Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

Bilo ih je na hiljade i što ih je Boumen više posmatrao, postajao je sve uvereniji da im je kretanje svrhovito. Nalazile su se na odveć velikoj udaljenosti da bi mogao da razabere neku pojedinost njihovog ustrojstva; već sama činjenica da je uopšte uspevao da ih uoči na ovoj kolosalnoj panorami predstavljala je jemstvo da u prečniku imaju mnogo — možda na stotine — milja. Ako su tu posredi organizovani entiteti, onda su uistinu u pitanju levijatani, sazdani po meri sveta koji nastanjuju.

Možda su to bili samo oblaci plazme, koji su stekli privremenu postojanost zahvaljujući nekoj čudnoj kombinaciji prirodnih sila — slično kratkovečnim loptastim munjama koje još zbunjuju zemaljske naučnike. Bilo je to jednostavno, a verovatno i utešno objašnjenje; ali, posmatrajući ta strujanja zvezdanih razmera, Boumen nije mogao uistinu poverovati u njega. Ta iskričava čvorišta svetlosti znala su kuda idu; hotimice su se slivala ka plamenom stubu što ga je podizao beli patuljak krećući se orbitom.

Boumen baci još jedan pogled ka uspinjućem mlazu koji je sada nastupao duž obzorja ispod sićušne, masivne zvezde što je upravljala njime. Da li je posredi puka uobrazilja — ili su stvarno postojale mrlje snažnije sjanosti koje su gamizale uz taj veliki gasni gejzir, kao da su se milijarde blistavih iskri udružile u čitave kontinente fosforescencije?

Zamisao je gotovo natkrljavala i samu maštu, ali možda je to što je posmatrao uistinu bilo ništa manje do migracija sa zvezde na zvezdu preko ognjenog mosta. Sva je prilika da nikada neće doznati da li je tu posredi kretanje bezumnih kosmičkih zveri, koje kroz svemir nagoni neki poriv sličan onom što podstiče leminge, ili ogromna seoba inteligentnih entiteta.

Kretao se kroz novi poredak stvaranja o kome je tek nekolicina ljudi ikada sanjala. Sa one strane carstva mora, kopna, vazduha i svemira ležalo je carstvo vatre, a on je bio jedini povlašćen da ga na trenutak osmotri. Bilo bi previše očekivati da to i razume.

Ognjeni stub stao je da prelazi rub sunca poput oluje koja odlazi za obzorje. Uskomešane mrlje svetlosti više se nisu kretale zvezdanim predelom crvenog sjaja koji se i dalje nalazio hiljadama milja ispod. Sedeći u svemirskoj kapsuli, zaštićen od sredine koja je mogla da ga potre u jednoj milisekundi, Dejvid Boumen čekao je na ono što je bilo pripremljeno.

Hitajući svojom orbitom, beli patuljak brzo je ponirao; uskoro je dodirnuo obzorje, zapalio ga i iščezao. Lažni sumrak spustio se na pakao ispod i u toj iznenadnoj promeni osvetljenosti Boumen postade svestan da se nešto zbiva u prostoru oko njega.

Učinilo mu se da je svet crvenog sunca počeo da se mreška, kao da ga posmatra kroz vodu koja teče. Na trenutak se zapitao da li je to posredi neko refraktivno dejstvo, izazvano možda prolaskom neuobičajeno silovitog udarnog talasa kroz prenapregnutu atmosferu u kojoj se i sam nalazio zaronjen.

Svetlost se prigušivala, kao da je predstojalo spuštanje drugog sumraka. Boumen po navici podiže pogled nagore, ali se odmah prekori zbog tog previda, prisetivši se da je glavni izvor svetlosti ovde ne nebo, nego blistavi donji svet.

Izgledalo je kao da se zidovi od nekog materijala sličnog neprozirnom staklu zgušnjavaju oko njega, prituljujući crveni sjaj i zamračujući vidik. Postajalo je sve tamnije i tamnije; slabašnja tutnjava zvezdanih orkana takođe je brzo zamirala. Konačno, svemirska kapsula ostala je da lebdi u tišini i noći. Trenutak kasnije, usledio je sasvim blag udar kada se ona spustila na neku čvrsti površinu i zaustavila.

Zaustavila, ali na čemu? — upita se Boumen sa nevericom. A onda se svetlost vratila; a neverica je ustupila mesto krajnjem očaju — jer po onome što je video da ga okružuje znao je da je jamačno sišao sa uma.

Bio je pripravan, pomislio je, na svako čudo. Jedina stvar koju uopšte nije očekivao bilo je nešto sasvim obično.

