Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

Svuda oko sebe mogao je da oseti kako se centrifuga trese i stenje pod opterećenjem koje se mahnito menjelo. Pobojao se da će izleteti iz ležišta; ukoliko bi se to dogodilo, uzvrteli zamajac razneo bi brod na komade. Ali i to bi bilo svejedno — ako ne uspe na vreme da stigne do najbližeg skloništa za slučaj opasnosti.

Već je bilo teško disati; pritisak sada mora da je pao na svega jednu ili dve funte po kvadratnom inču. Urlik orkana postajao je sve slabiji kako je ovaj gubio snagu, a i proređeni vazduh više nije tako delotvorno prenosio zvuk. Boumenova pluća naprezala su se kao da se nalazi na vrhu Everesta. Kao i svi valjano obučeni ljudi u dobrom zdravlju, mogao je da opstane u vakuumu najmanje jedan minut — pod uslovom da ima vremena da se pripremi za to. Ali vremena nije bilo; mogao je jedino da računa na normalnih petnaestak sekundi svesti pre no što mu mozak ostane bez kiseonika i anoksija ga savlada.

Čak i tada, još bi mogo da se potpuno povrati posle minuta ili dva u vakuumu — ako bi bila preduzeta propisna rekompresija; potrebno je poprilično vremena da telesne tečnosti počnu da ključaju u svojim raznim, dobro zaštićenim sistemima. Rekordno vreme izlaganja vakuumu iznosilo je skoro pet minuta. U datom slučaju, posredi nije bio ogled već spasavanje prilikom nesreće; osoba je, doduše, ostala delimično paralisana usled vazdušne embolije, ali je i preživela.

Ali sve to nije bilo od koristi Boumenu. Nije postojao niko na “Otkriću” ko bi ga mogao podvrći rekompresiji. Morao je da dospe do bezbedog okrilja za nekoliko sekundi, oslonivši se samo na vlastite snage.

Srećom, kretanje je sada postalo lakše; razređeni vazduh više ga nije mogao udarati i zanostiti, niti ga je gađao letećim projektilima. Žuti znak SKLONIŠTE ZA SLUČAJ OPASNOSTI nalazio se odmah iza krivine hodnika. Teturavo je krenuo ka njemu, zgrabio ručku i povukao vrata ka sebi.

Na jedan užasan trenutak pomislio je da su se zaglavila. A onda, pomalo krute šarke popustiše i on upade unutra, iskoristivši težinu tela da zatvori vrata za sobom.

Majušni odeljak bio je veliki taman toliko da u njega stanu jedan čovek — i jedan skafander. Blizu tavanice nalazio se mali, svetlozeleni cilinder pod visokim pritiskom na kome ne stajala oznaka O2. Boumen ščepa kratku polugu povezanu sa ventilom i poslednjom snagom povuče je nadole.

Blažena bujica hladnog, čistog kiseonika poče da mu se sliva u pluća. Stajao je nekoliko dugih trenutaka udišući, dok je oko njega rastao pritisak u maloj komori veličine ormana. Čim je mogao normalno da diše, zatvorio je ventil. U cilindru je bilo gasa samo za dve ovakve upotrebe; možda će morati ponovo da ga iskoristi.

Pošto je priliv kiseonika prekinut, najednom je postalo tiho. Boumen je stajao u odeljku, pomno osluškujući. Tutnjava sa one strane vrata takođe je prestala; brod je bio prazan, izgubivši svu atmosferu u svemir.

Kroz pod više nisu dopirale ni mahnite vibracije centifuge. Aerodinamični potresi su se okončali i ona se sada mirno okretala u vakuumu.

Boumen prisloni uho uz zid odeljka da bi ustanovio da li može da uhvati nešto informativnih šumova koji dopiru kroz metalno telo broda. Nije znao šta da očekuje, ali sada je bio pripravan da poveruje u gotovo sve. Teško da bi se odveć iznenadio da je osetio slabašne vibracije velike učestalosti koje su proizvodili potisnici prilikom promena kursa “Otkrića”; ali postojala je samo tišina.

Mogao je da ostane ovde, da je to želeo, oko jedan sat — čak i bez skafandra. Izgledalo je, međutim, besmisleno straćiti neiskorišćeni kiseonik u maloj komori i nije bilo nikakve svrhe čekati. Već je doneo odluku o tome šta mora činiti; što to duže bude odlagao, time će stvar biti otežanija.

Kada je ušao u skafander i proverio njegovo dejstvovanje, ispustio je preostali kiseonik iz odeljka i izjednačio pritiske sa dve strane vrata. Ona su se lako otvorila u vakuumu i on iziđe u sada bešumnu centrifugu. Samo je nepromenjeno privlačenje njene veštačke gravitacije ukazivalo na činjenicu da se još okreće. Baš imam sreće, pomisli Boumen, što nije počela prekomerno brzo da se vrti; ali to mu je sada bila najmanja briga.

