Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

Najteži zadatak koji ga je čekao bio je da isprazni mrtvačke sanduke koji su se okretali u centrifugi. Srećna okolnost bila je u tome, pomisli Boumen sa zahvalnošću, što su članovi istraživačke ekipe predstavljali samo njegove kolege, a ne i prisne prijatelje. Zajednička obuka trajala im je svega nekoliko nedelja; no, kada se sada osvrne na to vreme, postaje jasno da je tu posredi bio znatno pre test međusobne saglasnosti.

Kada je konačno zaptio prazne hibernakulume, u priličnoj meri se osećao kao pljačkaš kakvog staroegipatskog groba. Sada će Kaminski, Vajthed i Hanter svi stići do Saturna pre njega — ali ne i pre Frenka Pula. Na izvestan način, ova pomisao ispunila ga je neobičnim, izopačenim zadovoljstvom.

Nije pokušao da ustanovi da li je ostatak hibernacionog sistema u operativnom stanju. Iako će mu možda život na kraju zavisiti od njega, bio je to ipak problem koji može da sačeka da brod uđe na svoju završnu orbitu. Pre toga su se mogle zbiti mnoge stvari.

Bilo je čak moguće — premda još nije izvršio pomno proveravanje zaliha — da uz strogo racionisanje ostane živ, bez pribegavanja hibernaciji, sve dok ne dođe pomoć. No, da li bi mogao da opstane i u psihološkom pogledu, pored fizičkog, to je već bilo sasvim drugo pitanje.

Pokušao je da izbegava razmišljanje o takvim dugoročnim problemima i da se usredsredi na stvari koje su bile neposredne i bitne. Polako je očistio brod, proverio da li mu sistemi glatko dejstvuju, raspravio tehničke poteškoće sa Zemljom i radio uz najmanju meru spavanja. Tek s vremena na vreme, tokom prvih nedelja, stizao je da se malo pozabavi velikom tajnom ka kojoj je sada neumitno hitao — premda mu ona nikada nije daleko izbivala iz misli.

Konačno, brod se ponovo polako ustalio u automatskom, rutinskom dejstvovanju — iako takvom koje je nalagalo njegovo neprestano nadgledanje; no, Boumen je ipak nalazio vremena za izučavanje izveštaja i uputstava upućenih sa Zemlje. Neprekidno je ponovo puštao snimak načinjen u vreme kada je MNT-1 pozdravio zoru prvi put posle tri miliona godina. Posmatrao je prilike u skafandrima kako se vrzmaju unaokolo, gotovo se osmehnuvši njihovoj komičnoj pometenosti kada je monolit suknuo svoj signal ka zvezdama, parališući njihove radio-uređaje čistom energijom svog elektronskog glasa.

Posle toga, crna ploča nije učinila više ništa. Bila je prekrivena, a potom ponovo obazrivo izložena Suncu — ali nije usledila nikakva reakcija. Nije preduzet nikakav pokušaj da se ona zaseče, delimično zbog naučnog opreza, ali u podjednakoj meri i iz straha od mogućih posledica.

Magnetnog polja, zahvaljujući kome je monolit otkriven, nestalo je u trenutku radio-piska. Možda ga je, prema zamislima nekih stručnjaka, stvarala ogromna optočna struja koja je tekla u superprovodniku i tako održavala energiju tokom vekova sve do časa kada se za njom ukazala potreba. Izgledalo je, naime, izvesno da monolit raspolaže nekom unutrašnjim izvorim energije; Sunčevo zračenje koje je on apsorbovao tokom kratkog izlaganja lunarnom svitanju nikako nije bilo dovoljno za zabeleženu snagu signala.

Jedno neobično, a možda i sasvim nevažno svojstvo bloka izazvalo je beskrajne rasprave. Monolit je bio visok jedanaest stopa, dok su mu razmere poprečnog preseka iznosile 1,25 sa pet stopa.

Kad su dimenzije pomnije proverene, ustanovljeno je da među njima postoji tačan odnos 1 prema 4 prema 9 — odnosno da su tu u pitanju kvadrati prva tri cela broja. Niko nije uspeo da pruži neko prihvatljivo objašnjenje ove okolnosti, ali teško da je tu mogla biti posredi puka podudarnost, budući da se odnos zadržavao do samih granica tačnosti merenja. Bilo je nečeg onespokojavajućeg u pomisli da svekolika tehnologija Zemlje nije bila kadra da oblikuje čak ni jedan inertan blok, od bilo kog materijala, uz tako fantastičan stepen tačnosti. Na svoj način, ovo pasivno, ali i gotovo nadmeno ispoljavanje geometrijskog savršenstva bilo je podjednako upečatljivo kao i ma koje drugo svojstvo MNT-1.

