Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

Tačkica užarenosti mora da je bila beli patuljak — jedna od onih neobičnih, plahovitih, malih zvezda, ne krupnijih od Zemlje, ali i sa milion puta većom masom. Ovakvi neprimereni zvezdani parovi nisu bili retki; ali Boumen nikada ni u snu nije pomislio da će jednoga dana videti takav par vlastitim očima.

Beli patuljak prevalio je gotovo polovinu diska svog parnjaka — mora da mu je za punu orbitu bili potrebno samo nekoliko minuta — kada je Boumen konačno pouzdano ustanovio da se i sam kreće. Pred njim, jedna od zvezda hitro je dobijala na sjajnosti i stala da se pomera u odnosu na zaleđe. Mora da je posredi bilo neko malo, obližnje telo — možda svet ka kome je putovao.

Sustigao ga je neočekivano brzo — i on tada shvati da to nije nikakav svet.

Rešetkasta metalna mreža prigušenog sjaja stala je da izranja niotkuda sve dok nije ispunila nebo. Raštrkana po njenoj površini velikoj kao kakav kontinent, nalazila su se ustrojstva prostrana poput gradova, ali koja kao da su bila mašine. Oko mnogih među njima bilo je okupljeno mnoštvo manjih objekata, razvrstanih u pravilne redove i stubove. Boumen je prošao nekoliko tih skupina pre no što je shvatio da su to flote svemirskih brodova; leteo je izdan džinovskog orbitalnog parkirališta.

Budući da nije bilo poznatih objekata posredstvom kojih bi mogao da proceni razmere prizora što je promicao pod njim, bilo je gotovo nemoguće pretpostaviti veličinu plovila koja su tu počivala u prostoru. Ali svakako su bila ogromna; dužina nekih među njima mora da je dostizala mnogo milja. Javljala su se u mnoštvu različitih oblika — kao kugle, izlomljeni kristali, vitke olovke, ovoidi, diskovi. Ovo je jamačno jedno od sastajališta za zvezdanu trgovinu.

Ili je bilo — možda pre milion godina. Jer Boumen nigde nije uspeo da uoči nikakav znak delatnosti; ovaj prostrani kosmodrom bio je podjednako mrtav kao i Mesec.

Znao je to ne samo po odsustvu bilo kakvog kretanja, nego i po tako nepogrešivim znacima kao što su veliki procepi u metalnoj paučini koji su nastali pri strelovitim udarima asteroida, jamačno pre mnogo eona. Ovo, dakle, više nije bilo parkiralište, već kosmički vozni otpad.

Promašio je za nebrojano vekova njegove tvorce; shvativši to, Boumen oseti kako mu se srce steže. Iako nije znao šta da očekuje, bar se nadao da će sresti neku inteligenciju sa zvezda. Sada je izgledalo da je prekasno za to. Bio je uhvaćen u jednu drevnu, automatsku zamku, postavljenu iz nekog neznanog razloga, koja je i dalje dejstvovala, iako su njeni tvorci odavno iščezli. Hitnula ga je kroz Galaksiju i odbacila ga (zajedno sa još koliko drugih?) na ovo nebesko Sargaško more, gde ga je čekala skora smrt kada mu ponestane vazduha.

Uostalom, bilo bi nerazumno više i očekivati. Već je imao prilike da vidi čudesa zbog kojih bi mnogi ljudi bili spremni da žrtvuju živote. Na um mu padoše mrtvi sadruzi; on nije imao nikakvog razloga da se žali.

A onda je zapazio da kosmodrom olupina i dalje hita kraj njega nesmanjenom brzinom. Već je promicao povrh njegovih prirubnih predela; najzad, minula mu je i krzava ivica, tako da više nije delimično zaklanjao zvezde.

Sudbina mu nije ležala ovde — već daleko napred, u ogromnom, grimiznom suncu ka kome je svemirska kapsula sada nesumnjivo padala.

Sada je postojalo samo crveno sunce koje je s kraja na kraj ispunjavalo nebo. Nalazilo se toliko blizu da mu površina više nije izgledala smrznuta u nepomičnost zbog nedovoljnih razmera. Postojala su sjajna čvorišta koja su se kretala tamo-amo, cikloni gasa koji su se dizali i spuštali, protuberance koje su lagano kuljale ka nebu. Lagano? Mora da su šikljale brzinom od milion milja na sat kad su im se kretnje uopše mogle uočiti…

Nije čak ni pokušao da pojmi razmere pakla ka kome je ponirao. Ogromnost Saturna i Jupitera porazila ga je prilikom proletanja “Otkrića” kraj njih u onom Sunčevom sistemu udaljenom sada neznano mnogo gigamilja. No, sve što je ovde video bilo je još stotinu puta veće; ništa mu drugo nije preostalo do da prihvata slike koje su mu preplavljivale um, uopšte ne pokušavajući da ih protumači.

Kako se plameno more širilo pod njim, Boumen je trebalo da iskusi strah — ali, ma koliko neobično izgledalo, osećao je jedino blagu zebnju. Nije stvar bila u tome što su mu čudesa otupela um; logika mu je govorila da jamačno stoji pod zaštitom neke kontrolišuće i gotovo svemoguće inteligencije. Sada se nalazio toliko blizu crvenog sunca da bi u trenu sagoreo da neki nevidljivi štitnik nije odagnavao njegovo zračenje. A i tokom putovanja bio je podvrgavan ubrzanjima pri kojima bi u magnovenju bio zdrobljen — pa ipak, ništa nije osetio. Ako je toliko truda uloženo u to da se on sačuva, onda je još bilo razloga za nadu.

Svemirska kapsula sada se kretala blagim lukom, gotovo uporednim sa površinom zvezde, ali i koji se ipak lagano spuštao ka njoj. A onda, Boumen prvi put postade svestan zvukova. Čula se slabašna, neprekidna tutunjava, nadjačavana s vremena na vreme pucketavim zvucima sličnim onima koji nastaju pri cepanju hartije ili udaljenoj grmljavini. To je mogao jedino da bude najslabašniji odjek neke nepojmljive kakofonije; atmosfera koja ga je okruživala jamačno je odzvanjala potresima kadrim da svaki materijal razlože na atome. No, on je podjednako valjano bio zaštićen od te razorne buke kao i od toplote.

Iako su se plamene hrbati visoke hiljadama milja dizale i lagano rušile oko njega, on je bio potpuno bezbedan od sve njihove siline. Energije ove zvezde besnele su mimo njega, kao da su pripadale nekoj drugoj vaseljeni; kapsula se postojano kretala usred njih, neokrznuta i neoprljena.

Boumenove oči, ne više beznadežno pometene neobičnošću i ogromnošću prizora, počeše da razabiru pojedinosti koje mora da su postojale i ranije, ali koje sve do sada nije zapazio. Površina ove zvezde nije predstavljala bezoblični haos; i tu je postojao izvestan poredak, kao i u svemu što je Priroda stvorila.

Najpre je uočio male kovitlace gasa — verovatno ne veće od Azije ili Afrike — koji su tumarali površinom zvezde. Ponekad bi mu se ukazala prilika da baci pogled u neki od njih i tada bi video tamnija, hladnija područja daleko ispod. Neobično, ali izgleda da nije bilo sunčevih pega; možda su one predstavljale boljku osobenu za zvezdu koja je obasjavala Zemlju.

A javljali su se i mestimični oblaci, slični pramenovima dima koji nagoveštavaju nailazak oluje. Možda su uistinu predstavljali dim, zato što je ovo sunce bilo toliko hladno da je tu mogla postojati prava vatra. Hemijska jedinjenja mogla su nastati i opstati nekoliko sekundi pre no što bi ih ponovo razložile na sastavne atome još žežće nuklearne silovitosti što su ih okruživale.

Obzorje je postajalo svetlije, pri čemu mu se boja menjala od tamnocrvene, preko žute i plave, do jarkoljubičaste. Beli patuljak nailazio je povrh obzorja, vukući za sobom svoj plimski talas zvezdane tvari.

Boumen zaštiti oči od nesnosnog sjaja malog sunca i upravi pažnju na uskomešani zvezdani predeo koji je gravitaciono polje vuklo put neba. Jednom je imao prilike da vidi vodeni tornado kako se kreće površinom Kariba; ovaj plameni stub imao je gotovo isti oblik. Samo su se razmere donekle razlikovale, zato što je ognjena kula u osnovi verovatno bila prostranije od cele planete Zemlje.

A onda, neposredno pod sobom, Boumen zapazi nešto što je jamačno bilo novo, jer da je bilo tu i ranije, teško da ga je mogao prevideti. Krećući se preko okeana blistavog gasa, nalazile su se milijarde sjajnih kuglica; odlikovale su se bisernom svetlošću koja se pojačavala i slabila u razmacima od nekoliko sekundi. A sve su putovale u istom pravcu, poput lososa koji se kreću uzvodno; povremeno bi skretale sa pravolinijske putanje, tako da su im se staze preplitale, ali one se nikada nisu dodirivale.