Arkadije Strugacki - Tahmasib

„Ti si oduvek bio bez mašte, Aleksej“, suvo reče Jurkovski. „Kosmogonija Prstenova Saturna nije jasna i ja smatram da moja hipoteza ima isto takvo pravo na postojanje kao i bilo koja druga, da tako kažem, racionalna. Ja ne govorim o tome da svaka hipoteza ima svoju naučnu vrednost. Hipoteza mora da ima i moralno značenje. Ona mora da budi uobrazilju i tera ljude da misle…“

„Kakve veze s tim ima uobrazilja?“ reče Bikov.

„To je čist proračun. Verovatnoća dolaska bića baš u Sunčev sistem je mala.

Verovatnoća toga da bi im palo na pamet da uništavaju satelite i od njih prave Prsten, ja mislim da je još manja…“

„Šta mi znamo o verovatnom?“ upita Jurkovski. „Recimo da si u pravu“, reče Bikov. „Recimo da su odista nekada davno u Sunčev sistem stigla bića iz nekog drugog sistema i da su napravila veštački prsten oko Saturna. Obeležili su se, da tako kažemo. Ali, zar ti računaš na to da ćeš naći potvrdu svoje hipoteze u tom prvom i jedinom istraživanju u Prstenu?“

„Šta mi znamo o verovatnom?“ ponovi svoje pitanje Jurkovski.

„Ja znam jedno“, ljutito reče Bikov, „da nemaš apsolutno nikakvih šansi da saznaš i da je cela ta ideja suluda.“

Ponovo su zaćutali i Jurkovski je ponovo počeo da čita svoj izveštaj. Imao je tužno i veoma staro lice. Juri ga je najednom bilo užasno žao, ali on nije znao kako da mu pomogne.

Jura pogleda u Žilina. Žilin je nesto razmišljao. Bikov se pravio kao da čita časopis. Po svemu se videlo da je i njemu bilo žao Jurkovskog.

Žilin najednom reče:

„Aleksej Petroviču, a zašto vi smatrate da su šanse male i da zbog toga treba odbaciti sve nade?“

Bikov spusti časopis.

„Ti si drugog mišljenja?“

„Svet je veliki“, reče Žilin. „Meni su se dopale reči Vladimira Sergejeviča:

‘šta mi uopšte znamo o verovatnom?’„

„No, a šta ne znamo o verovatnom?“ upita Bikov. Jurkovski se trže, ali ne odvoji glavu od izveštaja.

„Setio sam se jednog čoveka“, reče Žilin. „Imao je interesantnu sudbinu…“

Žilin se neodlučno zaustavi. „Možda vam smetam, Vladimire Sergejeviču?“

„Pričaj“, naredi Jurkovski i odlučno zalupi izveštaj.

„To će potrajati“, upozori ga Žilin.

„Tim bolje“, reče Jurkovski. „Pričaj!“

I Žilin poče da priča.

Priča o gigantskoj fluktuaciji.

Ja sam tada još bio dečak, mnoge stvari nisam mogao da shvatim i mnogo šta sam zaboravio, možda čak i ono najinteresantnije. Bila je noć, lice tog čoveka nisam ni video. A glas mu je bio najobičniji — malo tužan i sipljiv, i ponekad je kašljucao, kao da je bio zbunjen. Jednom rečju, ako bih ga sreo još koji put na ulici, sigurno ga ne bih prepoznao.

Susreli smo se na plaži. Ja sam se upravo bio okupao i sedeo sam na steni. Onda sam začuo kako se iza mene počela da ruši zemlja — to se on spuštao niz nasip, zamirisao je duvanski dim i on je stao pored mene. Kao što sam već rekao, sve se to dešavalo noću. Nebo je bilo pokriveno oblacima, počinjala je bura. Po plaži je duvao jak, topao vetar. Neznanac je pušio. Vetar je izbacivao iz njegove cigarete dugačke narandžaste iskre, koje su letele i nestajale nad pustom plažom. To je bilo jako lepo i ja se toga odlično sećam. Imao sam šesnaest godina i nisam ni pomišljao na to da će početi da razgovara sa mnom. Ali on je počeo da govori. I počeo je jako čudno.

„Svet je pun čudnovatih stvari“, rekao je.

Ja sam zaključio da on jednostavno razmišlja naglas i oćutao sam. Okrenuo sam se i pogledao ga, ali nisam ništa video, bilo je suviše mračno. A on ponovi:

„Svet je pun čudnovatih stvari.“ Onda ponovo povuče dim iz svoje cigarete zasuvši me čitavom kišom iskrica.

