Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

“Pre svega, dr Boumene”, poče on, “moramo vam uputiti čestitke na načinu na koji ste izišli nakraj sa jednom veoma teškom situacijom. Vukli ste uistinu prave poteze u okolnostima koje su bile nepredviđene i bez presedana.

Smatramo da znamo šta je uzrok kraha vašeg Hala devet hiljada, ali o tome ćemo razgovarati kasnije, budući da to nije više kritični problem. Sve što nas u ovom trenutku zaokuplja jeste da vam pružimo svaku moguću pomoć, kako biste mogli sprovesti do kraja vašu misiju.

A sada vam moram reći šta je njena prava svrha, koju smo uspeli, uz velike poteškoće, da prikrijemo od javnosti. Vi biste bili upućeni u sve činjenice po približenju Saturnu; ovo je samo brzi sažetak da vam stvori predstavu o celoj stvari. Trake sa podrobnim pojedinostima biće emitovane tokom nekoliko narednih sati. Sve što ću vam sada reći nosi oznaku najveće tajnosti.

Pre dve godine otkrili smo prvi dokaz o postojanju inteligentnog života izvan Zemlje. Jedna ploča ili monolit od nekog čvrstog, crnog materijala, visoka deset stopa, pronađena je zakopana u krateru Tiho. Evo je.”

Ugledavši prvi put MNT-1, sa prilikama u skafandrima koje su se sakupile unaokolo, Boumen se naže prema ekranu, ostavši otvorenih usta od zapanjenosti. U uzbuđenju tog otkrovenja — nečega što je, kao i svaki čovek koji se zanima za svemir, napola očekivao celog života — gotovo da je smeo s uma vlastitu očajničku situaciju.

No, na mesto čuđenja ubrzo je došlo jedno drugo osećanje. Sve je to bilo fantastično — ali kakve veze ima sa njim? Mogao je postojati samo jedan odgovor. Pribrao je rastrojene misli kada se Hejvud Flojd ponovo pojavio na ekranu.

“Najneobičnije svojstvo ovog objekta jeste njegova starost. Geološki nalazi pokazuju da je on, izvan svake sumnje, star tri miliona godina. Bio je postavljen u Mesec, dakle, u vreme kada su naši preci predstavljali primitivne čovekolike majmune.

Posle svih minulih vekova čovek bi prirodno pretpostavljao da je monolit inertan. Ali ubrzo posle izlaska Sunca na Mesecu, on je emitovao izuzetno snažan odliv radio-energije. Mi smatramo da je ta energija bila naprosto nuzproizvod — propratna pojava — nekog nepoznatog oblika zračenja, budući da je u isto vreme nekoliko naših svemirskih sondi otkrilo neobičan poremećaj koji je prostrujao kroz Sunčev sistem. Bili smo u prilici da mu veoma dobro sledimo trag. Bio je upravljen tačno ka Saturnu.

Sklopivši delove u mozaik posle tog događaja, došli smo do zaključka da je monolit neka vrsta signalnog uređaja koji radi na Sunčev pogon, ili ga bar Sunce aktivira. Činjenica da je uputio svoj impuls po izlasku Sunca, pošto je bio izložen dnevnoj svetlosti prvi put za tri miliona godina, teško da može predstavljati puku podudarnost.

No, nema nikakve sumnje u to da je stvar hotimice postavljena. Iskopana je rupa duboka trideset stopa, na njeno dno stavljen je blok, a potom je brižljivo zatrpana.

Verovatno se pitate kako smo je uopšte otkrili. Pa, objekt je bilo lako — podozrivo lako — pronaći. Imao je snažno magnetno polje, tako da se pokazao veoma upadljiv čim smo počeli da vršimo ispitivanja sa niske orbite.

Ali zašto zakopati napravu na Sunčev pogon trideset stopa ispod tla? Pretresli smo na desetine teorija, premda nam je bilo jasno da je možda potpuno nemoguće shvatiti pobude bića koja su tri miliona godina ispred nas.

Omiljena teorija ujedno je i najjednostavnija i najlogičnija. No, ona je takođe u najvećoj meri uznemirujuća.

Sakrili biste napravu na Sunčev pogon u tamu — samo ako biste želeli da doznate kada će biti izneta na svetlost. Drugim rečima, monolit je možda svojevrstan alarm. A mi smo ga upravo uključili.

Da li još postoji civilizacija koja ga je postavila — to ne znamo. Moramo pretpostaviti da su stvorenja čije mašine i dalje dejstvuju posle tri miliona godina takođe kadra da sazdaju podjednako dugovečno društvo. Isto tako, ne smemo prenebreći mogućnost, sve dok se ne pokaže suprotno, da su oni možda neprijateljski nastrojeni. Često se isticalo da svaka razvijena kultura mora biti blagonaklona, ali ne smemo se izlagati nikakvim rizicima.

Štaviše, kako je to naša istorija pokazala u više navrata, primitivne rase često nisu uspevale da prežive susret sa višim civilizacijama. Antropolozi govore o “kulturnom šoku”; možda ćemo morati da pripravimo celu ljudsku rasu za takav šok. Ali sve dok ne budemo saznali nešto o stvorenjima koja su posetila Mesec — a po svoj prilici i Zemlju — pre tri miliona godina, nećemo moći čak ni da počnemo sa pripremama.

Vaša misija je, dakle, nešto znatno više od otkrivalačkog putovanja. To je izviđački put — čiji je zadatak da se ispita nepoznata i možda opasna teritorija. Ekipa vod vođstvom dr Kaminskog bila je posebno obučena za taj posao; sada ćete vi sami morati da se snađete bez njih…

Konačno, vaše posebno odredište. Izgleda neverovatno da razvijeni oblici života mogu postojati na Saturnu ili da su se ikada mogli pojaviti na nekom od njegovih meseca. Planirali smo da istražimo čitav sistem i još se nadamo da ćete vi biti u stanju da ostvarite pojednostavljen program u tom smislu. Ali sada ćemo se možda morati usredsrediti na osmi satelit — Japet. Kada bude došlo vreme za završni manevar, donećemo odluku da li treba da se spustite na taj čudesan objekat.

Japet je jedinstven u Sunčevom sistemu — to već, razume se, znate, ali kao i svi astronomi tokom poslednjih tri stotine godina po svoj prilici niste na to obraćali mnogo pažnje. Dopustite mi stoga da vas podsetim da je još Kasini — koji je otkrio Japet 1671. godine — zapazio da je on šest puta svetliji sa jedne strane orbite nego sa druge.

Ovakav odnos krajnje je neobičan i za njega nikada nije dato zadovoljavajuće objašnjenje. Japet je toliko mali — u prečniku ima samo oko osam stotina milja — da je čak i u lunarnim teleskopima njegov disk jedva vidljiv. Izgleda, međutim, da postoji jedna blistava, čudno simetrična tačka na jednoj strani, a to možda stoji u vezi sa MNT-1. Ponekad pomislim da Japet bleska ka nama poput kakvog kosmičkog heliografa već tri stotine godina, dok smo mi odveć glupi da bismo shvatili njegovu poruku…

Sada, dakle, znate vaš stvarni cilj i možete da uvidite životnu važnost ove misije. Svi se uzdamo da ćete nam pružiti neke činjenice neophodne za preliminarnu objavu; tajna se ne može očuvati u nedogled.

U ovom trenutku još ne znamo da li treba da se nadamo ili da strahujemo. Ne znamo da li ćete među Saturnovim mesecima naići na dobro ili na zlo — ili možda samo na ruševine hiljadu puta starije od Troje.”

Rad je najbolji lek od svakog šoka, a Boumena je sada čekao posao dovoljan i za sve njegove izgubljene sadruge. Što je brže mogao, počevši od životnih sistema bez kojih bi i on i brod umrli, morao je da vrati “Otkriće” u stanje pune operativnosti.

Najveću prednost imalo je održavanje života. Izgubljeno je mnogo kiseonika, ali rezerve su ipak bile dostane za samo jednog čoveka. Regulacija pritiska i temperature bila je poglavito automatska, tako da se tu samo retko javljala potreba da Hal preduzme neke korake. Monitori na Zemlji mogli su sada da vrše mnoge više dužnosti umorenog računara, bez obzira na dugi vremenski razmak koji je postojao između promenljivih situacija i njihove reakcije. Protekli bi sati pre no što bi postala kritična ma koja neprilika sa sistemom za održavanje života — izuzev pojave otvora ozbiljnih razmera u trupu; postojalo bi sasvim dovoljno raznih upozorenja.

Brodski sistemi za energiju, navigaciju i pogon ostali su nedirnuti — a i Boumenu, u svakom slučaju, poslednja dva još mesecima neće biti potrebna, sve dok ne kucne čas za sastanak sa Saturnom. Čak i daljinski, bez pomoći brodskog računara, Zemlja je i dalje mogla da nadgleda tu operaciju. Završna podešavanja orbite biće, doduše, nešto složenija, zbog potrebe za stalnim proveravanjima, ali to nije predstavljalo ozbiljan problem.