Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

Čak i sada, na vidiku je svega nekoliko minuta pre no što ponovo zađe za obzorje. To me uistinu izluđuje — nisam u prilici da preduzmem nikakva ozbiljna osmatranja.

Voleo bih stoga da se saglasite sa sledećim planom. Svemirske kapsule raspolažu dovoljnim “delta ve” za spuštanje i povratak na brod. Želeo bih da iziđem iz “Otkrića” i da pobliže osmotrim stvar. Ako bude izgledalo bezbedno, spustiću se pokraj nje — ili čak na nju.

Brod će se još nalaziti iznad mog obzorja dok se budem spuštao, tako da prekid veze neće potrajati duže od devedeset minuta.

Uveren sam da je ovo jedina stvar koja je preostala da se preduzme. Prevalio sam milijardu milja — ne želim da me zaustave poslednjih šezdeset.”

Večno motreći u pravcu Sunca svojim neobičnim čulima, Zvezdane dveri nedeljama su posmatrale približavanje broda. Njihovi tvorci pripravili su ih za mnoge stvari, a ovo je bila jedna od njih. Prepoznale su ono što je hitalo ka njima iz toplog srca Sunčevog sistema.

Da je bila živa, iskusila bi uzbuđenje, ali ovakvo osećanje stajalo je potpuno izvan njenih moći. Čak i kada bi brod prošao mimo nje, u njoj se ne bi javila ni najmanja trunka razočaranja. Čekala je tri miliona godina; a bila je pripravna da čeka celu večnost.

Osmatrala je, registrovala, ali ništa nije preduzimala dok je posetilac podešavao svoju brzinu mlaznicima usijanog gasa. A onda oseti blagi dodir zračenja koji je pokušao da dokuči njene tajne. No, i dalje ništa nije činila.

Brod se sada nalazio na orbiti, kružeći nisko iznad površine ovog neobično dvobojnog meseca. Stao je da se oglašava izlivima radio-talasa, neprekidno ponavljajući sled prostih brojeva od jedan do jedanaest. Ove emisije uskoro su ustupile mesto složenijim signalima, na mnogim učestalostima — ultraljubičastim, infracrvenim, rendgenskim. Zvezdane dveri nisu uzvraćale; nisu imale šta da kažu.

Usledila je dugotrajna pauza, a onda su zapazile kako se nešto spušta ka njima iz broda koji je orbitirao. Stale su da prebiraju po svojoj memoriji, da bi potom logička kola donela odluku, saglasno uputstvima dobijenim veoma davno.

Pod hladnom svetlošću Saturna, Zvezdane dveri probudiše svoje usnule moći.

“Otkriće” je izgledalo potpuno isto kao i onda kada ga je poslednji put video iz svemira kako pluta na lunarnoj orbiti dok Mesec zaprema polovinu neba. Možda je ipak postojala jedna tanana promena; nije mogao biti siguran, ali kao da su zbog duge izloženosti neposrednom Sunčevom zračenju pomalo izbledeli spoljnji natpisi koji su objašnjavali svrhu raznih otvora, veza, utičnica i spojnica.

Sunce je sada predstavljalo nebesko telo koje nijedan čovek ne bi prepoznao. Bilo je odveć sjajno da bi bilo zvezda, ali se u taj majušan disk ipak moglo pravo gledati bez ikakve neprijatnosti. Uopšte nije zračilo toplotu; kada je Boumen izložio svoju ruku bez rukavice skafandra njegovim zracima koji su se slivali kroz prozor svemirske kapsule, ništa nije iskusio na koži. Bilo je isto kao da je probao da se ogreje na mesečini; čak ga ni strani predeo pedeset milja ispod nije tako živo podsećao na udaljenost od Zemlje.

Sada je napuštao, možda poslednji put, metalni svet koji je bio njegov dom toliko meseci. Čak i ako se on nikada ne bude vratio, brod će nastaviti da obavlja svoje zadatke, emitujući na Zemlju podatke očitane sa instrumenata, sve dok ne dođe do nekog konačnog, katastrofalnog kvara u njegovim vodovima.

A ako se ipak vrati? Pa, u tom slučaju, mogao je da preživi, pa čak i da sačuva zdrav razum, još nekoliko meseci. Ali to je bilo sve, zato što su hibernacioni sistemi postali beskorisni bez računara koji bi ih nadzirao. Nikako nije mogao opstati dok “Otkriće II” ne stigne do Japeta kroz četiri ili pet godina.

