Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

Svi programi bili su stari oko dve godine. Bilo je to otprilike u vreme kada je otkriven MNT-1 i teško se moglo poverovati da je posredi puka podudarnost. Nešto je motrilo na radio-talase; onaj abonosni blok bio je zaposleniji nego što su ljudi to podozrevali.

Nastavio je da tumara spektrom i najednom je ugledao jedan poznati prizor. Na ekranu se pojavio upravo ovaj apartman, u kome se nalazio jedan znameniti glumac koji je besno optuživao nevernu naložnicu. U šoku izazvanom prepoznavanjem, Boumen se upiljio u dnevnu sobu iz koje je upravo izišao — a kada je kamera krenula za srditim parom ka spavaćoj sobi, on nehotice pogleda prema vratima da vidi da li će neko uistinu ući.

To je, dakle, bio način na koji je prijemno područje bilo pripremljeno za njega; njegovi domaćini zasnovali su svoje zamisli o načinu življenja na Zemlji na TV programima. Njegova slutnja da se nalazi u filmskom dekoru bila je gotovo doslovno tačna.

Saznao je sve što je želeo za sada i isključio je televizor. Šta sad da radim? — upita se on, stavivši šake sa prepletenim prstima ispod glave i zagledavši se u prazan ekran.

Fizički i emocionalno bio je iscrpljen, ali je ipak izgledalo nemoguće da neko može zaspati u ovako fantastičnoj sredini, na većoj udaljenosti od Zemlje nego što je ijedan čovek u istoriji bio. Ali udobna postelja i nagonska mudrost tela urotiše se protiv njegove volje.

Potražio je prstima prekidač za svetlo i prostorija utonu u tamu. Nekoliko sekundi kasnuje domašio je sa one strane međe snova.

I tako, polednji put, Dejvid Boumen zaspa.

Budući da više nije bilo potrebe za njim, nameštaj apartmana razloži se u umu svog tvorca. Ostao je jedino krevet — kao i zidovi koji su štitili ovaj krhki organizam od energija koje on još nije mogao da kontroliše.

U snu, Dejvid Boumen se nemirno promeškolji. Nije se probudio, niti je sanjao, ali više nije bio sasvim nesvestan. Poput magle što gamiže kroz šumu, nešto mu je zaposedalo um. Osećao je to tek nejasno, zato što bi ga puni dodir uništio potpuno izvesno kao i ognjevi koji su besneli sa one strane zidova. Pod tim ravnodušnim ispitivanjem nije osećao ni nadu ni strah; sva osećanja bila su iščilela.

Izgledalo je kao da plovi slobodnim prostorom, dok se oko njega u svim pravcima pružala beskrajna geometrijska mreža tamnih linija ili niti, duž kojih su se kretala sićušna čvorišta svetlosti — neka polako, druga vrtoglavom brzinom. Jednom prilikom, osmotrio je kroz mikroskop presek ljudskog mozga i u njegovoj mreži nervnih vlakana zapazio je istu lavirintsku složenost. Ali to je bilo mrtvo i statično, dok je ovo nadmašalo i sam život. Znao je — ili je verovao da zna — da posmatra operaciju nekog džinovskog uma, razmišljajući pri tom o Vaseljeni čiji je tako sićušan deo.

Prikaza ili privid potraja samo jedan trenutak. A onda, kristalne ravni i rešetke, kao i izukrštane perspektive pokretne svetlosti iščeznuše iz postojanja u času kad je Dejvid Boumen prešao u područje svesti koje nijedan čovek nije ranije iskusio.

U prvi mah, izgledalo je da samo Vreme teče unazad. Bio je pripravan da prihvati čak i to čudo, kada shvati da je istina još tananija.

Zdenci sećanja bili su otvoreni; u kontrolisanom spominjanju stao je ponovo da proživljava prošlost. Bio je to najpre hotelski apartman, pa svemirska kapsula, raspaljeni zvezdani predeli crvenog sunca, blistavo jezgro Galaksije, dveri kroz koje se ponovo obreo u staroj Vaseljeni. I ne samo vizuelni prizori, nego i svi ostali utisci čula, sva osećanja koja je iskusio u to vreme hitali su mimo njega sve brže i brže. Život mu se odmotavao poput magnetofonske trake koja se vrti unazad sve većom brzinom.

Sad je ponovo na “Otkriću”, dok Saturnovi prstenovi ispunjavaju nebo oko njega. Pre toga, ponavljao je svoj završni dialog sa Halom; video je Frenka Pula kako kreće u svoju poslednju misiju; čuo je glas Zemlje koji ga uverava da je sve uredu.

