Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

Svi drugi sateliti bili su prošarani mestimičnim meteorskim kraterima — kojih je bilo znatno manje nego na Marsu — i odlikovali su se naizgled nepravilnim rasporedima svetlosti i senke, uz tu i tamo poneku svetlu tačku koja je verovatno predstavljala mrlju smrznutog gasa. Jedino je Japet posedovao uočljive geografske osobenosti — i to stvarno veoma neobične.

Jedna polulopta satelita, koji je, kao i svi njegovi sadruzi, uvek stajao istom stranom okrenut ka Saturnu, bila je izuzetno tamna i na njoj se moglo zapaziti sasvim malo površinskih pojedinosti. Potpuno nasuprot tome, drugom je preovlađivao blistavi beli oval, dugačak oko četiri stotine milja, a širok dve stotine. U ovom trenutku samo se deo te upadljive formacije nalazio na dnevnoj strani, ali razlog Japetovih neobičnih promena sjajnosti nije bio sasvim očigledan. Na zapadnom kraju orbite ovog meseca svetla elipsa stajala je okrenuta ka Suncu — i Zemlji. U istočnoj fazi, pak, formacije bi nestalo sa druge strane satelita i tada se mogla osmatrati jedino polulopta koja se odlikovala slabom reflektivnošću.

Velika elipsa bila je savršeno simetrična i pružala se preko polutara Japeta, sa većom osom upravljenom ka polovima; imala je tako oštre ivice da je gotovo izgledalo da je neko naslikao ogromni beli oval na pročelju malog meseca. Bila je potpuno ravna i Boumen se zapitao ne predstavlja li, možda, smrznuto jezero neke tečnosti — premda bi se time teško mogao objasniti njen upadljivo veštački izgled.

No, njemu je na raspolaganju stajalo premalo vremena za pručavanje Japeta dok je hitao ka srcu Saturnovog sistema, budući da se brzo približavao vrhunac putovanja — poslednji perturbacioni manevar “Otkrića”. Prilikom proletanja kraj Jupitera brod je iskoristio gravitaciono polje planete da poveća brzinu. Sada je morao suprotno da postupi. Valjalo mu je da izgubi što je više mogao na brzini, kako ne bi produžio izvan Sunčevog sitema i zaputio se ka zvezdama. Njegov sadašnji kurs bio je tako proračunat da on ostane zarobljen, postavši novi Saturnov mesec koji se kreće napred-nazad po uskoj elipsoidnoj putanji dugačkoj dva miliona milja. U najbližoj tački, brod će gotovo okrznuti planetu, dok će u najudaljenijoj stići do Japetove orbite.

Računari na Zemlji, čije su informacije stizale, doduše, sa tri sata zakašnjenja, uveravali su Boumena da je sve u najboljem redu. Brzina i upravljenost bili su tačni; ništa više nije trebalo da učini sve do trenutka najvećeg približenja.

Ogroman sistem prstenova sada se pružao preko celog neba i brod je već prolazio povrh njihove spoljnje ivice. Kada je bacio pogled na njih sa visine od desetak hiljada milja, Boumen je kroz teleskop video da se prstenovi poglavito sastoje od leda koji se svetlucao i iskričio u Sunčevoj svetlosti. Mogao je zamisliti da leti iznad snežne oluje koja se povremeno razređivala, pokazujući pod sobom, na mestu gde bi trebalo da se nalazi tle, zbunjujuće prizore noći i zvezda.

Kako se “Otkriće” zavojitom putanjom približavalo Saturnu, Sunce se lagano spuštalo ka višestrukim lucima prstenova. Oni su sada postali vitak, srebrni most koji se pružao preko celog svoda; iako su bili sasvim tanušni, tako da su uspevali samo da priguše Sunčevu svetlost, njihovo nepregledno mnoštvo kristala odražavalo ju je i prelamalo, tvoreći zasenjujuća pirotehnička dejstva. A i onda kada je Sunce zašlo za te nanose orbitirajućeg leda, široke hiljade milja, njihova bleda utvara nastavila je da hodi i da se pretapa po nebeskom svodu koji je postao ispunjen nestalnim blescima i odsjajima. A potom je Sunce zaronilo ispod prstenova, tako da su ga oni uokvirili svojim lucima, i nebeskog vatrometa nestade.

Malo kasnije brod je zašao za Saturnovu senku, hitajući ka tački svog najvećeg približenja povrh noćne strane planete. Gore su sijali zvezde i prstenovi; dole se prostiralo jedva vidljivo more oblaka. Uopšte nisu postojala tajanstvena ustrojstva sjajnosti koja su blistala u jovijanskoj noći; možda je Saturn bio prehladan za takve predstave. Šaroliki pokrov oblaka ispoljavao se jedino po utvarnom sjaju odraženom sa kružećih ledenih bregova, i dalje obasjanih skrivenim Suncem. Ali u središtu luka postojao je jedan širok, taman otvor, sličan nepopunjenom razmaku u nezavršenom mostu, na mestu gde se senka planete pružala preko prstenova.