Ja sam ponovo oćutao: bio sam stidljiv. Popušio je cigaretu do kraja, zapalio novu i seo na stenu pored mene. S vremena na vreme počinjao je nešto da mrmlja, ali šum vode je zaglušivao njegove reči i ja sam čuo samo nerazumljivo brundanje. Na kraju glasno reče:

„Ne, to je već suviše. Ja to moram nekome da ispričam.“

I obrati se meni, prvi put od trenutka svog dolaska na plažu:

„Ne odbijajte da me saslušate, molim vas.“

Ja, razume se, nisam odbio. On reče:

„Samo, biću prinuđen da počnem izdaleka, jer ako vam odmah ispričam sve, vi jednostavno ništa nećete shvatiti i nećete mi verovati. A meni je veoma važno da mi verujete. Meni niko ne veruje, a već je to otišlo jako daleko… To je počelo još u detinjstvu. Počeo sam da sviram violinu i razbio sam četiri čaše i tacnu.“

„Kako to?“ upitah ga. I odmah se setih nekog vica u kome jedna dama govori drugoj: „Možete da zamislite, juče je domar bacao drva u naš podrum i razbio nam luster.“ Postoji takav stari vic.

Neznanac se tužno nasmeja i reče:

„Evo, zamislite, to se desilo. Tokom prvog meseca učenja. Već tada je moj nastavnik rekao da on u životu nije video ništa slično.“

Ja sam oćutao, ali sam takođe pomislio da je to moralo da izgleda veoma čudnovato. Zamislio sam ga kako razmahuje gudalom i kako s vremena na vreme njime udara u vitrinu. To je odista moglo daleko da ga odvede.

„To je prirodni fizički zakon“, objasni on iznenada. „Pojava rezonancije.“ I on mi, jednim dahom, ispriča anegdotu iz školske fizike o tome kako je preko mosta maršovala četa vojnika i kako se most zbog toga srušio. Posle mi je objasnio da čaše i tacne takođe mogu da se razbiju rezonancijom, ako se pronađu zvučna treperenja odgovarajuće učestalosti. Moram da kažem da sam od tog trenutka jasno shvatio da je zvuk — vibracija.

Neznanac mi je objasnio da je rezonancija u svakodnevnom životu (u domaćinstvu, kako se on izražavao) stvar veoma retka i oduševljavao se time što je neki stari zakonik uzimao u obzir i takvu sitnicu i predviđao kažnjavanje vlasnika onog petla koji svojim kukurekanjem razbije susedu bokal.

Ja sam se složio s tim da to odista mora biti vrlo retka pojava. Do tog trenutka nisam o tome ništa bio čuo.

„Veoma, veoma retka“, reče on. „A ja sam samo za mesee dana svojom violinom razbio četiri čaše i jednu tacnu. Ali, to je bio samo početak.“

Zapalio je novu cigaretu.

„Uskoro su moji roditeljl i prijatelji zapazili da ja narušavam zakon sendviča.“

Odlučih da se ne obrukam i rekoh:

„Čudno prezime.“

„Kakvo prezime?“ upita on. „Ah, zakon? Ne, to nije prezime. To je… kako da vam kažem… nešto šaljivo. Znate, postoji čitava grupa uzrečica: došao kao kec na jedanaest… Sendvič uvek pada buterom na zemlju… U tom smislu da se loše češće dešava od dobrog. Ili u naučnoj formulaciji: verovatnoća željenog događaja je uvek manja od polovine.“

„Polovine čega?“ upitah, ali odmah shvatih da sam izvalio glupost. On se začudi.

„Zar vi ne znate teoriju verovatnoće?“ upita me. Odgovorio sam mu da to još

nismo učili u školi.

„Onda ništa nećete moći da shvatite“, reče razočarano.

„A vi objasnite“, rekoh ljutito i on poče da mi objašnjava. Objasnio mi je da je verovatnoća — kvantitativna karakteristika mogućnosti dešavanja ovog ili onog događaja.

„A kakve veze s tim imaju sendviči?“ upitah.

„Sendvič može da padne ili buterom prema zemlji Ili buterom okrenutim nagore“, reče. „Eto, ako govorimo uopšteno, ako budete bacali sendvič na sreću, on će padati čas ovako čas onako. U polovini sIučajeva on će pasti buterom nagore, a u polovini — buterom prema zemlji. Da li vam je jasno?“

„Jeste“, rekoh. I zbog nečeg se setih da još nisam večerao.

„U takvim slučajevima se govori da je verovatnoća željenog rezultata jednaka polovini.“

Dalje mi je ispričao da ako bi se sendvič bacao sto puta, on može da padne buterom okrenutim nagore ne pedeset, već pedeset i pet ili dvadeset puta, i da samo u slučaju ako se eksperiment ponavlja mnogo puta, može da se dobije rezultat približan polovini. Ja zamislih taj nesrećni sendvič sa buterom (možda čak i s kavijarom) kako izgleda pošto je hiljadu puta padao na pod i upitah da li odista postoje ljudi koji se time bave. On poče da mi objašnjava da se u tu svrhu koristi ne sendvič već novčić, kao u igri ‘kruna-pismo’, sve više zalazeći u detalje, tako da sam uskoro sasvim prestao da ga slušam i sedeo gledajući natmureno nebo, misleći o tome da će prema svemu padati kiša. Iz te prve lekcije iz teorije verovatnoće ja sam zapamtio o jedan termin — matematičko iščekivanje.