Arkadije Strugacki - Tahmasib

Tahmasib je zakočio kraj Ejnomeje na dva sata pre početka novog eksperimenta.

Relativisti su se spremali da pretvore u zračenje stenu veličine Everesta i mase čije su veličine bile određene s tačnošću od nekoliko grama. Ta smrt-planeta se kretala na periferiji poligona. Tamo je bilo upućeno i desetak kosmoskafa s posmatračima i priborima i na opservatoriji su ostala samo dva čoveka — načelnik i dežurni dispečer.

Dežurni dispečer dočeka Jurkovskog i Juru kraj kesona. To je bio visok, veoma bled, pegav čovek. Oči su mu bile ravnodušne i plave.

„Hm-hm… Dobar dan“, reče Jurkovski. „Ja sam Jurkovski, generalni inspektor MUKS-a.“ Prema svemu, plavooki čovek nije prvi put sretao generalne inspektore.

On mirno, ne žureći se, pogleda Jurkovskog i reče:

„Pa šta ćemo, ulazite.“

Pravooki se mirno okrete leđima Jurkovskom i lupkajući magnetnim blokejima krete hodnikom.

„Stanite!“ povika Jurkovski. „A gde je ovde… hm-hm… načelnik?“

„Ja vas vodim k njemu.“

Jurkovski i Jura požuriše za njim. Jurkovski je poluglasno gunđao:

„Čudnovat ipak… hm-hm… red. Čudan…“

Na kraju hodnika plavooki otvori okrugli otvor i uvuče se kroz njega. Jurkovski i Jura začuše:

„Kostja, k tebi su došli…“

Čulo se kako neko viče zvonkim, veselim glasom:

„Šesti! Saška! Kud juriš, bezumniče? Sažali se na svoju decu!“ Povuci se za sto kilometara, tamo je opasno! Treći! Treći! Ruskim jezikom sam ti rekao! Održavaj vezu sa mnom! Šesti, ne gunđaj na pretpostavljene! Pretpostavljeni se brinu o njemu, a on besan. Vidi ti njega, nezahvalnika jednog.

Jurkovski i Jura se uvukoše u omanju prostoriju prepunu raznih pribora. Pred ispupčenim ekranom je sedeo mršavi, crnoputi momak tridesetih godina, u plavim, ispeglanim pantalonama i beloj košulji sa crnom kravatom.

„Kostja“, pozva ga plavooki i zaćuta.

Kostja okrenu prema gostima veselo, lepo lice s orlovskim nosem, nekoliko sekundi ih je posmatrao, ljubazno se pozdravio, a onda se ponovo okrenu prema ekranu. Na ekranu su se lagano kretale po linijama koordinatnog sistema raznobojne tačke.

„Deveti, zašto si se zaustavio? Šta, nestao ti je entuzijazam? Hajde, prošetaj se još malo napred… Šesti, ti praviš uspehe. Već sam se razboleo od tebe. Šta, da nisi krenuo kući, na Zemlju?“

Jurkovski se zakašlja. Veseli Kostja je izvukao iz jednog uveta kuglicu i okrenuvši se prema Jurkovskom upita:

„Ko ste vi, gosti?“

„Ja sam Jurkovski“, oštro reče Jurkovski.

„Koji Jurkovski?“ veselo i nestrpljivo upita Kostja. „Ja sam znao jednoga, on je bio Vladimir Sergejevič.“

„To sam ja“, reče Jurkovski.

Kostja se obradova.

„Odlično!“ uzviknu on. „Onda stanite uz onaj pult. Okretaćete četvrto dugme — na njemu je napisano arapsko četiri — da ona zvezdica tamo ne izlazi iz kružića…“

„Ali, dozvolite, ipak…“ poče Jurkovski.

„Samo mi ne govorite da niste shvatili!“ povika Kostja. „Inače ću se razočarati u vas.“

Plavooki mu priđe i nešto poče da mu šapuće u uvo. Kostja ga sasluša i stavi u uvo kuglicu.

„Neka mu od toga bude bolje“, reče i povika:

„Posmatrači, slušajte me, preuzimam komandu! Svi sada stoje odlično, kao Zaporošci na slici Rjepina! Samo, više ne dotičite komande! Isključujem se na dva minuta!“ Ponovo je iz uveta izvukao kuglice. „Znači, vi ste postali generalni inspektor, Vladimire Sergejeviču?“ upita.

„Da, postao sam“, reče Jurkovski. „I ja…“

„A ko je ovaj mladić? I on je takođe generalni inspektor? Ezra“, okrenu se on plavookom, „neka Vladimir Sergejevič drži osovinu, a dečku daj da se nečim korisno poigra. Najbolje će biti da ga postavimo uz tvoj ekran i neka gleda…“

„Možda će mi se ipak dozvoliti da ovde kažem dve?“ upita Jurkovski ne obraćajući se nikome određeno.

„Razume se, govorite, „reče Kostja. „Imate čitavih devedeset sekundi.“

„Ja sam hteo… hm-hm… da dospem na jedan, bilo koji, kosmoskaf“, reče Jurkovski.

