Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

A onda je zapazio kako se na ravnici uzdiže, dvadesetak milja ispred, približno valjkasta gomila ostataka koja je mogla predstavljati jedino olupinu nekog džinovskog broda. Bila je odveć udaljena da bi mogao razabrati neke pojedinosti, a i za nekoliko sekundi nestala je sa vidika, ali ipak je uspeo da uoči slomljena rebra i metalne ploče prigušenog sjaja koje su delimično bile oljuštene sa kostura poput kore od pomorandže. Zapitao se koliko već hiljada godina to truplo počiva na ovoj napuštenoj ploči za igru dama — i kakva su stvorenja plovila u njemu među zvezdama.

Potom je zaboravio na olupinu, zato što je nešto stalo da se pomalja povrh obzorja.

Najpre je ličilo na pljosnati disk, ali to je bilo stoga što je hitalo gotovo prema njemu. Kada mu se približilo i prošlo ispod njega, video je da je u obliku vretena i da je dugačko više stotina stopa. Iako su postojale slabašno vidljive pruge tu i tamo duž vitkog trupa, bilo je teško usredsrediti pogled na njih; izgledalo je da objekat vibrira, ili da se možda vrti, veoma velikom učestalošću.

Bio je zašiljen sa oba kraja, a nije se primećivao nikakav trag pogona. Samo je jedna stvar u vezi sa njim bila poznata ljudskim očima, a to je bila boja. Ako je posredi uistinu materijalan artefakt, a ne optička varka, onda su njegovi tvorci možda delili jedno od osećanja sa ljudima. Ali svakako nisu delili i njihova ograničenja, zato što je izgledalo da je vreteno načinjeno od zlata.

Boumen okrenu glavu da bi posredstvom sistema za osmatranje pozadi pratio kako stvar nestaje iza kapsule. Potpuno ga je prenebregla, a sada je primetio kako počinje da se spušta sa neba ka jednom od onih hiljada velikih otvora. Nekoliko sekundi kasnije iščezla je sa vidika, uz poslednji zlatni odblesak, zaronivši u planetu. Ponovo je ostao sam, pod tim opakim nebom, a osećanje izdvojenosti i udaljenosti od matičnog sveta stalo je da ga tišti snažnije nego ikada ranije.

A onda shvati da i sam ponire ka šarolikoj površini džinovskog sveta, kao i da neposredno pod njim zjapi novi pravougaoni ponor. Prazno nebo se zatvori nad njim, sat se polako zaustavi i kapsula ponovo poče da pada među beskrajnim abonosnim zidovima ka još jednom udaljenom zvezdanom glušju. Ali sada je bio siguran da se ne vraća u Sunčev sistem i u blistavom trenutku naslućenja, koje je moglo biti potpuno lažno, on shvati šta ovo jamačno mora biti.

Posredi je bio svojevrstan kosmički skretnički uređaj koji je upravljao saobraćajem zvezda kroz nezamislive dimenzije prostora i vremena. Prolazio je kroz veliku Centralnu stanicu Galaksije.

Daleko napred, zidovi tunela ponovo postaše slabašno vidljivi u prigušenoj svetlosti koja se slivala nadole iz nekog još skrivenog izvora. A onda tama namah bi razvejana u času kada sićušna svemirska kapsula izbi na nebo koje je blistalo zvezdama.

Vratio se u svemir koji je poznavao, ali bio mu je dovoljan samo jedan pogled da shvati kako se nalazi svetlosnim vekovima od Zemlje. Nije čak ni pokušao da razabere nako od poznatih sazvežđa koja su od početka istorije bila čovekovi prijatelji; možda nijedna zvezda koja je sada sijala oko njega nikada nije viđena golim ljudskim okom.

Većina ih je stajala usredsređena u jednom blistavom pojasu, isprekidanom mestimično mrkim prugama zatamnujuće kosmičke prašine, koji je potpuno opasivao nebo. Formacija je ličila na Mlečni Put, ali je bila višestruko sjajnija; Boumen se zapita da li je to uistinu njegova Galaksija, viđena iz tačke koja se nalazila znatno bliže njenom blistavom, zgusnutom središtu.

Nadao se da je tako; u tom slučaju, ne bi bio daleko od doma. Ali to je, shvatio je odmah, detinjasta pomisao. Bio je tako nepojamno udaljen od Sunčevog sistema da je bilo sasvim svejedno da li se nalazi u matičnoj Galaksiji ili u najudaljenijoj koja se može razabrati teleskopima.