No, ostavio je sve te misli za sobom, dok se zlatni srp Saturna dizao na nebu ispred. U svekolikoj istoriji on je bio jedini čovek koji je imao prilike da vidi ovaj prizor. Svim ostalim očima Saturn je uvek pokazivao svoj sasvim osvetljen disk, potpuno okrenut ka Suncu. Sada je predstavljao vitki luk, sa prstenovima koji su obrazovali tanušnu liniju što se pružala preko njega — poput strele koja je upravo trebalo da bude odapeta u lice samog Sunca.

Takođe u liniji prstenova nalazila se svetla zvezda Titana, kao i slabašnije iskre drugih meseca. Pre polovine ovog stoleća ljudi će ih sve posetiti; ali on nikada neće doznati kakve se tamo tajne nalaze zapretane.

Oštra granica slepog, belog oka hitala je ka njemu; valjalo je prevaliti još samo stotinu milja, što je značilo da će biti povrh svog odredišta za manje od deset minuta. Poželeo je da dozna da li njegove reči stižu do Zemlje, udaljene sada sat i po brzinom svetlosti. Bila bi to prava ironija ako bi, usled nekog kvara u prenosnom sistemu, on zamukao i ukoliko zbog toga niko nikada ne bi saznao šta mu se dogodilo.

“Otkriće” je i dalje predstavljalo blistavu zvezdu na crnom nebu visoko gore. Stekavši brzinu tokom spuštanja, on je hitao napred, ali uskoro će ga kočioni mlaznici kapsule usporiti i brod će odjezditi sa vidika — ostavivši ga samog na ovoj bleštavoj ravnici sa tamnom tajnom u njenom središtu.

Blok od abonosa uspinjao se povrh obzorja, zaklanjajući zvezde ispred. Okrenuo je kapsulu za sto osamdeset stepeni i upotrebio puni pogon da smanji orbitalnu brzinu. U dugačkom, blagom luku stao je da se spušta ka površini Japeta.

Na nekom svetu sa snažnijom gravitacijom, takav manevar predstavljao bi čisto traćenje goriva. Ali ovde je svemirska kapsula težila svega nekoliko funti; na raspolaganju mu je stajalo nekoliko minuta lebdenja pre no što bi opasno ugrozio zalihe, te tako ostao nasukan, bez ikakve nade u povratak ka “Otkriću” koje je i dalje orbitiralo. No, teško da i taj povratak predstavlja neku suštinsku razliku…

I dalje se nalazio na visini većoj od pet milja i pravo se spuštao ka ogromnoj, crnoj masi koja se u svom geometrijskom savršenstvu uzdizala na jednoličnoj ravnici. Bila je u podjednakoj meri lišena pojedinosti kao i ravna, bela površina ispod; sve do sada nije, u stvari, shvatao koliko je ona uistinu velika. Na Zemlji je bilo tek nekoliko pojedinačnih zdanja koja su bila toliko ogromna; precizne merne fotografije koje je snimio ukazivale su na visinu od gotovo dve hiljade stopa. A koliko se moglo proceniti, razmere monolita bile su u dlaku iste kao i kod MNT-1 — ponovo se javio onaj čudan odnos 1:4:9.

“Sada sam udaljen samo tri milje i držim se visine od četiri hiljade stopa. I dalje nema nikakvog znaka aktivnosti — ništa ni na jednom od istrumenata. Pročelja izgledaju savršeno ravna i uglačana. Svakako bi se očekivala bar nekakva oštećenja od meteorita posle sveg minulog vremena!

A nema ni nekih ostataka na… mislim da bi se to moglo nazvazi “krov”. Takođe ne postoji nikakav otvor. Nadao sam se da će možda biti nekakav ulaz…

Sada sam tačno iznad njega i lebdim na razaljini od pet stotina stopa. Ne želim da traćim vreme, zato što će mi “Otkriće” uskoro biti izvan domašaja. Spustiću se. U svakom slučaju, izgleda dovoljno čvrsto — a ako bi se ispostavilo da nije, odmah ću se podići uvis.

Samo trenutak — čudno…”

Boumenov glas zamuknu u tišinu krajnje pometenosti. Nije bio uznemiren; doslovce nije mogao da opiše ono što je video.

Lebdeo ja povrh velikog, ravnog pravougaonika, dugačkog osam stotina stopa, a širokog dve stotine, sazdanog od nečega što je izgledalo čvrsto kao stena. Ali sada, kao da je stao da se udaljuje od njega; učinak je bio u dlaku isti kao kod jednog od onih optičkih privida, kada, zahvaljujući naporu volje, izgleda da se jedan trodimenzioni objekat posuvratio — da su njegove bliže i dalje strane najednom promenile mesto.