Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

A ako se to moglo dogoditi jednom čoveku, onda se moglo dogoditi i Halu; uz svest o ovome počeli su da jenjavaju gorčina i osećanje da je izdan, koji su ga obuzimali pri pomisli na računar. No, sada je u svakom slučaju to pripadalo prošlosti koja se našla potpuno u senci pretnje i obećanja neznane budućnosti.

Ako se izuzmu žurna obedovanja u karuselu — glavni kontejner sa hranom ostao je, srećom, neoštećen — Boumen je praktično živeo na kontrolnom mostu. Kratko bi odremao na svom sedištu, tako da je bio u prilici da uoči svaku nevolju istog časa čim bi se prvi znaci o njoj pojavili na displeju. Saglasno uputstvima dobijenim od kontrole misije, postavio je nekoliko provizornih alarmnih sistema, koji su dejstvovali srazmerno dobro. Izgledalo je čak moguće da će preživeti dok brod ne stigne do Saturna; ovaj će, doduše, to učiniti bez obzira na okolnost da li će on biti živ ili neće.

Iako je imao malo vremena za razgledanje, a i nebo svemira za njega nije predstavljalo novinu, svet o onome što leži sa druge strane osmatračkih prozora ponekad mu je otežavala da se usredsredi čak i na problem opstanka. Pravo ispred, prema sadašnjoj orijentisanosti broda, pružao se Mlečni Put sa svojim oblacima zvezde pred čijom je nepojamnom zbijenošću um ostajao potpuno otupljen. Bile su tu ognjene magle Strelca, ti uskomešani rojevi sunaca koji su od ljudskog pogleda zauvek skrivali srce Galaksije. Bila je tu zloslutna, crna senka Vreće za ugalj, rupa u svemiru gde nije sjala nijedna zvezda. Bila je tu i Alfa Kentaura, najbliže od svih stranih sunaca — prva stanica na putu izvan Sunčevog sistema.

Iako su je nadjačavali sjajem Sirijus i Kanopus, upravo je Alfa Kentaura privlačila Boumenove oči i um kad god bi pogledao u svemir. Jer ta netreperava tačka sjajnosti, čijim su zracima bile potrebne četiri godine da stignu do njega, postala je znamenje tajnih rasprava koje se sada vode na Zemlji i čiji su odjeci dolazili do njega s vremena na vreme.

Niko nije sumnjao u to da mora postojati neka veza između MNT-1 i Saturnovog sistema, ali teško da bi se ijedan naučnik saglasio sa pretpostavkom da stvorenja koja su postavila monolit mogu i da potiču odatle. Kao izvorište života, Saturn je bio još negostoljubiviji od Jupitera, a njegovo mnoštvo meseca smrzla je večna zima temperaturom od tri stotine stepeni ispod nule. Samo je jedan među njima — Titan — posedovao atmosferu; a i to je bio tek retki omotač od otrovnog metana.

Prema tome, stvorenja koja su jednom davno posetila Zemljin Mesec možda nisu bila samo vanzemaljci, nego i vansolarci — posetioci sa zvezda, koji su vaspostavljali svoje baze gde god su to našli za shodno. A ovim se odmah otvarao novi problem: može li ma koja tehnologija, bez obzira na to koliko je razvijena, da premosti bezdan koji zjapi između Sunčevog sistema i najbližeg stranog sunca.

Mnogi naučnici glatko su poricali tu mogućnost. Isticali su da bi “Otkriću”, najbržem brodu koji je ikada napravljen, bilo potrebno dvadeset hiljada godina da stigne do Alfe Ketuara — a milion godina da prevali neku osetniju razdaljinu u Galaksiji. Čak i ako bi, tokom potonjih stoljeća, došlo do neslućenih poboljšanja pogonskih sistema, na kraju bi se ipak isprečila neprelazna granica brzine svetlosti, koju nijedno materijalno telo ne bi moglo da premaši. Prema tome, tvorci MNT-1 mora da dele isto Sunce sa čovekom; a kako se nisu pojavili u istorijskim vremenima, po svoj prilici su iščezli.

Jedna bučna manjina nije se, međutim, saglasila sa ovim. Čak i ako su potrebna stoleća da bi se putovalo od zvezde do zvezde, smatrali su oni, to ne mora da predstavlja prepreku dovoljno odlučnim istraživačima. Tehnika hibernacije, koja je bila u upotrebi i na samom “Otkriću”, predstavljala je jedan mogući odgovor. Drugi je bio samodovoljan veštački svet koji se otiskuje na putovanja što mogu potrajati mnogo pokolenja.

U svakom sučaju, zašto bi se pretpostavilo da su sve inteligentne vrste podjednako kratkovečne kao i Čovek? Možda u Vaseljeni postoje stvorenja kojima hiljadugodišnje putovanje ne bi značilo ništa više od bezazlene dosade…

Iako su ove rasprave bile teorijske, one su se ipak odnosile i na jednu stvar od krajnje praktične važnosti; u njima se javljala zamosao o “vremenu reakcije”. Ako je MNT-1 uistinu poslao signal ka zvezdama — možda uz pomoć neke posredne naprave u blizini Saturna — onda ovaj još godinama neće prispeti do svog odredišta. Čak i ako bi reakcija usledila istog trena, čovečanstvo bi, dakle, imalo na raspolaganju predah koji bi se svakako mogao meriti decenijama — a još verovatnije stolećima. Mnogim ljudima ova zamisao delovala je ospokojavajuće.

Ali ne i svima. Nekolicina naučnika — od kojih je većina tumarala po divljim obalama teorijske fizike — postavila je uznemirujuće pitanje: “Jesmo li sigurni da je brzina svetlosti neprelazna prepreka?” Bilo je, doduše, istina da se posebna teorija relativnosti pokazala izuzetno postojana i da se približuje njena prava stogodišnjica; ali u njoj su počele da se javljaju izvesne naprsline. A ako bi se i ispostavilo da se Ajnštajn ne može osporiti, možda ga je moguće zaobići.

Oni koji su zastupali ovo gledište punonadežno su govorili o prečicama kroz više dimenzije, linijama koje su pravlje od prave, o hiperprostornoj povezanosti. Rado su koristili jedan rečiti izraz koji je skovao izvestan matematičar sa Prinstona u prošlom stoleću: “crvotočine u svemiru”. Kritičari koji su isticali sa su ove zamisli odveć fantastične da bi se mogle shvatiti ozbiljno bivali su podsećani na znameniti iskaz Nilsa Bora: “Vaša teorija je luda — ali ne dovoljno luda da bi bila istinita.”

Ako je i bilo rasprava među fizičarima, one se nisu mogle ni uporediti sa onima među biolozima kada bi stali da pretresaju o prastarom problemu: “Kako bi izgledali inteligentni vanzemaljci?” Delili su se u dva sučeljena tabora — jedni su tvrdili da takva stvorenja moraju biti humanoidna, dok su drugi u podjednakoj meri bili uvereni da “oni” uopšte neće nalikovati ljudima.

Zagovornici prve mogućnosti smatrali su da sklop koji uključuje dve noge, dve ruke i glavne organe čula u najboljem vidu predstavlja toliko temeljnu i suvislu kombinaciju da se teško može zamisliti neka bolja. Razume se, postojaće sitnije razlike kao što su šest prstiju umesto pet, koža ili kosa neobične boje i čudan raspored svojstava lica; ali većina inteligentnih vanzemaljaca — ili, u skraćenom obliku, E. T.-a — bila bi toliko slična Čoveku da ih možda ne biste dva puta pogledali pri slaboj rasveti ili iz daljine.

Ove antropomorfističke nazore ismevala je druga grupa biologa, pravih izdanaka svemirske ere, koji su držali da su se oslobodili predrasuda prošlosti. Oni su isticali da ljudsko telo predstavlja ishod miliona evolucionih izbora uslovljavanih slučajem tokom eona. Pri svakom od tih nebrojenih trenutaka odluke genetska kocka mogla je drugačije pasti, možda sa boljim ishodom. Ljudsko telo predstavlja, naime, neobičan sklop improvizovanja, puno organa kojima je umesto prvobitne funkcije nametnuta neka druga, što nije uvek ispadalo najuspešnije — pa su se čak u njemu nalazili i odbačeni elementi, kao što je slepo crevo, koji su bili ne samo beskorisni, nego i štetni.

Bilo je i takvih mislilaca, kako je Boumen utvrdio, koji su imali još egzotičnija stanovišta. Oni nisu verovali da će uistinu razvijena bića uopšte posedovati organska tela. Ranije ili kasnije, kako se njihovo naučno znanje bude umnožavalo, oni će se otarasiti krhkih domova, podložnih bolestima i nesrećnim slučajevima, koje im je priroda podarila i koji su ih osuđivali na neumitnu smrt. Oni bi zamenili svoja prirodna tela kada se ova istroše — ili čak pre toga — ustrojstvima od metala i plastike i tako bi stekli besmrtnost. Mozak bi mogao još malo da bude zadržan kao poslednji ostatak organskog tela, upravljajući mehaničkim udovima i osmatrajući Vaseljenu svojim elektronskim čulima — znatno boljim i tananijim od svih koje je slepa evolucija ikada mogla da iznedri.