Arkadije Strugacki - Tahmasib

„Kog Tahmasiba?“ upita Bela.

„To je moj brod“, reče Jurkovski. „A sada evo šta ćemo uraditi. Otićićemo direktoru i ja ću mu reći nekoliko reči. A posle ćemo porazgovarati s radnicima.“ Ustao je. „Ništa, Bela, ne padajte duhom. Niste vi prvi. Meni je ta Bamberga dozlogrdila.“

Bela zabrinuto reče:

„Samo, treba da povedemo nekoliko naših. Može da dođe do tuče. Direktor ovde ima čitavu bandu svojih gangstera.“

„Kakvih naših?“ upita Jurkovski. „Vi ste govorili da ovde ne možete ni na koga da se oslonite.“

„Pa niste valjda ovamo stigli sami?“ užasnuto upita Bela.

Jurkovski sleže ramenima.

„Prirodno“, reče on. „Ja nisam direktor.“

„Dobro“, reče Bela.

Otvori sef i uze revolver. Lice mu je bilo bledo i odlučno. Prvi metak će zabiti u tog gmizavca, radosno je mislio. Neka u mene puca ko hoće, ali prvi metak će dobiti mister Ričardson. U masnu, glatku, podlu njušku.

Jurkovski ga pažljivo pogleda.

„Znate šta, Bela“, reče. „Da sam na vašem mestu, ja bih pištolj ostavio. Ili ga dajte drugu Žilinu. Bojim se da nećete umeti da se uzdržite.“

„A vi mislite da će on moći?“

„Hoću, hoću“, reče Žilin smeškajući se.

Bela mu sa žaljenjem predade pištolj.

Jurkovski otvori vrata i zaustavi se. Pred njim se pojavi mladoliki narednik Higins u paradnoj uniformi i sa plavim šlemom na glavi.

„Ser“, reče, „narednik policije rudnika Bamberge, narednik Higins je stigao pod vašu komandu.“

„Drago mi je, naredniče Higinse, idite za nama“, reče Jurkovski.

Prošli su kratkim hodnikom i izišli na Brodvej. Još nije bilo šest sati, ali Brodvej je već bio obliven jarkom svetlošću i pun radnika. Brodvej je odjekivao uznemirenim glasovima.

Jurkovski je išao lagano, ljubazno se smeškajući i pažljivo razgledajući lica radnika oko sebe. U svetlosti dnevnih lampi on je dobro video ta lica — opuštena, s nezdravom zemljanom bojom kože, s ogromnim podočnjacima, ravnodušna, ljutita, znatiželjna, zlobna. Radnici su se razdvajali pred njim praveći mu put, a za leđima Higinsa su se ponovo skupljali i išli za njim. Narednik Higins je podvikivao.

„Put generalnom inspektoru! Ne gurajte se, momci! Dajte put generalnom inspektoru!“

Tako su došli do lifta i popeli se na sprat administracije. Tu je gomila bila još gušća. Ovde im put više niko nije pravio. Među umornim licima radnika su se pojavljivale drske, vesele njuške. Sada je narednik Higins pošao ispred svih praveći put svojom plavom palicom.

„Skloni se“, govorio je tiho, „napravi put… Ukloni se…“

Njegov potiljak između ivice šlema i okovratnika bluze je pocrveneo i počeo da se sija od znoja. Na kraju procesije je koračao Žilin. Drska lica su se probijala u prve redove. Dovikivali su se:

„Ej, momci, a ko je od njih inspektor?“

„Ne možeš da se snađeš, svi su oni crveni, kao sok od paradajza…“

„Oni su skroz crveni — i spolja i iznutra…“

„Ne verujem, hoću da vidim…“

„Pogledaj, neću ti smetati…“

„Ej, naredniče! Higinse! Ala si izabrao društvo!“

Žilinu neko podmetnu nogu. Nije se okrenuo, ali je počeo da gleda pod noge. Kada je pred sobom ugledao cipelu od mekog antilopa, pažljivo, svom težinom nastade na nju. Neko je zaurlao. Žilin pogleda iskrivljeno, pobelelo lice s brčićima i reče:

„Izvinite, molim vas! Ala sam nespretan!“

Na nogama je imao jake, veoma teške čizme sa magnetnim potkovicama.

Buka oko njih je rasla. Sad su vikali već skoro svi. „Ko ih je zvao ovamo?“

„Ej, vi! Ne trpajte svoj nos u stvari koje vas se ne tiču!“

„Dajte nam da radimo onako kako mi hoćemo! Mi se ne petljamo u vaše stvari!“

„Gubite se kući i tamo naređujte!“

Narednik Higins, mokar kao miš, na kraju stiže do vrata s napuklom tablicom i otvori ih pred Jurkovskim.