Radio-veza sa Zemljom bila je prekinuta i moći će ponovo da se uspostavi tek kada brod bude izronio iz Saturnove mase koja ga je zaklanjala. Bilo je dobro što je Boumen sada imao pune ruke posla, tako da nije stizao da razmišlja o svojoj najednom još istaknutijoj usamljenosti; tokom nekoliko narednih časova, naime, utrošiće svaku raspoloživu sekundu na praćenje manevra kočenja koji su već programirali računari na Zemlji.

Posle mnogo meseci zaludnosti, glavni potisnici počeše da izbacuju miljama dugačke katarakte usijane plazme, tako da se — nakratko, doduše — vratila gravitacija u bestežinski svet kontrolnog mosta. A stotinama milja ispod, oblaci metana i smrznutog amonijaka zablistaše svetlošču koju nikada ranije nisu upoznali, dok je “Otkriće” hitalo, poput kakvog žestokog, majušnog sunca, kroz Saturnovu noć.

Konačno, daleko napred stade da rudi bleda zora; brod koji se sada kretao sve sporije i sporije izranjao je u dan. Više nije mogao umaći Suncu, pa čak ni Saturnu — ali brzina mu je i dalje bila dovoljna da uzmiče pred planetom sve do tačke dodira sa Japetovom orbitom, udaljenom dva miliona milja.

“Otkriću” će biti potrebno petnaest dana da prevali taj put, dok ponovo bude presecao, premda ovog puta obrnutim redosledom, putanje svih unutrašnjih meseca. Jednu za drugom, ostavljaće iza sebe orbite Janusa, Mimasa, Enceladusa, Tetisa, Dione, Ree, Titana, Hiperiona… svetova koji su nosili imena bogova i boginja što su iščezli koliko juče, mereno ovdašnjim vremenskm aršinima.

Potom će doći red na Japet sa kojim mora uslediti susret. Ukoliko to ne bi uspelo, brod bi se vratio ka Saturnu i stao u nedogled da ponavlja svoje dvadeset osmodnevne elipse.

Ne bi se više ukazala prilika za novi susret, ako bi “Otkriće” zakazalo u ovom prvom pokušaju. U času kada bi brod sledeći put stigao do Japetove orbite, mesec bi se nalazio veoma daleko, gotovo sa druge strane Saturna.

Do novog susreta će, doduše, jednom ipak doći, kada se orbite broda i satelita ponovo preseku u pravom trenutku. Ali taj trenutak ležao je toliko godina u budućnosti da je Boumen zasigurno znao da ga neće doživeti, ma šta se dogodilo.

Prilikom Boumenovog prvog osmatranja Japeta, ona neobična, eliptična mrlja blistavosti nalazila se delimično u senci, obasjana jedino svetlošću Saturna. Sada, kako se mesec lagano kretao svojom orbitom od sedamdeset devet dana, ona je izranjala na punu svetlost dana.

Posmatrajući je kako raste, dok se “Otkriće” sve tromije primicalo svom neumitnom susretu, Boumen je postao svestan jedne uznemirujuće opsednutosti. Nikada to nije pomenuo u svojim razgovorima — ili, bolje rečeno, tekućim komentarima — sa kontrolom misije, zato što bi se mogao steći utisak da mu se već javljaju priviđanja.

A možda je baš to i bio slučaj; gotovo je, naime, uverio samog sebe da svetla elipsa smeštena spram tamnog zaleđa satelita predstavlja jedno ogromno, prazno oko koje ga posmatra kako se približava. Bilo je to oko bez zenice, budući da nigde nije uspevao da zapazi nešto što bi narušilo njegovu besprekornu jednoobraznost.

Tek kada se brod približio na deset hiljada milja, a Japet postao dva puta veći od Meseca viđenog sa Zemlje, primetio je jednu sićušnu crnu tačku u samom središtu elipse. No, tada nije bilo vremena za podrobnije ispitivanje; završni manevri već su bili u toku.

Glavni pogon “Otkrića” poslednji put je oslobodio svoje energije. Poslednji put je užarena pomama umirućih atoma zablistala među Saturnovim mesecima. Taj udaljeni šapat i sve jači potisak mlaznika doneli su Dejvidu Boumenu osećanje ponosa — i tuge. Izvrsne mašine obavile su svoj posao besprekorno delotvorno. Prevezle su brod od Zemlje preko Jupitera do Saturna; ovo je sada bio poslednji put da se stavljaju u pogon. Kada “Otkriće” bude ispraznilo svoje rezervoare sa gorivom, postaće u podjednakoj meri bespomoćno i inertno kao i kakva kometa ili asteroid, nemoćni zarobljenik gravitacije. Čak i kada kroz nekoliko godina bude prispeo spasilački brod, neće biti ekonomično ponovo ga opskrbiti gorivom kako bi mogao da se vrati do Zemlje. Ono će postati večni orbitirajući spomenik ranim danima istraživanja planeta.