Arkadije Strugacki - Tahmasib

Jurkovski zaprepašćeno pogleda Kostju. Jura se skupi, očekujući eksploziju, grom. Ezra je stajao i potpuno ravnodušno treptao svojim kravljim trepavicama.

„Hm-hm-hm…“ namrštivši se otezao je Jurkovski. „A zašto da ne?“

„Ja ću vam objasniti zašto ne“, reče Kostja udarajući ga prstom u grudi. „Vi ste dobar naučnik, vi ste stvaralac savremene planetologije! Iz vas je od samog detinjstva izbijao gejzir ideja! Da gigantske planete moraju da imaju prstenove, da planete mogu da se kondenzuju bez centralne svetlosti, da su Prstenovi Saturna veštačkog porekla, upitajte Ezru ko je sve to izmislio? Ezra će vam reći: ‘Jurkovski!’ I vi ste se odrekli svega toga, predali ste to u ruke raznim tamo nespretnjakovićima, a sami ste postali ‘kojekakvović’!“

„No, šta vam je!“ reče Jurkovski dobroćudno. „Ja sam samo… hm-hm… običan naučnik…“

„Bili ste običan naučnik. A sada ste, izvinite za izraz, običan generalni inspektor! No, recite mi ozbiljno: zašto ste došli ovamo? Niti možete nešto da me upitate niti da me posavetujete, a da i ne govorimo o pomoći. No, recimo, ja ću vas, reda radi, povesti iz laboratorije u laboratoriju i mi ćemo koračati kao dva mesečara i ustupaćemo put jedan drugom pred svakim vratima. I učtivo ćemo ćutati, jer vi ne znate kako da pitate, a ja ne znam kako da odgovorim. Potrebno je sakupiti svih dvadeset i sedam ljudi da bi se saznalo šta se radi na stanici, a dvadeset i sedmoro ovamo ne može da se stisne čak ni iz poštovanja prema generalnom inspektoru, jer je ovde tesno, jedan čak živi u liftu…“

„Vi pogrešno mislite… hm-hm… da mene to raduje“, zvaničnim glasom ga prekide Jurkovski. „Pritom mislim na takvu prenaseljenost… hm-hm… stanice. Ukoliko se ne varam, stanica je proračunata na posadu od pet gravimetrista. I kada biste se vi, kao rukovodilac stanice, pridržavali postojećih uputstava MUKS-a…“

„Pa, Vladimire Sergejeviču!“ veselo uzviknu Kostja. „Druže generalni inspektore!

Ljudi hoće da rade! Da li gravimetristi hoće da rade? Hoće. Relativisti? Takođe hoće. I ne govorim o kosmogonistima, koji su se ovamo ugurali preko mog leša. A na Zemlji se nalazi još jedno sto pedeset ljudi koji gore od nestrpljenja.

Pomisli, spavati u liftu! Šta, čekati dok MUKS završi izgradnju nove stanice?

Ne, planetolog Jurkovski bi zaključio sasvim drugačije. On ne bi počeo da me prekoreva zbog prenaseljenosti. I ne bi ni zahtevao od mene da mu sve objasnim.

Tim pre što on nije Gejzenberg i što ne bi shvatio više od polovine. Ne, planetolog Jurkovski bi rekao: „Kostja! Meni je potrebno da eksperimentalno dokažem moju novu ideju. Dajte da radimo, Kostja!“ Tada bih vam ustupio svoj krevet, a sam bih se smestio u sigurnosnl lift i mi bismo zajedno radili sve donde dok nam sve ne bi bilo jasno kao prolećno jutro! A vi dolazite da sakupljate žalbe. Kakve žalbe može da ima čovek koji se bavi interesantnim poslom?“

Jura s olakšanjem uzdahnu. Do eksplozije groma nije došlo. Lice Jurkovskog je postajalo sve zamišljenije.

„Da“, reče on. „Vi ste, znate li, u pravu… hm-hm… Kostja. Odista, nije trebalo da ovamo dođem… hm-hm… tako. I ja vam… hm-hm… zavidim, Kostja. S vama bih radio s najvećim zadovoljstvom. Ali… hm-hm… postoje stanice i… hm-hm… stanice. Vi ne možete ni da zamislite, Kostja, koliko se bezobrazluka dešava u našem sistemu. I zbog toga je planetolog Jurkovski morao da postane… hm-hm… generalni inspektor Jurkovski.“

„Bezobrazluci“, brzo reče Kostja, „to je stvar kosmičke policije…“

„Ne uvek“, reče Jurkovski, „nažalost, ne baš uvek…“

U hodniku nešto poče da lupa. Začu se lupkanje magnetnih potkovica. Neko povika:

„Kostjaaa! Zakašnjenje! Za tri milisekunde!…“

„O!“ reče Kostja. „To idu moji radnici, sad će zatražiti da jedu. Ezra“, reče, „kako da im saopštimo da će tanker stići tek sutra?“

„Kostja“, reče Jurkovski, „daću vam sanduk konzervi.“

„Vi ste bog. Šalite se!“ obradova se Kostja. „Duplo daje onaj koji daje na vreme. Smatrajte da sam vam dužan dva sanduka konzervi!“

Kroz otvor su jedan za drugim ušla četvorica i u prostoriji odjednom čovek nije imao gde da se okrene. Juru odgurnuše u ugao i ogradiše ga širokim leđima. On je dobro mogao da vidi samo kovrdžavi Ezrin potiljak, nečiju obrijanu glavu i još

jedan mišićavi potiljak. Osim toga, video je i noge — one su se nalazile nad glavama, a gigantske cipele s izlizanim potkovicama su se nalazile samo na dva centimetra od obrijane glave. U prostoru između leđa i potiljka Jura je s vremena na vreme video orlovski Kostjin nos i bradato lice četvrtog radnika.

Jurkovski se nije video, verovatno su i njega saterali u neki ugao. Govorili su svi odjednom.

„Razbacivanje tačaka je veoma malo. Brojao sam na brzu ruku, ali mi se čini da su neosporne tri milisekunde…“

„Ipak, dakle, tri, a ne šest!“

„Nije stvar u tome! Važno je da je ispod granice dozvoljenih odstupanja!“

„Kada bismo Mars digli u vazduh, to bi bila preciznost!“

„Da, dragoviću, tada bismo mogli polovinu graviskopa da uklonimo!“

„Najomrznutiji pribor — graviskop! I ko ga je samo izmislio?“

„Reci hvala što postoji barem takav kakav je. Znaš kako smo to ranije radili?“

„Pazi, već mu se ne dopadaju ni graviskopi!“

„A da li će nam dati da nešto jedemo?“

„Uz reč o jelu, Kostja: pojeli smo sav radiofag.“

„Da, dobro je što si se setio. Kostja, daj nam tablete.“

„Momci, čini mi se da sam slagao. Ne tri već četiri milisekunde.“

„Ne brbljaj. Daj Ezri. Ezra će izračunati kako treba.“

„Pravilno… Ezra, uzmi, golubiću, ti si od svih nas najhladnokrvniji, ruke mi se tresu od uzbuđenja.“

„Eksplozija je bila izuzetno lepa. Umalo nisam oslepeo. Volim anihilacione eksplozije! Osećaš se kao tvorac, čovek budućnosti…“

„Slušaj, Kostja, šta to Pagava govori, da će sada biti samo žarište eksplozije?

A mi?“

„Imaš li savesti? Ili možda uobražavaš da je ovo gravitaciona opservatorija? A šta su ti kosmogonisti, pastorčad, a?“

„Oj, Fanas, ne uleći u taj spor. Ipak je ovde Kostja glavni. A zašto uopšte postoje pretpostavljeni? Da bi sve bilo u redu.“

„Kakvog onda ima smisla postavljati svog čoveka za pretpostavljenog?“

„Oho! Više ne odgovaram ni za načelnika? Šta je to, buna? Gde su moji mačevi, manžetne i pištolji?“

„Uzgred budi rečeno, ja bih nešto i pojeo.“

„Proračunao sam“, reče Ezra.

„No?“

„Ne žurite ga, on ne može tako brzo.“

„Tri i osam.“

„Ezra! Svaka tvoja reč je čisto zlato!“

„Greška plus-minus dva koma dva.“

„Kako je danas brbljiv naš Ezra!“

Jura ne izdrža već prošapta Ezri na uvo:

„Šta se desilo? Zašto se svi toliko raduju?“

Ezra promrmlja jedva okrenuvši glavu:

„Dobili su šta su hteli. Dokazali su. Gravitacija se širi. Brže od svetlosti.

Prvi su dokazali.“

„Tri i osam, momci“, objavi obrijana glava, „to znači da smo obrisali nos onom kojekakvoviću iz Lenjingrada. Kako se ono…“

„Odličan početak. Sada samo nešto da pojedemo, pobijemo kosmogoniste i izistinski se prihvatimo posla.“

„Slušajte naučnici, a zašto nije došao Kramer?“

„On kaže da ima još dve konzerve. Sada ih traži kod sebe u starim papirima.

Priredićemo pir izgladnelih — konzerva na četrnaest ljudi.“

„Pir izgladnelih telom i siromašnih duhom.“

„Tiho, naučnici, i ja ću vas obradovati.“

„A za kakve je konzerve lagao Valerije?“

„Po nepotvrđenim glasovima, on ima konzervu kompota od bresaka i konzervu rakova…“