Arkadije Strugacki - Tahmasib

Okrenuo se i izišao.

Spustio se liftom na drugi sprat i prošao kroz salon. U salonu nije bilo nikoga.

Kraj zidova su žućkastim sijalicama svetlucali automati. Da se napijem, pomisli Bela. Napiti se kao svinja, leći u krevet i odspavati dva dana. A posle ustati i ponovo se napiti. Prođe kroz salon i pođe dugim, širokim hodnikom. Hodnik se nazivao Brodvej i pružao se od salona do kupatila. Tu su se takođe nalazili plakati koji su napominjali da su ‘interesi kompanije — tvoji interesi’, visili su programi bioskopa za sledeću dekadu, bilteni berze, tablice lutrije, visile su tablice za utakmice u bezbolu i basketbolu koje su se održavale na Zemlji i za takmičenja u boksu i slobodnom rvanju koja su se održavala ovde, na Bambergi.

Na Brodvej su izlazila vrata oba bioskopa i biblioteke. Sportska sala i crkva su bile sprat niže. Uveče je po Brodveju bilo nemoguće probiti se i sve je bilo osvetljeno raznobojnim svetlostima besmislenih reklama. Uostalom, i ne baš tako besmislenim — one su svake večeri napominjale radniku šta ga čeka na Zemiji kad se vrati kući s punim džepovima para.

Sad je Brodvej bio prazan i polumračan. Bela skrete u jedan od hodnika. S leve i desne strane su se nalazila istovetna vrata. To su bile kabine za stanovanje.

Sve je mirisalo na duvan i kolonjsku vodu. U jednoj sobi Bela ugleda čoveka koji je ležao na krevetu i uđe. Lice čovekovo bilo je pokriveno flasterom. Jedino oko koje se videlo tužno je posmatralo nisku tavanicu.

„Šta je s tobom, Džošua?“ upita Bela prilazeći. Tužno Džošuino oko okrete se k njemu.

„Ležim“, reče Džošua. „Trebalo bi da budem, u rudniku, a ja ležim. I svakog trenutka gubim gomilu novca. Bojim se i da izračunam koliko gubim.“

„Ko te je tukao?“

„Odakle da znam?“ odgovori Džošua. „Napio sam se juče, tako da se ničega ne sećam. Đavo me naveo… Čitavih mesec dana sam izdržao. A sad sam propio dnevnu zaradu, ležim i ležaću ovako.“ Ponovo se tužno zagleda u tavanicu.

„Da“, reče Bela.

No, šta da uradiš s njim, pomisli. Ubeđivati ga da je štetno piti — to zna i on sam. Kad ustane, ostajaće u rudniku i po petnaest časova dnevno da bi nadoknadio ono što je izgubio. A posle će se vratiti na Zemlju i imaće progresivnu paralizu i nikad neće imati decu ili će mu žena rađati samo kretene.

„Da li znaš da je opasno raditi više od šest časova dnevno u oknu?“ upita Bela.

„Idite, znate kud“, tiho reče Džošua. „To vas se ne tiče. Nećete vi da radite.“

Bela uzdahnu i reče:

„No pa šta, oporavljaj se.“

„Hvala, mister komesaru“, progunđa Džošua. „Ne brinite se vi o tome. Bolje bi bilo da se pobrinete da zatvore salon. Da pronađu i pokažnjavaju one koji peku rakiju.“

„Dobro“, reče Bela. „Pokušaću.“

Eto, mislio je, polazeći u svoje prostorije. A pokušaj da zatvoriš salon i — on će sam urlati na mitingu da se komunisti opet trpaju u stvari koje ih se ne tiču. Nema izlaza iz tog kruga. Nikakvog izlaza.

Uđe u svoju sobu i vide da u njoj sedi inženjer Semjuel Livington. Inženjer je čitao stare novine i jeo sendviče. Na stolu ispred njega se nalazila šahovska tabla s postavljenim figurama. Bela se pozdravi i umorno sede za sto.

„Da odigramo?“ predloži inženjer.

„Sad, samo da pogledam šta su mi poslali.“

Bela otvori pošiljke. U tri su se nalazile knjige, a u četvrtoj pisma od majke i nekoliko razglednica s panoramom Nove Pešte. Na stolu je ležao još jedan koverat roza boje. Bela je znao šta se u njemu nalazi, ali ga ipak otvori: „Mister komesaru! Gubi se u vražju mater. Ne muti vodu dok si čitav. Dobronamerni ljudi.“ Bela uzdahnu i ostavi cedulju.

„Počni“, reče.

„Inženjer pomeri pešaka.“

„Ponovo neprijatnosti?“ upita.

„Da.“

Ćutke je odigrao odbranu Karo-Kan. Inženjer je dobio izvesno poziciono preimućstvo. Bela uze sendvič i poče zamišljeno da žvaće gledajući na ploču.