„Ovamo, ser“, reče teško dišući.

Jurkovski i Bela uđoše. Žilin prekorači preko komingsa i osvrte se. Ugleda mnoštvo drskih lica i tek iza njih, u duvanskom dimu, skamenjena lica radnika.

Higins takođe prekorači preko komingsa i za sobom zatvori vrata.

Kabinet direktora rudnika mister Ričardsona bio je ogroman. Kraj zidova su se nalazile mekane fotelje i staklene vitrine sa primercima ruda i imitacijama najvećih ‘kosmickih bisera’ koji su nađeni na Bambergi. Iza stola u susret Jurkovskom je pošao prijatan čovek u tamnom odelu.

„O, mister Jurkovski“, poče on zaobišavši sto i pružajući ruku prema Jurkovskom.

„Milo mi je.“

„Ne uznemiravajte se“, reče Jurkovski zaobilazeći sto sa druge strane. „Ruku vam ionako neću pružiti.“

Direktor se zaustavi prijatno se smeškajući. Jurkovski sede za sto i okrete se prema Beli.

„To je direktor?“ upita on.

„Da!“ s uživanjem reče Bela. „To je direktor rudnika mister Ričardson.“

Direktor zaklima glavom.

„O, mister Barabaš“, reče on prekorno, „zar vama treba da budem zahvalan za ovakav neprijateljski stav mister inspektora?“

„Ko je napravio patent za upravljanje rudnikom?“ upita Jurkovski.

„Kao što je to uobičajeno u zapadnom svetu, mister Jurkovski, savet direktora kompanije.“

„Pokažite.“

„Izvolite“, ljubazno reče direktor. On laganim korakom prođe kroz kabinet, otvori ogroman sef u zidu, uze veliku tašnu od mrke kože i izvuče iz nje list čvrstog papira sa zlatnom ivicom. „Izvolite“, ponovi on i stavi list pred Jurkovskog.

„Zatvorite sef“, reče Jurkovski, „i predajte ključeve naredniku.“

Narednik Higins s okamenjenim izrazom lica primi ključeve. Jurkovski baci pogled na patent, presavi ga na četiri dela i strpa u džep. Mister Ričardson i dalje nastavi da se prijatno smeška. Žilin pomisli da nikad u životu nije video čoveka s tako očaravajućom spoljašnošću. Jurkovski stavi laktove na sto i zamišljeno pogleda Ričardsona. Ričardson reče:

„Meni bi bilo prijatnije da mi objasnite, mister Jurkovski, šta znače svi ti vaši postupci.“

„Vi ste optuženi za čitav niz prestupa protiv međunarodnog radnog zakonodavstva“, nemarno reče Jurkovski. Mister Ričardson začuđeno raširi ruke.

„Vi ste optuženi za narušavanje pravnih normi kosmičkog prostora.“ Čuđenju mister Ričardsona nije bilo kraja. „Vi ste optuženi za ubistvo — za sada bez predumišljaja — šesnaest radnika i tri žene.“

„Ja?“ uvređeno povika mister Ričardson. „Ja sam optužen za ubistvo?“

„Da, između ostalog, i za ubistvo“, reče Jurkovski. „Ja vas odstranjujem sa dužnosti. U najskorije vreme ćete biti uhapšeni i upućeni na Zemlju, gde ćete se pojaviti pred međunarodnim sudom. Više vas ne zadržavam.“

„Pokoravam se gruboj sili“, dostojanstveno reče mister Ričardson.

„I pravilno radite“, reče Jurkovski. „Doći ćete ovamo kroz jedan čas i predaćete poslove svom zameniku.“

Ričardson se najednom okrete, priđe vratima i otvori ih.

„Prijatelji moji!“ glasno reče. „Ovi ljudi su me uhapsili! Njima se ne dopadaju vaše velike zarade! Oni hoće da radite po šest sati dnevno i da ostanete siromasi!“

Jurkovski ga zainteresovano pogleda. Higins se, otkopčavajući kuburu, povuče ka stolu. Ričardsona masa odgurnu u stranu. Kroz vrata navališe mladići drskih lica, ali njih ubrzo odgurnuše u stranu radnici, koji ubrzo napuniše kabinet.

Čvrsti zid sivih radničkih kombinezona i zlobnih, namrgođenih lica se zaustavi ispred stola. Jurkovski se osvrte i vide da Žilin stoji s njegove desne strane, s rukama u džepovima, a da Bela, sagavši se, stegavši rukama naslon stolice, netremice gleda u mister Ričardsona. Lice mu je bilo svirepije nego lice i u najogorčenijeg radnika. Loše će direktor proći, pomisli Jurkovski. Narednik Higins je s pištoljem u ruci gurao jednog radnika palicom u grudi i gunđao: