Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

Čak su i na Zemlji već preduzeti prvi koraci u tom pravcu. Postojali su milioni ljudi koji bi bili osuđeni na smrt u ranijim dobima, a koji su živeli delatne i srećne živote zahvaljujući veštačkim udovima, bubrezima, plućima i srcima. Ovaj proces mogao je imati samo jedan završetak — ma koliko dalek on bio.

No, konačno, nestaće i mozak. Kao sedište svesti, on nije bio bitan; razvoj elektronske inteligencije to je dokazao. Sukob između uma i mašine mogao se konačno razrešiti večnim primirjem potpune simbioze…

Ali je li čak i to predstavljalo kraj? Nekoliko mistički nastrojenih biologa otišlo je još korak dalje. Oni su spekulisali, nadahnjujući se nazorima mnogih religija, o tome da se i sam um jednom može osloboditi materije. Robotsko telo, poput onoga od krvi i mesa, predstavljalo bi u tom slučaju samo odskočnu dasku ka nečemu što su ljudi još davno označili kao duh.

Ako je i postojalo nešto iznad toga, onda se jedino moglo nazvati Bog.

Tokom poslednja tri meseca Dejvid Boumen se u toj meri privikao na svoj samotni način života da se teško mogao prisetiti drugog oblika postojanja. Prevazišao je očajanje i nadu i prilagodio se uglavnom automatskom i rutinskom bivstvovanju, narušavanom tek povremenim krizama, kada bi neki od sistema “Otkrića” počeo da ispoljava znake zakazivanja.

Ali nije prevazišao i radoznalost, tako da ga je pokatkad pomisao na odredište ka kome ide ispunjavala osećanjem ushićenosti — i moći. Ne samo što je bio predstavnik cele ljudske rase, već su koraci koje on bude preuzeo u narednih nekoliko nedelja mogli da odrede i samu njenu budućnost. U svekolikoj istoriji još nije bilo sasvim ovakve situacije. On je predstavljao izvanrednog i opunomoćenog ambasadora celog čovečanstva.

Svest o tome pomogla mu je na mnoštvo tananih načina. Držao se čisto i uredno; ma koliko bio umoran, nikada nije propustio da se obrije. Znao je da kontrola misije pomno motri na njega, nastojeći da uoči prve znake abnormalnog ponašanja; on je čvrsto rešio da joj ne pruži priliku za tako nešto — bar kada su posredi bili ozbiljni simptomi.

Boumen je i sam zapazio izvesne promene u svom obrascu ponašanja; no, bilo bi besmisleno ne očekivati ovakve pojave pod datim okolnostima. Više nije mogao da podnosti tišinu; izuzev kada bi spavao ili preko radio-veze razgovarao sa Zemljom, držao bi neprekidno uključen sistem ozvučenja na brodu — i to gotovo bolno bučno.

U prvo vreme, pošto je osećao potrebu za društvom ljudskog glasa, slušao je klasične drame — naročito komade Šoa, Ibzena i Šekspira — ili recitale poezije iz ogromne fonoteke “Otkrića”. Problemi oko kojih su se ova dela vrtela, međutim, izgledali su mu tako daleki i tako lako rešivi uz malo zdravog razuma, da bi ga ubrzo izdalo strpljenje sa njima.

Tako je prešao na opere — poglavito italijanske ili nemačke, što mu je omogućilo da mu pažnju ne odvlači ni onaj sasvim oskudan intelektualni sadržaj što se nahodio u većini njih. Ova faza potrajala je dve sedmice, a onda je shvatio da zvuk svih ovih izvanrdno uvežbanih glasova samo pojačava njegovu usamljenost. Ali ono što je konačno privelo kraju taj ciklus bila je Verdijeva “Misa rekvijem”, koju nikada ranije nije slušao na Zemlji. Potpuno ga je rastrojila “Dies irae”, koja je zloslutno primereno grmela kroz prazan brod; a kada su se trube strašnog suda zaorile sa nebesa, više nije mogao da izdrži.

Posle toga puštao je samo instrumentalnu muziku. Počeo je sa romantičarskim kompozitorima, ali ih je odbacivao jednog po jednog kada bi njihovi emocionalni izlivi postali odveć neprijatni. Sibelijus, Čajkovski i Berlioz zadržali su se po nekoliko nedelja, a Betoven prilično duže. No, konačno je našao svoj spokoj, kao i toliki pre njega, u apstraktnoj arhitektonici Baha, povremeno urešavanoj Mocartom.