Osvrnuo se da vidi stvar iz koje je izronio — i doživeo je novi šok. Pod njim nije bio nikakav džinovski svet izlomljene površine, niti duplikat Japeta. Nije bilo ničega — izuzev jedne mastiljaste senke spram zvetda, slične kakvim vratima koja se iz zamračene sobe otvaraju u još mrkliju noć. Upravo kada je bacio pogled, vrata se zatvoriše. Nisu se udaljila od njega, već su se lagano ispunila zvezdama, kao da je neka poderotina u samoj tvari svemira bila zakrpljena. I tako, obreo se sasvim sam pod stranim nebom.

Svemirska kapsula lagano se okretala, donoseći mu nova čudesa u vidno polje. Najpre je to bio savršeno loptast roj zvezda, koje su postajale sve zgusnutije ka središtu, da bi se u samom srcu pretočile u jednoličan sjaj svetlosti. Spoljnje ivice bile su mu neodređene — oreol sunaca koji se lagano proređivao, pretapajući se neprimetno u zaleđe udaljenih zvezda.

Ova blistava prikaza, Boumen je znao, predstavljala je zbijeno jato. Gledao je nešto što nijedno oko nikada nije videlo, osim kao mrlju svetlosti u polju teleskopa. Nije mogao da se seti razdaljine od najbližeg poznatog jata, ali bio je siguran da nema nijednoga u krugu prečnika od hiljadu svetlosnih godina oko Sunčevog sistema.

Kapsula je nastavila da se lagano okreće, obznanivši mu još neobičniji prizor — ogromno crveno sunce, mnogo puta veće od Meseca viđenog sa Zemlje. Boumen je mogao neposredno da ga posmatra bez ikakvih poteškoća; sudeći po njegovoj boji, nije bilo vrelije od užarenog ugljevlja. Tu i tamo, na zaleđu tamnocrvenog, pružale su se svetložute reke — usijani Amazoni koji su krivudali hiljadama milja pre no što bi iščezli u pustinjama tog umirućeg sunca.

Umirućeg? Ne — bio je to potpuno varljiv utisak, proistekao iz čovekovog iskustva i osećanja što ih izazivaju prelivi zalaska ili sjaj tinjajućih ugaraka. Bila je to zvezda koja je ostavila za sobom plahovite nastranosti mladosti, projurivši kroz ljubičasta, plava i zelena područja spektra u nekoliko kratkih milijardi godina, da bi se sada uspokojila u postojanoj zrelosti nezamislive dužine. Sve što je već minulo nije predstavljalo ni hiljaditi deo onoga što je tek trebalo doći; istorija ove zvezde jedva da je i počela.

Kapsula je prestala da se okreće; veliko crveno sunce ležalo je pravo pred njim. Iako nije postojao osećaj kretanja, Boumen je znao da je još u vlasti one kontrolišuće sile koja ga je dovela ovde iz okoline Saturna. Svekolika nauka i inženjersko umeće Zemlje izgledali su sada beznadežno primitivni u poređenju sa moćima koje su ga nosile ka nekoj nezamislivoj sudbini.

Zurio je u nebo pred sobom, upirući se da razabere odredište ka kome je hitao — možda neku planetu koja kruži oko velikog sunca. Ali nije postojalo ništa što bi se odlikovalo vidljivim diskom ili izuzetnom sjajnošću; ako je i bilo planeta koje su ovde orbitirale, on ih nije mogao uočiti spram zvezdanog zaleđa.

A onda je zapazio kako se nešto neobično zbiva na samom rubu sunčevog grimiznog diska. Pojavio se beli sjaj koji se brzo pojačavao; zapitao se da li možda prisustvuje jednoj od onih iznenadnih erupcija, ili bleskova, koja remete većinu zvezda s vremena ne vreme.

Svetlost je postajala blistavija i plavlja; počela je da se razliva duž ruba sunca, čije su kao krv crvene boje stale naglo da blede zbog toga. Gotovo izgleda, reče Boumen u sebi, osmehnuvši se na besmislenost te pomisli, kao da posmatram izlazak sunca — na suncu.

Tako je odista i bilo. Iznad raspaljenog obzorja počelo je da se uspinje nešto ne veće od zvezde, ali toliko blistavo da se nije moglo neposredno posmatrati. Ta puka tačka plavo-bele sjajnosti, slična električnom luku, kretala se neverovatnom brzinom preko pročelja velikog sunca. Mora da se nalazila veoma blizu svog džinovskog sadruga, jer neposredno ispod nje, vučen njenim gravitacionim privlačenjem, uzdizao se plameni stub visok hiljadama milja. Izgledalo je kao da to plimski talas ognja večno nastupa polutarom zvezde, uzaludno se upirući da dostigne žeženu prikazu na nebu.