„Znate li, Bela“, reče inženjer, „kad vas prvi put budem video veselog, ja ću reći da sam izgubio ideološki rat.“

„Videćete još“, reče Bela, bez neke nade u glasu. „Ne“, reče inženjer. „Vi ste propali. Pogledajte oko sebe i videćete da ste propali.“

„Ja?“ upita Bela. „Ili mi?“

„Svi vi sa vašim komunizmom. U našem svetu ljudi ne mogu da budu idealisti.“

„No, to su nam za poslednjih sto godina govorili najmanje dvadesetak puta.“

„Šah“, reče inženjer. „Pravilno su vam govorili. Nešto su, razume se, i potcenili i zbog toga su često govorili gluposti. Smešno je bilo govoriti da ćete pokleknuti pred vojnom silom ili da ćete izgubiti u privrednom takmičenju.

Svaka jaka vlada i svaka dovoljno bogata država u naše doba je nepobediva u vojnom i privrednom pogledu. Da, da, komunizam je kao privredni sistem pobedio, to je jasno. Gde su sada proslavljene imperije Morgana, Rokfelera, Krupa i ostalih tamo Micuija i Micubisija? Sve su nestale i već zaboravljene. Ostali su jadni ostaci, kao što je naša Space Pearl, solidna preduzeća za proizvodnju luksuznih madraca uskog profila… pa i ona su prinuđena da se prikrivaju parolama opšteg blagostanja. Još jednom šah. I nekoliko miliona upornih vlasnika hotela, agenata za prodaju nekretnina, tužnih zanatlija. Sve je to osuđeno na propast. Sve se to drži samo blagodareći tome što u obe Amerike još postoji novac. Ali vi ste stigli u ćorsokak. Postoji sila koju čak ni vi niste u stanju da pobedite. To je malograđanština. Mali, sitan čovek. Malograđani ne mogu da se pobede silom, jer bi zbog toga morali fizički da se unište. Oni ne mogu da budu pobeđeni idejom, jer malograđanština organski ne podnosi nikakve ideje.“

„Da li ste nekad bili u nekoj komunističkoj državi, Sem?“

„Bio sam. I video sam i tamo malograđane.“

„U pravu ste, Sem. Oni još uvek postoje i kod nas. Za sada postoje, i vi ste to zapazili. Ali vi niste zapazili da ih kod nas ima mnogo manje nego kod vas i da su oni veoma tihi. Kod nas ne postoje ratoborni malograđani. Proći će pokolenje, za njim još jedno i oni će sasvim nestati.“

„Uzimam konja“, reče inženjer.

„Pokušajte“, reče Bela.

Jedno vreme inženjer je razmišljao, a onda uze konja. „Kroz dva pokolenja, kažete? A možda kroz dve stotine hiljada pokolenja? Skinite najzad svoje roza naočare, Bela. Eto, oni su oko vas, ti mali, sitni ljudi. Ne računam na avanturiste i kukavice koji se igraju avanturizma. Uzmite takve kao što su Džošua, Smit, Blekvoter. Takve koje vi sami nazivate ‘svesnima’, ili ‘tihima’, u zavisnosti od vašeg raspoloženja. Oni imaju tako malo želja da vi ništa ne možete da im ponudite. A ono što oni žele, oni će postići i bez komunizma. Oni će postati vlasnici kafana, oženiće se, imaće decu i tiho će živeti na svoje najveće zadovoljstvo. Komunizam, kapitalizam — šta ih se sve to tiče?

Kapitalizam je čak i bolji, jer blagosilja takav život. Čovek je po svojoj prirodi — životinjka. Dajte mu da se najede, ne gore nego njegov sused, dajte mu da napuni stomak i da se jednom dnevno nečemu podsmeva. Vi ćete mi reći: mi možemo da mu predložimo mnogo više. A šta će mu više? On će vam odgovoriti: ne trpajte svoj nos u ono što vas se ne tiče. Mala, sitna, ravnodušna životinjka.“

„Vi klevećete ljude, Sem. Džošua i kompanija vam izgledaju kao životinje samo zato što ste se vi potrudili da ih napravite takvima. Ko im je od pelena tucao u glavu da je u životu najvažniji novac? Ko ih je učio da zavide milionerima, vlasnicima kuća, bakalinu u susedstvu? Vi ste im punili glave glupavim filmovima i glupavim knjigama i govorili ste im da više od boga ne mogu da skoče. I vi ste im tucali u glavu da postoji bog, da postoji kuća i biznis i da osim toga više ništa na belom svetu ne postoji. Tako i pravite od ljudi životinje. A čovek nije životinja, Sem. Počnite da mu utuvljujete u glavu od pelena da je najvažnije u životu prijateljstvo i znanje, da osim njegove kolevke postoji ogroman svet koji će on i njegovi drugovi morati da osvoje — tada ćete dobiti pravog čoveka. Uh, sada sam prevideo lovca.“