Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

Svetlucavo, pravougaono obličje, koje mu je nekada ličilo samo na kristalnu ploču, još je počivalo pred njim, ravnodušno kao i ono prema bezopanim plamenovima pakla koji se pružao dole. U njemu su ležale zapretane još nedokučene tajne prostora i vremena, ali je bar neke od njih ono sada razumevalo i bilo kadro da ih kontroliše. Kako je očigledan — kako nužan — bio taj matematički odnos njegovih strana, sled kvadrata 1:4:9! I kako je prostodušno bilo pretpostaviti da se niz okončava u toj tački, u samo tri dimenzije!

Usredsredilo je um na te geometrijske jednostavnosti i dok su mu se misli poigravale njima, prazan okvir ispunio se tamom međuzvezdane noći. Sjaj crvenog sunca zgasnu — ili, bolje rečeno, kao da se namah razudio u svim pravcima; istog trena, pred njim se pojavilo blistavo vrtložje Galaksije.

Posredi je mogao biti neki predivan, neverovatno kitnjast model postavljen u blok plastike. Ali bila je to stvarnost dokučena u njenoj ukupnosti čulima koja su sada bila tananija do vida. Ukoliko bi to poželelo, moglo je da usredsredi pažnju na bilo koju od njenih stotinu milijardi zvezda; a bilo je kadro i za znatno više od toga.

Nalazilo se ovde, usred te velike reke sunaca, na pola puta između zapretanih ognjeva galaktičkog jezgra i samotnih, raštrkanih zvezda-stražara na rubovima. A želelo je da bude tamo, sa suprotne strane tog nebeskog ponora, te vijugave trake tmine, sasvim lišene zvezda. Znalo je da taj bezoblični haos, vidljiv jedino po sjaju kojim se njegove ivice ocrtavaju spram dalekih, plamenih maglišta u pozadini, predstavlja još neiskorišćenu građu stvaranja, sirovinu neke potonje evolucije. Ovde Vreme još nije počelo; tek kada sunca što sada sijaju budu već davno mrtva, svetlost i život preoblikovaće ovaj bezdan.

Bez svoje volje jednom je prošlo tuda; sada to ponovo mora učiniti — ovoga puta svojom voljom. Ova pomisao ispuni ga iznenadnim, studenim užasom, tako da je za trenutak ostalo potpuno pometeno, a njegovo novo viđenje Vaseljene zadrhta i zapreti da se raspadne na hiljadu delića.

Dušu mu nije smrznuo strah od galaktičkih ponora, već jedan dublji nespokoj koji je poticao iz još nerođene budućnosti. Ono je, naime, ostavilo za sobom vremenske razmere svog ljudskog porekla; sada, razmišljajući o toj traci noći lišenoj zvezda, naslutilo je prve nagoveštaje Večnosti koja je stala da se raskriljuje pred njim.

A onda se prisetilo da nikada neće biti samo i panika mu lagano minu. Ponovo je vaspostavilo kristalno jasnu predstavu o Vaseljeni — ali ne, znalo je to, isključivo vlastitim naporom. Kada mu bude bio potreban vodič u prvim teturavim koracima, ovaj će biti tu.

Povrativši samopouzdanje, poput ronioca koji je ponovo stekao pribranost, ono suknu kroz svetlosne godine. Galaksija se probi iz mentalnog okvira u koji ju je ono zatvorilo; zvezde i magline stadoše da promiču mimo njega, tvoreći privid beskrajne brzine. Utvarna sunca rasprskavala su se i ostajala za njim dok je ono klizio poput seni kroz njihova jezgra; hladne, tmaste pustoši kosmičke prašine, kojih se jednom bojalo, izgledale su mu sada podjednako tričave kao i lepet gavranovih krila spram pročelja Sunca.

Zvezde su se proređivale; blistavost Mlečnog Puta tamnila je u bledu utvaru veličajnosti koju je ono upoznalo — i koju će, kada bude spremno za to, upoznati ponovo.

Vratilo se upravo tamo gde je i želelo, u svemir koji su ljudi držali za stvaran.

Tu, pred njim, poput kakve svetlucave igračke kojoj nijedno Dete-zvezda ne bi moglo da odoli, lebdela je planeta Zemlja sa svim svojim ljudskim stvorenjima.

Vratilo se na vreme. Dole, na tom prenaseljenom globusu, uzbune će bleskati na radarskim ekranima, veliki, prateći teleskopi pretraživaće nebo — a istorija za koju su ljudi znali približiće se svom svršetku.

Hiljadu milja ispod, postalo je svesno da se dremljivi tovar smrti razbudio i da se tromo komeša na svojoj orbiti. Slabašne energije koje je sadržao nisu predstavljale nikakvu pretnju za njega; ali više je volelo vedrije nebo. Stavilo je u dejstvo svoju volju i kružeći megatoni rascvetaše se u bešumnom prasku koji je doneo kratkotrajnu, lažnu zoru polovinu usnulog globusa.

Potom je zastalo, pribirajući misli i mozgajući o svojim još neiskušanim moćima. Jer iako je sada bilo gospodara sveta, nije sasvim znalo šta mu nadalje valja činiti.

No, nešto će već smisliti.

Kada sam, pre četrnaest godina, otkucao završne reči: “Jer iako je sada bilo gospodar sveta, nije sasvim znalo šta mu nadalje valja činiti. No, nešto će već smisliti” — smatrao sam da sam zatvorio krug i da sam isključio svaku mogućnost nastavka. I odista, tokom naredne decenije ismejavao sam i samu pomisao na tako nešto, iz razloga koji su mi se činili konačni. Budući da je “2001.” bila usredsređena na naredni stupanj ljudske evolucije, očekivati od mene (ili čak od Stenlija) da to opišem bilo bi podjednako besmisleno kao i tražiti od Gleda-Meseca da opiše Boumena i njegov svet.

Uprkos mojim protivljenjima, sada je očigledno da mi je nemirna, mala podsvest sve vreme pomno radila, verovarno reagujući na neprekidnu bujici pisama od čitalaca koji su želeli da znaju “šta je dalje bilo”. Konačno, kao intelektualnu vežbu, napisao sam jedan prQcis o mogućem nastavku, u obliku kratkog filmskog sinopsisa i poslao po jedan primerak Stenliju Kjubriku i mom agentu Skotu Mereditu. Što se Stenlija tiče, bio je to samo izraz učtivosti, budući da sam znao da se on nikad ne ponavlja (baš kao što ni ja nikada ne pišem nastavke), ali nadao sam se da će Skot prodati sinopsis časopisu “Omni”, koji je nedugo pre toga objavio takođe jedan sinopsis, za delo “Napevi daleke Zemlje”. A onda će, iskreno sam se uzdao, duh “2001.” konačno biti upokojen.

Stenli je pokazao uzdržano zanimanje, ali Skot je bio oduševljen — i neumoljiv. “Naprosto, moraš da napišeš knjigu”, kazao mi je. Progunđavši, shvatio sam da je u pravu…

I tako, blagonakloni čitaoče (da skujem izraz), u prilici si da ustanoviš šta je dalje bilo u romanu “2010: Druga odiseja”. Izuzetno sam zahvalan izdavačkoj kući “New American Library”, nosiocu autorskih prava na roman “2001: Odiseja u svemiru”, zato što mi je dozvolila da upotrebim trideset sedmo poglavlje u novoj knjizi. Ono služi kao spona koja povezuje dva dela.

Evo i završnog komentara o oba romana viđena iz tačke sada gotovo tačno na sredokraći između godine 2001. i vremena kada smo Stenli Kjubrik i ja započeli zajednički rad. Nasuprot popularnom uverenju, pisci naučne fantastike veoma retko pokušavaju da predvide budućnost; štaviše, kako je to jednom prilikom zgodno primetio Rej Bredberi, oni znatno češće nastoje da je spreče. Godine 1964, rano, junačko razdoblje svemirske ere upravo je počinjalo; Sjedinjene Države odredile su Mesec kao svoje odredište, a kada je jednom ta odluka doneta, osvajanje drugih planeta pokazalo se u krajnjoj liniji neumitno. Izgledalo je stoga sasvim razložno da će do 2001. postojati džinovske svemirske stanice na orbiti oko Zemlje, kao i da će — malo kasnije — biti preduzimani pohodi sa ljudskim posadama na planete.

U jednom idealnom svetu, to bi nesumljivo bilo moguće: novcem straćenim u vijetnamskom ratu platilo bi se sve što je Stenli Kjubrik pokazao na ekranu sinerame. Sada nam je, međutim, jasno da će se to zbiti ipak nešto kasnije.

Film “2001.” neće se poklopiti sa 2001. Pa ipak — izuzme li se viša sila — do tada će se gotovo sve što je opisano u knjizi i prikazano na filmu nalaziti u poodmakloj fazi planiranja.

Jedini izuzetak jeste komuniciranje sa vanzemaljskim inteligencijama: to je nešto što se uopšte ne može planirati — već samo naslućivati. Niko ne zna da li će do toga doći sutra ili kroz hiljadu godina.