Svemirska kapsula počivala je na uglačanom podu nekog elegantnog, neznanog hotelskog apartmana koji se mogao nalaziti u bilo kom velikom gradu na Zemlja. Pred očima mu je stajala dnevna soba sa stočićem, divanom, desetak stolica, pisaćim stolom, mnoštvom raznih svetiljki, dopola ispunjenom policom za knjige na kojoj su ležali i neki časopisi, pa čak i jedna vaza sa cvećem. Van Gogov “Most u Arlu” visio je na jednom zidu — a Vajtov “Kristinin svet” na drugom. Bio je uveren da će, kada bude otvorio ladicu onog stola, u njoj naći primerak Gidenove Biblije…

Ako je uistinu sišao s uma, onda su njegove prikaze bile divno uređene. Sve je izgledalo savršeno stvarno; ništa ne bi nestalo kada bi mu okrenuo leđa. Jedina stvar koja nikako nije pristajala ovom prizoru — između ostalog i po razmerama — bila je sama svemirska kapsula.

Boumen je mnogo minuta ostao nepomičan na svom sedištu. Napola je očekivao da će privid oko njega iščeznuti. Ali ovaj je ostajao, podjednako postojan kao i ma šta drugo što je video u životu.

Uistinu je bio stvaran — ili je predstavljao tako veštu obmanu čula da se nikako nije mogao razlikovati od stvarnosti. Možda je posredi bio kakav test; ako je to slučaj, onda će verovatno od onoga što on bude preduzeo u narednih nekoliko minuta zavisiti ne samo njegova sudbina, nego i sudbina ljudske rase.

Mogao je ostati da sedi i da čeka da se nešto dogodi ili je mogao da otvori kapsulu i iziđe napolje, uhvativši se ukoštac sa stvarnošću prizora što ga je okruživao. Izgledalo je da je pod čvrst; uostalom, izdržavao je težinu svemirske kapsule. Nije bilo verovatno da će propasti kroz njega — ma šta on stvarno predstavljao.

No, i dalje je postojalo pitanje vazduha; po činjenicama kojima je raspolagao, sasvim je bilo moguće da se prostorija nalazi u vakuumu ili da sadrži otrovnu atmosferu. Smatrao je to, doduše, krajnje neverovatnim — niko ne bi uložio ovoliko truda, previdevši pritom jednu tako bitnu pojedinost — ali nije želeo da se izlaže nepotrebnim rizicima. U svakom slučaju, godine obuke naučile su ga oprezu kada je u pitanju mogućnost kontaminacije; nije bio voljan da se izlaže nepoznatoj sredini sve dok ne ustanovi da mu nema alternative. Ovo mesto izgledalo je kao hotelska soba negde u Sjedinjenim Državama. To, međutim, nimalo nije menjalo činjenicu da se sada nalazi jamačno stotinama svetlosnih godina od Sunčevog sistema.

Spustio je šlem skafandra i zatvorio ga, a zatim stavio u pogon mehanizam za otvaranje vrata svemirske kapsule. Usledio je kratak pisak pri izjednačavanju pritiska; a onda on zakorači u prostoriju.

Koliko je uspeo da razabere; nalazio se u savršeno normalnom gravitacionom polju. Podigao je jednu ruku i pustio je da slobodno padne. Našla mu se uz bok za manje od jedne sekunde.

Zbog ovoga mu je sve počelo da izgleda dvostruko nestvarno. Bio je odeven u skafander i stajao je — umesto da lebdi — izvan plovila koje je moglo valjano da dejstvuje jedino u uslovima nepostojanja sile teže. Svi njegovi normalni astronautski refleksi bili su pometeni; morao je da razmisli svaki put pre no što bi načinio neki pokret.

Poput čoveka u transu, krenuo je lagano iz svoje gole polovine prostorije, bez ikakvog nameštaja, ka hotelskom apartmanu. Ovaj nije, kao što je napola očekivao, nestao kada mu se on približio, već je ostao savršeno stvaran — i, naizgled, savršeno postojan.

Zaustavio se kraj stočića. Na njemu se nalazio uobičajeni videofon sistema “Bel”, zajeno sa lokalnim imenikom. On se pognu i uze zamašni tom nespretnim rukama u rukavicama.

Na njemu je stajalo ispisano, na poznati način koji je video hiljadama puta ranije: VAŠINGTON, D. C.

A onda, kada je osmotrio malo podrobnije, došao je do prvog pouzdanog dokaza da se ne nalazi na Zemlji, iako je sve ovo moglo biti stvarno.