Rezervna rasveta i dalje je radila, a i on je imao na šlemu skafandra ugrađenu svetiljku koja mu je obasjavala put. Plavila je svetlošću zakrivljeni hodnik kojim je krenuo, zaputivši se ka hibernakulumima i onome što se tamo bojao da će zateći.

Najpre je osmotrio Vajtheda: bio je dovoljan samo jedan pogled. Smatrao je da ljudi u hibernaciji ne pokazuju nikakve znake života, ali sada je shvatio da nije bio u pravu. Iako ju je bilo nemoguće definisati, ipak je postojala razlika između hibernacije i smrti. Crvene svetiljke i nemodulisane linije na displeju biosenzora samo su potvrdile ono što je on već naslutio.

Isto je bilo i sa Kaminskim i Hanterom. Nije ranije imao priliku da ih bolje upozna, a ona mu se sada sigurno neće više ukazati.

Bio je sam u bezvazdušnom, delimično onesposobljenom brodu, bez ikakvih veza sa Zemljom. Nijednog drugog ljudskog bića nije bilo u krugu prečnika od pola milijarde milja.

Pa ipak, u jednom veoma stvarnom smislu, on nije bio sam. Pre no što povrati bezbednost, moraće da bude još usamljeniji.

Nikada ranije nije prošao kroz bestežinsko središte centrifuge odeven u skafander; zazor je bio mali, tako da ga je čekao težak i iscrpljujući posao. Prilike su još bile pogoršane okolnošću da je kružni prolaz bio zakrčen stvarima nanesenim tu za vreme kratkotrajnog mahnitanja vetra koji je oduvao atmosferu iz broda.

Jednog trenutka snop Boumenove čeone sveiljke pao je na odvratnu mrlju ostalu na mestu gde je neka lepljiva, crvena tečnost pljusnula na jednu ploču. Nekoliko trenutaka obuzela ga je mučnina, a onda je ugledao deliće plastične posude i shvatio da je tu posredi samo neka hrana — po svoj prilici pekmez — iz jenog od kontejnera. Mrlja se skaredno nadimala mehurovima u vakuumu dok je on promicao pokraj nje.

Izišao je iz bubnja koji se lako okretao i uplovio na kontrolni most. Uhvatio se tu za kratke lestvice i stao da se kreće dalje duž njih, ruku po ruku, dok je blistavi krug svetlosti sa reflektora na skafandru poigravao pred njim.

Retko je ranije zalazio u ovaj sektor broda; nije tu imao šta da radi — sve do sada. A onda je stigao do malih, eliptičnih vrata na kojima je bio ispisan niz poruka: “Pristup dozvoljen jedino ovlašćenom osoblju”, “Jeste li pribavili uverenje H.19?” i “Ultračisto područje — obavezno nošenje usisne odeće”.

Iako vrata nisu bila zaključana, imala su tri pečata, svaki sa znamenjem druge vlasti, računajući tu i Astronautičku agenciju. Ali čak i da je jedan bio veliki predsednikov pečat, Boumen ne bi oklevao da slomi.

Bio je tu samo jednom ranije, dok su još postavljane instalacije. Sasvim je smeo sa uma da postoji ulazno video sočivo koje drži na oku malu komoru sa njenim uredno razvrstanim redovima i kolonama tranzistorskih logičkih jedinica koje su prilično nalikovale na bančine sefove.

U trenu je shvatio da je oko reagovalo na njegovo prisustvo. Oglasio se pisak nosećeg talasa prilikom uključenja lokalnog brodskog razglasa; a onda se iz zvučnika u skafandru razleže jedan poznat glas.

“Nešto se, izgleda, dogodilo sa sistemom za održanje života, Dejve.”

Boumen nije obratio pažnju. Pažljivo je proučavao male natpise na logičkim jedinicama, razmatrajući svoj plan delenja.

“Dakle, Dejvide”, oglasi se ponovo Hal, “jesi li pronašao u čemu je nevolja?”

Čeka ga veoma pipav posao; ovde nije bila stvar naprosto u tome da se prekinu svi Halovi dovodi energije, što je moglo biti rešenje da je imao posla sa nekim jednostavnim, besvesnim računarom negde na Zemlji. U Halovom slučaju, štaviše, postojalo je šest međusobno nezavisnih i razdvojenih napojnih sistema, uz još jedan rezervni koji se sastojao iz zaštićene i oklopljene nuklearne izotopske jedinice. Ne — ovde nije moglo biti reči o jednostavnom “isključenju iz zida”; pa čak i kada bi to bilo moguće, posledice bi bile katastrofalne.