Arkadije Strugacki - Tahmasib

„Nikakvih nezakonitih postupaka, momci, mirnije, momci, mirnije…“

Kroz gomilu se oblepljen flasterima probi Džošua.

„Mi ne želimo ni s kim da se svađamo, mister inspektore“, promrmlja on gledajući Jurkovskog zlobnim pogledom jedinog slobodnog oka. „Ali te vaše šale ovde neće proći.“

„Kakve šale?“ upita Jurkovski zainteresovano. „Mi smo ovamo došli da bismo zaradili…“

„A mi smo doleteli ovamo da vam ne bismo dozvolili da živi istrulite.“

„A ja vam kažem da vas se to ne tiče!“ zaurla Džošua. Okrenuo se gomili i upitao: „Zar ne, momci?“

„Uo-o-o!“ zaurla gomila. U tom trenutku neko opali iz pištolja.

Iza leđa Jurkovskog prsnu staklo vitrine. Bela poče da stenje, jedva nekako podiže stolicu i sruči je na glavu mister Ričardsona, koji je stajao u prvom redu, podigavši oči i složivši ruke. Žilin je bio izvukao ruke iz džepova i pripremio se da skoči na nekoga. Džošua preplašeno odskoči. Jurkovski ustade i ljutito reče:

„Koja to budala tamo puca? Umalo me nije pogodila. Naredniče, što stojite kao drvo? Oduzmite toj budali oružje!“

Higins poslušno poče da se probija kroz gomilu. Žilin ponovo strpa ruke u džepove i sede na ivicu stola. Pogleda u Belu i nasmeja se. Belino lice bilo je blaženo. On je s uživanjem posmatrao Ričardsona, koga su dva mladića podizala.

Njegove oči bile su zatvorene, na visokom čelu videla mu se ogromna modra čvoruga.

„Uzgred budi rečeno“, reče Jurkovski, „odmah predajte sve oružje koje ovde imate pri sebi. To vama govorim, badavadžije! Od ovog trenutka će svako kod koga bude pronađeno oružje biti na mestu streljan. Dajem komesaru Barabašu odgovarajuća ovlašćenja za to.“

Žilin lagano obiđe sto, izvuče iz džepa pištolj i pruži ga Barabašu. Barabaš, zagledavši se u najbližeg gangstera, ubaci metak u cev. U tišini koja je vladala jasno se čulo kako je škljocnuo zatvarač pištolja. Oko gangstera se stvori praznina. On poblede, izvuče iz zadnjeg džepa pantalona pištolj i baci ga na pod. Bela nogom odbaci pištolj u ugao i okrenu se mladiću koji je pridržavao Ričardsona.

„Ti!“

Ovaj spusti Ričardsona i, smeškajući se, odmahnu glavom.

„Nemam“, reče.

„No, dobro“, reče Jurkovski. „Naredniče, pomozite tim tipovima da se razoružaju.

Vratimo se našem razgovoru. Prekinuli su nas“, reče Džošui. „Vi ste, čini mi se, govorili da se ne mešam u vaše stvari, zar ne?“

„Tako je“, reče Džošua. „Mi smo slobodni ljudi i sami smo pošli ovamo, da bismo zaradili. I ne smetajte nam. Mi vama ne smetamo, ne smetajte ni vi nama.“

„Pitanje o tome ko kome smeta za sada ćemo ostaviti po strani“, reče Jurkovski.

„A sada hoću nešto da vam ispričam.“ Izvukao je iz džepa i bacio na sto nekoliko raznobojnih kamenčića koji su se svetlucali. „Ovo je takvozvani kosmički biser“, reče on. „Vi ga dobro znate. To je obično drago i poludrago kamenje, koje se ovde, na Bambergi, tokom dužeg vremena podvrgavalo delovanju kosmičkog zračenja i niskih temperatura. Nikakvih specijalnih osobina, ako ne računamo lep sjaj.

Bogate dame ga plaćaju skupim parama i na tome se obogatila vaša kompanija.

Koristeći se potražnjom tog kamena, kompanija zarađuje.“

„I mi takođe“, povikaše iz gomile.