Boumen je takođe saslušao, uz neobično odsustvo zanimanja, zakasnela izvinjavanja kontrole misije zbog načina programiranja. Glasovi sa Zemlje odlikovali su se odbrambenim prizvukom; mogao je zamisliti svu silu optužbi i protivoptužbi koje se sada potežu među onima što su planirali pohod.

Njima su, razume se, na raspolaganju stajali neki valjani argumenti — računajući tu i ishode tajne studije Ministarstva odbrane, takozvanog projekta BARSUM, koji je sproveden 1989. godine na katedri za psihologiju Harvardskog univerziteta. U ovom ogledu, usredsređenom na kontrolisanu sociologiju, razni uzorci populacija podvrgavani su uveravanju da je ljudska rasa uspostavila kontakt sa vanzemaljcima. Mnogi pojedinci obuhvaćeni ispitivanjem našli su se — uz pomoć droga, hipnoze i vizuelnih opsena — pod utiskom da su se uistinu sreli sa stvorenjima sa drugih planeta, tako da su njihove reakcije uzete kao autentične.

Neke od tih reakcija bile su veoma nasilne; kako izgleda, kod mnogih inače normalnih ljudskih bića postojala je duboko usađena ksenofobija. S obzirom na tradiciju čovečanstva kada su posredi linčovanja, progromi i slične prijatnosti, ovo ne bi trebalo nikoga da iznenadi; pa ipak, priređivači izučavanja bili su veoma uznemireni, a ishodi njihovog rada nikada nisu obnarodovani. Pet međusobno nezavisnuh slučajeva panike, izazvane tokom dvadesetog stoleća emitovanjem radio-adaptacije romana “Rat svetova” Herberta Džordža Velsa, takođe su išli u prilog zaključcima studije…

Uprkos ovim argumentima, međutim, Boumen se ponekad pitao da li je opasnost od kulturnog šoka predstavljala jedino objašnjenje najvišeg stepena tajnosti misije. Neki nagoveštaji koje je dokučio iz uputstava stavili su mu do znanja da se to, u stvari, blok SAD-SSSR nadao da će izvući najveću korist iz prvog kontakta sa inteligentnim vanzemaljcima. Iz njegove sadašnje perspektive, iz koje je Zemlja izgledala kao slabašna zvezda gotovo izgubljena u Suncu, ovakvi nazori delovali su smešno parohijski.

Znatno ga je više zanimala — iako je sve to već pripadalo prošlosti — teorija kojom se objašnjavalo Halovo ponašanje. Niko nikada neće utvrditi punu istinu, ali činjenica da je i jedan od računara iz serije devet hiljada pri kontroli misije podlegao istovetnoj psihozi i da se sada nalazio pod ozbiljnom terapijom ukazivala je na to da je izloženo objašnjenje bilo tačno. Ista greška se neće ponoviti; a okolnost da Halovi tvorci nisu uspeli da potpuno proniknu u psihologiju svoje tvorevine rečito je govorila o tome koliko će možda biti teško vaspostaviti komunikaciju sa usitinu stranim bićima.

Boumen je sasvim mogao ukazati poverenje teoriji dr Simonsona, prema kojoj su nesvesna osećanja krivice, izazvana protivurečnostima u programu, nagnala Hala da pokuša da prekine vezu sa Zemljom. A i dopala mu se pomisao — premda je i to bilo nešto što se nikada neće dokazati — da Hal nije imao nameru da ubije Pula. On je samo nastojao da uništi dokaz protiv sebe; jer kada bi se jednom ispostavilo da jedinica AE-35, za koju je on izvestio da je izgorela, u stvari potpuno operativna, njegova laž bila bi otkrivena. Posle toga, poput običnog, nespretnog zločinca, koji se zapetljava u sve gušću mrežu obmana, on je podlegao panici.

A panika je predstavljala nešto što je Boumen razumeo i bolje nego što je želeo, budući da ju je upoznao u dva navrata u životu. Prvi put mu se to dogodilo kao dečaku, kada se umalo nije udavio pošto ga je zahvatio jedan talas; u drugom slučaju bio je već astronaut na treningu, kada ga je pokvareni merač uverio da će mu ponestati kiseonika pre no što stigne na bezbedno mesto.

U oba navrata gotovo je izgubio kontrolu nad svim višim logičkim procesima; za svega nekoliko sekundi pretvorio se u mahnit skup nasumičnih impulsa. Oba puta se izbavio, ali je stekao valjan nauk o tome da svaki čovek, u odgovarajućim uslovima, može potpuno da se dehumanizuje pod dejstvom panike.