I tako je “Otkriće” hitalo prema Saturnu, često odjekujući hladnom muzikom orgulja, smrznutim mislima jednog mozga koji je bio prah već dve stotine godina.

Čak i sa trenutne udaljenosti od deset miliona milja Saturn je već izgledao veći od Meseca viđenog sa Zemlje. Posmatrano golim okom, bio je to veličanstven prizor; kroz teleskop, pak, postajao je neverovatan.

Telo planete moglo se zameniti sa Jupiterom u jednom od njegovih mirnijih raspoloženja. Postojale su iste pruge oblaka — premda bleđe i manje upadljive nego na onom malo većem svetu — kao i isti poremećaji, veliki poput kontinenata, koji su se lagano kretali kroz atmosferu. No, ipak je jedna uočljiva razlika podvajala ove planete; čak i pri letimičnom pogledu bilo je očigledno da Saturn nema loptasti oblik. Bio je toliko spljošten na polovima da je ponekad ostavljao utisak blage izobličenosti.

Ali velelepnost prstenova neprekidno je odvlačila Boumenov pogled od planete; postojala je čitava vaseljenja za sebe u njihovoj složenosti pojedinosti i tananosti preliva. Pored velikog glavnog razmaka između unutrašnjih i spoljnjih prstenova bilo je najmanje još pedeset daljnjih podela i granica, gde su postojale upadljive promene u sjajnosti džinovskog oreola planete. Izgledalo je da je Saturn opasan mnoštvom koncentričnih obruča, koji su se svi međusobno dodirivali i bili toliko pljosnati kao da su izrezani od najtanjeg mogućeg papira. Sistem prstenova nalikovao je na kakvo tanano umetničko delo ili na krhku igračku, kojoj se sme samo diviti, ali ne i dodirivati je. Nikakvim naporom volje Boumen nije uistinu mogao da pojmi prave razmere planete i da uveri samog sebe da bi cela Zemlja, ukoliko bi bila smeštena ovde, izgledala kao kuglica koja se kotrljala po ivici velikog tanjira.

Ponekad bi neka zvezda zašla za prstene, izgubivši pri tom samo malo od svoje svetlosti. Nastavila bi da sija kroz njihovu prozračnu građu — premda bi povremeno zakratko zatreperila kada bi je pomračio kakav veći komad orbitirajućeg materijala.

Prstenovi, naime, kako je to utvrđeno još u devetnaestom stoleću, nisu bili čvrsti: predstavljalo je to mehaničku nemogućnost. Sastojali su se od nebrojanog mnoštva delova — možda ostatka nekog meseca koji se premnogo približio i bio razoren ogromnim plimskim privlačenjem planete. No, ma kakvo da im je poreklo, ljudska rasa mogla se smatrati srećnom što joj se pružila prilika da se divi takvom čudu; ono je moglo postojati samo vrlo kratko u istoriji Sunčevog sistema.

Još 1945. godine jedan britanski astronom je istakao da su prstenovi kratkovečni; oko njih dejstvuju gravitavione sile koje će ih uništiti. Ukoliko se ovakvo viđenje projektuje u prošlost, nužno sledi da su oni tek nadavno nastali — pre pukih dva ili tri miliona godina.

Ali niko nikada nije ni pomislio na neobičnu podudarnost da su Saturnovi prstenovi rođeni u isto vreme kada i ljudska rasa.

“Otkriće” je već duboko zašlo u prostran sistem meseca, a i sama velika planeta nalazila se na udaljenosti manjoj od jednog dana. Brod je odavno prešao granicu koju obeležava orbita krajnjeg spoljnjeg satelita, Feba, što se kreće unazad veoma ekscentričnom putanjom, na razdaljini od osam miliona milja od svoje matice. Pred njim su sada ležali Japet, Hiperion, Titan, Rea, Diona, Tetis, Enceladus, Mimas, Janus, — i, najzad, sami prstenovi. Posmatrani kroz teleskop, svi sateliti ispoljavali su preplete površinskih pojedinosti i Boumen je stao da šalje na Zemlju što je mogao više fotografija. Istraživačka ekipa mesecima bi se zadržala samo oko Titana koji je, sa prečnikom od tri hiljade milja, bio veliki kao i planeta Merkur; no, on je mogao da mu pokloni, baš kao i njegovim ostalim sadruzima, tek nekoliko kratkih pogleda. Nije, međutim, ni bilo potrebe za nečim podrobnijim; već je, naime, postao savim uveren da je njegovo pravo odredište uistinu Japet.