Ali, vratimo se našem stažisti.“

Bikov ostavi novine, skide naočare i pogleda Jurkovskog.

„Da li si već završio svoje današnje poslove?“ upita.

„Nisam“, reče Jurkovski ljutito. „Nisam završio i ne želim ni da govorim o poslovima. Od ove idiotske birokratije glava mi je kao merica. Želim da se odmorim. Možeš li da mi odgovoriš na moje pitanje?“

„Na to pitanje bi najbolje mogao da ti odgovori Ivan“, reče Bikov. „On je stalno sa njim. Ali, pošto Ivana nema ovde, ja postavljam pitanje tebi. Čini mi se da je to jasno. Ne uzbuđuj se, Volođa, jetra će početi da te boli. Naš stažista je jednostavno još uvek dečak. Vešte ruke, a što se tiče ljubavi — on ništa naročito ne voli, zbog toga što ništa ne zna. Alekseja Tolstoja voli. I Velsa. A Golsvorti mu je dosadan, i Put puteva mu je dosadan. Sem toga, on još mnogo voli Žilina i ne voli jednog barmana u Mirza-Čarleu. Dete je još. Jetra.“

„U njegovim godinama“, reče Jurkovski, „ja sam voleo da pišem stlhove. Maštao sam da postanem pisac. A posle sam negde pročitao da pisci nečim liče na pokojnike: oni vole da se o njima ili govori dobro ili da se uopšte ne govori… Da, šta sam ono hteo da kažem?“

„Ne znam“, reče Bikov. „Prema svemu, ti jednostavno nećeš da radiš.“

„Ne, dozvoli!… Da! Mene interesuje unutrašnji svet našeg stažiste.“

„Stažista je stažista“, reče Bikov.

„Postoje stažisti i stažisti“, usprotivi se Jurkovski. „Ti si takođe stažista, a i ja. Mi smo svi stažisti u službi budućnosti. Stari stažisti i mladi stažisti.

Mi stažiramo ceo život, svaki na svoj način. A kad umremo, potomci ocenjuju naš

rad i izdaju nam diplomu za večito bitisanje.“

„Ili je ne izdaju“, zamišljeno reče Bikov gledajući u tavanicu. „Po pravilu je — ne daju.“

„No pa šta, to je naša krivica, a ne naša nesreća. Uzgred budi rečeno, da li znaš ko uvek dobija diplomu za večito bitisanje?“

„Da?“

„Oni koji vaspitavaju smenu. Takvi kao što je Krajuhin.“

„Da“, reče Bikov. „I još nešto je interesantno: ti ljudi za razliku od drugih uopšte se ne brinu za diplome.“

„A trebalo bi. Mene je uvek, na primer, interesovalo pitanje: da li postajemo bolji iz pokolenja u pokolenje? Zbog toga sam i počeo da razgovaram o našem kadetu. Starci uvek govore: ‘Eh, ova današnja omladina nije ni za šta. A kakvi smo mi bili!’„

„To govore glupi starci, Vladimire. Krajuhin tako nije govorio.“

„Krajuhin jednostavno nije voleo teoriju. On je uzimao mlade, trpao ih u peć i čekao da vidi šta će od njih ispasti. Ako nisu goreli, on je u njima priznavao sebi ravne.“

„A ako su goreli?“

„Po pravilu, mi nismo goreli.“

„No, kao što vidiš, sad si i odgovorio na svoje pitanje“, reče Bikov i ponovo uze novine u ruke. „Stažista Borodin je sada na putu u peć i u peći, prema svemu, neće izgoreti. Kad ga sretneš kroz deset godina, on će te nazvati starom gnjidom, i ti ćeš se, kao pošten čovek, složiti sa njim.“