I dok je još proživljavao sva ta zbivanja, znao je da je uistinu sve u redu. Vraćao se natrag niz hodnike vremena, a znanja i iskustva čilela su iz njega dok je hitao ka vlastitom detinjstvu. Ali ništa nije bilo izgubljeno; sve što je ikada bio, svaki trenutak njegovog života prenošen je radi čuvanja na bezbednije mesto. A u času kada jedan Dejvid Boumen bude prestao da postoji, drugi će postati besmrtan.

Brže i brže ponirao je u zaboravljene godine i u jedan jednostavniji svet. Lica onih koje je nekada voleo i za koje je mislio da ih je izgubio u zaboravu blago su mu se osmehivala. Uzvratio im je osmeh sa naklonošću i bez bola.

Konačno, strmoglavo regrediranje počelo je da se usporava; zdenci sećanja bili su gotovo presahli. Vreme je stalo da teče sve tromije, približujući se trenutku zaustavljala — baš kao što i zanjihalo klatno, u času kada stigne do granice svog luka, izgleda da se smrzlo za jedan večni tren, pre no što otpočne novi ciklus.

Bezvremeni trenutak minu; klatno krenu u suprotnom smeru. U jednoj praznoj prostoriji, lebdeći posred plamenova dvostruke zvezde, udaljene dvadeset hiljada svetlosnih godina od Zemlje, beba otvori oči i zaplaka.

A onda utihnu, shvativši da više nije sama.

Avetinjski, svetlucavi pravougaonik obrazovao se u praznom vazduhu. Očvrsnuo je u kristalnu ploču, izgubio prozračnost i postao obliven bledom, mlečnom sjajnošću. Uznemirujuće, neuhvatljive utvare kretale su se njegovom površinom i u dubini. Spajale su se u šipke svetlosti i senke, da bi potom obrazovale prepletena paokasta ustrojstva koja počeše polako da se vrte u skladu sa pulsirajućim ritmom koji sada kao da je ispunjavao celi svemir.

Bio je to prizor koji je mogao privući i vezati pažnju bilo kog deteta — ili čovekolikog majmuna. Ali, baš kao i pre tri miliona godina, posredi je bila samo spoljnja manifestacija sila odveć tananih da bi se svesno pojmile. Bila je to jednostavno igračka za razonodu čula, dok se prava obrada odigravala u znatno dubljim nivoima uma.

Ovoga puta, obrada je bila brza i pouzdana, budući da je nova šara već bila istkana. U eonima proteklim od njihovog poslednjeg susreta, naime, tkač je mnogo naučio; a i građa u kojoj je upražnjavao svoju umetnost bila je sada nesravnjivo finije kakvoće. Ali da li će mu biti dopušteno da uzme udela u tkačevoj sve većoj tapireriji, to je samo budućnost mogla reći.

Očima koje su već odražavale inteligenciju veću od ljudske beba se zagleda u dubine kristalnog monolita, razabravši — ali još ne i dokučivši — tajne koje su tamo ležale zapretane. Znala je da se vratila kući, da je ovde poreklo mnogih rasa osim njene; ali takođe je znala da tu ne može da ostane. Posle ovog trenutka sledilo je novo rođenje, čudnije od svih u prošlosti.

Taj čas je sada kucnuo; blistava ustrojstva nisu više predstavljala odjek tajni u srcu kristala. Kada su ona zamrla, zaštitni zidovi iščileli su u nepostojanje odakle su nakratko izronili, a crveno sunce ispunilo je nebo.

Metal i plastika zaboravljene svemirske kapsule i odeća koju je jednom nosilo stvorenje što se zvalo Dejvid Boumen buknuše u ognju. Poslednje veze sa Zemljom su nestale, razloživši se na svoje sastavne atome.

Ali dete je to jedva primetilo, privikavajući se na prijatan sjaj svoje nove sredine. Još mu je, nakratko, bila potrebna ta opna materije kao žiža njegove moći. Njegovo neuništivo telo predstavljalo je sliku koju mu je um imao o samom sebi; jer, uprkos svim moćima koje je posedovalo, znalo je da je još beba. To će i ostati sve dok ne bude donelo odluku o novom obličju ili ne bude nadraslo neophodnost materije.

A onda je došlo vreme da krene — premda, u izvesnom smislu, nikada neće napustiti ovo mesto gde je ponovo rođeno, zato što će uvek biti deo entiteta koji je iskoristio ovu dvostruku zvezdu za svoje nedokučive naume. Pravac, premda ne i priroda njegove sudbine ležao je jasno pred njim, tako da nije bilo potrebe da se drži okolišne putanje kojom je stigao dovde. Nagonima starim tri miliona godina sada je shavatio da ne postoji samo jedan put iza leđa svemira. Drevni mehanizam Zvezdanih dveri valjano mu je poslužio, ali više mu nije bio potreban.