„Oho!“ reče Kostja. „Bolje bi bilo da ste mi zatražili točak od trolejbusa. A bilo bi ipak najbolje kad biste hteli da okrećete dugme broj četiri. Na kosmoskafe ne mogu čak ni ja. Tamo je sve puno, kao na Blumbergovom koncertu. A pažljivo okrećući dugme vi povećavate preciznost eksperimenta za jedan i po procenat.“

Jurkovski veličanstveno sleže ramenima.

„No, dobro“, reče on. „Vidim da ću morati… A zašto… hm-hm… to kod vas nije automatizovano?“ Kostja je već stavljao u uvo svoju kuglicu. Dugajlija Ezra reče kao iz bureta:

„Oprema. Đubre. Zastarela.“

Uključio je veliki ekran i pozvao Juru prstom da mu priđe. Jura priđe ekranu i baci pogled na Jurkovskog. Jurkovski je, tužno izvivši obrve, držao dugme i posmatrao ekran pred kojim je stajao Jura. Jura se takođe zagleda u ekran. Na ekranu se videlo nekoliko okruglih svetiih mrlja, koje su ličile ili na krmače ili na repu. Koščatim prstom Ezra pokaza na jednu mrlju:

„Kosmoskaf“, reče.

Kostja ponovo poče da komanduje:

„Posmatrači, još ne spavate? Šta vam se to vuče? Ah, vreme! Sram te bilo, Saša, pa ostalo je još samo tri minuta. Korito? Ah, fotonsko korito? Stigao nam je generalni inspektor. Pažnja, ovo je sad ozbiljno. Ostalo je trideset… dvadeset devet…“

Ezra prstom pokaza centar ekrana:

„Ovde“, reče.

Jura pogleda u centar. Tamo nije bilo ništa.

„Petnaest… četrnaest… Vladimire Sergejeviču, držite osovinu… deset… devet…“

Jura je gledao. Ezra je takođe okretao dugme, prema svemu i on je držao neku osovinu.

„Tri… dva… jedan… nula!“

U centru ekrana se pojavi bela tačka. Zatim ekran pobele, pa postade zaslepljujuće beo i na kraju pocrne. Negde ispod tavanice prodorno i kratko zazvoniše nekakva zvonca. Upališe se i ugasiše crvene lampice na pultu kraj ekrana. I ponovo se na ekranu pojaviše okrugle mrlje koje su ličile na krmače.

„Gotovo“, reče Ezra i isključi ekran.

Kostja se vešto spusti na pod.

„Osovina više ne mora da se drži“, reče. „Svlačite se, počinje prijem.“

„Šta je to?“ upita Jurkovski.

Kostja odnekud iza pulta izvuče kutiju s pilulama. „Poslužite se“, reče on. „To, razume se, nije čokolada, ali je zato korisno.“

Ezra priđe i ćutke uze dve pilule. Jednu pruži Juri. Jura neodlučno pogleda Jurkovskog.

„Pitam, šta je to?“ upita Jurkovski.

„Gama-radiofag“, objasni Kostja. Bacio je pogled na Juru. „Jedite, jedite mladiću“, reče. „Sada ste dobili četiri rendgena, a to nije šala.“

„Da“, reče Jurkovski. „To je tačno.“

Pruži ruku prema kutiji. Jura stavi pilulu u usta. Bila je veoma gorka.

„Čime možemo da budemo korisni generalnom inspektoru?“ upita Kostja stavljajući kutiju nazad na pult.

„Ja sam u stvari… hm-hm… hteo da prisustvujem eksperimentu“, reče Jurkovski, „a istovremeno… hm-hm… da vidim kakva je situacija na stanici… potrebe radnika… žalbe najzad… Šta? Evo, vidim da je laboratorija loše zaštićena od zračenja… Tesno. Loša automatizacija, zastarela oprema… Šta?“

Kostja uzdahnuvši reče:

„Da, to je istina, gorka istina kao gama-radiofag. Ali, ako me upitate na šta se žalim, ja ću morati da vam odgovorim da se ne žalim ni na šta. Razume se, žalbi ima. Kako bi u ovom svetu moglo bez žalbi? Ali to nisu naše žalbe, to su žalbe na nas. I, morate se složiti sa mnom da bi bilo smešno kada bi vama, generalnom inspektoru, počeo da pričam o tome zbog čega se žale na nas. Uzgred, da vam se možda ne jede? Dobro je što nećete. Pokušajte da pronađete bilo šta za jelo u našem podrumu… Najbliži tanker sa hranom će stići ili večeras ili sutra, i to je, verujte mi, veoma tužno, jer su fizičari navikli da jedu svaki dan i nikakve greške u snabdevanju ne mogu da ih oduče od toga. No, a ako hoćete ozbiljno da čujete moje mišljenje o žalbama, onda ću vam reći kratko i jasno, kao devojci koju volim: ti diplomirani kojekakvovići iz našeg dragog MUKS-a se uvek žale na nešto. Ako radimo brzo, oni se žale da radimo brzo i da brzo uništavamo dragocenu unikatnu opremu, da nam stalno sve propada i da oni ništa ne mogu da stignu da urade. A ako radimo sporo… Uostalom, šta govorim? Još se nije našao neko ko bi se žalio na to da radimo sporo. Uzgred budi rečeno, Vladimire Sergejeviču, vi ste bili odličan planetolog, mi smo svi učili po vašim knjigama i raznim tamo izveštajima! Zašto ste došli u MUKS, i to još kao generalni inspektor?“