„I vi takođe“, složi se Jurkovski. „Ali, evo u čemu je stvar. Za osam godina postojanja kompanije na Bambergi je boravilo po trogodišnjem ugovoru oko dve hiljade ljudi. A da li znate koliko ih je od onih koji su se vratili još uvek živih? Manje od pet stotina. Prosečna dužina života radnika posle povratka nije duža od dve godine. Vi se tri godine ovde na Bambergi kilavite samo radi toga da biste posle dve godine živi trunuli na Zemlji. To se dešava pre svega zbog toga što se na Bambergi niko ne pridržava naredbe Međunarodne komisije, koja zabranjuje da se u vašem rudniku radi više od šest sati dnevno. Na Zemlji se samo lečite, patite zbog toga što nemate decu ili rađate kretene. To je zločin kompanije. Ali sada ne govorimo o kompanij i…“

„Pričekajte“, reše Džošua i podiže ruku. „Dajte da i ja kažem neku reč. Sve smo to mi već čuli. Nama je o tome probio uši mister komesar. Ne znam kako drugi, ali mene se ne tiču oni koji su umrli. Ja sam čovek zdrav i nemam nameru da umrem.“

„Tačno“, začu se iz gomile. „Neka slabići umiru.“

„Deca ili ne, to je moja lična stvar. Izlečiću se ja, a ne vi. Hvala bogu, ja sam punoletan i ja odgovaram za svoje postupke. Neću da slušam nikakve govore.

Vi ste oduzeli oružje gangsterima i ja govorim: pravilno. Nađite one koji peku rakiju, zatvorite salon. Tačno?“ On se okrete gomili. U gomili neodređeno počeše da brundaju. „Šta tamo mrmljate? Ja pravilno govorim. Gde to ima — za čašicu dva dolara? One koji primaju mito uklonite. To će takođe biti pravilno. A u moj posao se ne mešajte. Ja sam ovamo došao da bih zaradio i ja zarađujem. Odlučio sam da otpočnem svoj posao — i otpočeću ga. I vaši govori me se ne tiču. Za reči kuću ne možeš da kupiš…“

„Pravilno, Džo!“ povikaše iz gomile.

„A, nije pravilno“, reče Jurkovski. Najednom mu lice pocrvene i on zaurla: „Vi mislite da ćemo vam dati da crknete? Vaše stvari, vaše stvari“, ponovo progovori svojim normalnim glasom. „Vas ovde, budale, ima najviše četiri stotine. A nas je — četiri milijarde. I mi nećemo da vi umrete. I vi nećete ni umreti. Dobro, neću govoriti sa vama o vašem duhovnom siromaštvu. Vi to, kao što vidim, ne možete da shvatite. To će shvatati tek vaša deca, ako ih budete imali. Govoriću sa vama jezikom koji vam je jasan i razumljiv. Jezikom zakona. Čovečanstvo je donelo zakon po kome se zabranjuje da čovek samog sebe tera u grob. Zakon, shvatate li?

Zakon! Po tom zakonu će i odgovarati kompanija, a vi zapamtite ovo: čovečanstvu vaši rudnici nisu potrebni. Rudnici na Bambergi mogu biti zatvoreni svakog trenutka i kad se to desi, svi će samo odahnuti. I imajte na umu: ako me komesar MUKS-a izvesti o bilo kakvom prekršaju, svejedno kakvom — prekovremeni rad, mito, alkohol, pucnjava — rudnik će biti zatvoren, a Bamberga će biti pomešana sa kosmičkom prašinom. To je zakon i ja vam to govorim u ime čovečanstva.“

Jurkovski sede.

„Plakaće naš novac“, neko glasno reče.

Gomila poče da gunđa. Neko povika:

„Zatvoriti rudnik, a nas na ulicu?“

Jurkovski ustade.

„Ne govorite gluposti“, reče. „Kakve su vam to glupave predstave o životu?

Koliko rada ima u kosmosu i na Zemlji! Pravog rada, koji je svima potreban, da li to shvatate? Ne šačici bogatih dama već svima! A ja, uzgred budi rečeno, imam za vas predlog od MUKS-a — oni koji žele mogu tokom ovih mesec dana da raskinu ugovor s kompanijom i pređu na građevinske i tehničke radove na drugim asteroidima i sputnjicima velikih planeta. Eh, kad bi svi ovde jednoglasno glasali za to da se zatvore ovi smrdljivi rudnici, ja bih to uradio još danas. A rada ćete imati preko glave.“

„A koliko plaćaju?“ povika neko.

„Plaća se, razume se, pet puta manje“, odgovori Jurkovski. „Ali zato ćete rada imati za ceo život, i dobri drugovi, pravi ljudi, od vas će napraviti prave ljude! Ostaćete zdravi i učestvovaćete u najgrandioznijem poslu na svetu.“

„Kakav je interes raditi u tuđem biznisu?“ reče Džošua.

„Da, to nam ne odgovara“, počeše da govore u gomili.

„Zar je to biznis?“

„Svako će da te uči kako treba, a kako ne može…“

„Tako ćeš celog života ostati radnik…“

„Biznismeni!“ s otvorenim prezirom reče Jurkovski. „No, vreme je da završimo.

Imajte na umu da sam ovog gospodina“, pokazao je na mister Ričardsona, „ovog gospodina uhapsio, i njemu će se suditi. Izaberite sami privremenog direktora i saopštite mi njegovo ime. Ja ću biti kod komesara Barabaša.“