Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

Hiljade milja smanjile su se na stotine, a pri tom su merači zaliha goriva brzo padali ka nuli. Sedeći za kontrolnom tablom, Boumen je brižno posmatrao situacioni displej i improvizovane karte koje je sada konsultovao kad god je nešto trebalo obaviti bez odlaganja, odnosno bez pomoći sa Zemlje. Bio bi to strašni antiklimaks kada bi, posle svega što je preživeo, pretrpeo neupeh u nastojanju da ostvari susret, zbog toga što što bi mu nedostajalo nekoliko funti goriva…

Pritisak mlaznika se prigušio pošto je glavni potisak prestao i sada su samo nonijusi blago dovodili “Otkriće” na orbitu. Japet se pretvorio u džinovski srp koji je ispunio nebo; sve do tog trenutka Boumen je o njemu razmišljao kao o sićušnom, beznačajnom telu — što je on uistinu i bio u poređenju sa svetom oko koga je kružio. Sada, pak, dok se preteći nadnosio nad njim, izgledao mu je ogroman — kosmički čekić podignut da zdrobi “Otkriće” poput kakve ljudske od oraha.

Japet se približavao tako lagano da je gotovo izgledalo da se uopšte ne kreće; bilo je nemoguće razabrati tačan trenutak kada je došlo do tanane promene od astronomskog tela do predela udaljenog samo petnaest milja ispod. Verni nonijusi ispustili su svoje poslednje zalihe energije, a potom su zauvek zamukli. Brod je ušao na završnu orbitu, praveći po jedan krug svaka tri časa pri brzini od pukih osam stotina milja na sat — koliko je svega bilo potrebno u tom slabašnom gravitacionom polju.

“Otkriće” je postalo satelit satelita.

“Ponovo izbijam na dnevnu stranu i prilike su potpuno istovetne onima o kojima sam izvestio prilikom prethodne orbite. Kako izgleda, ovaj svet poseduje samo dve vrste površinskog materijala. Crna građa kao da je ugljenisana gotovo poput ćumura, a koliko mogu da prosudim kroz teleskop, i istoga je ustrojstva. Štaviše, veoma me podseća na pregoreli dvopek…

Još uopšte ne uspevam da se razaberem u belom području. Ono počinje potpuno oštrom ivicom i nema nikakvih površinskih pojedinosti. Moglo bi čak biti i u tečnom stanju — zato što je sasvim ravno. Ne znam kakav ste vi utisak stekli na osnovu snimaka koje sam vam emitovao, ali ako zamislite more smrznutog mleka, steći ćete tačnu predstavu.

Posredi bi čak mogao biti i neki težak gas — ne, to bi ipak bilo nemoguće. Povremeno mi se čini da se kreće, sasvim lagano: ali nisam siguran u to.

…Ponovo sam iznad belog područja, na trećoj orbiti. Nadam se da ću ovoga puta proći bliže onom belegu koji sam zapazio u samom središtu dok sam se približavao. Ukoliko su mi proračuni tačni, trebalo bi da proletim na razdaljini od petnaest milja od toga — ma šta predstavljalo.

…Da, nešto je ispred, upravo tamo gde sam proračunao. Pomalja se iznad obzorja — baš kao i Saturn, u gotovo istoj četvrti neba — preći ću za teleskop…

Hej! Izgleda kao nekakvo zdanje — potpuno crno — veoma ga je teško razabrati. Nema prozora, niti bilo kakvih drugih pojedinosti. Posredi je naprosto velika, okomita ploča — mora da je visoka najmanje jednu milju kada se vidi sa ove razdaljine. Podseća me na… pa naravno! Potpuno je ista kao i stvar koju ste pronašli na Mesecu! MNT-1 ima starijeg brata!”

Nazovimo ih Zvezdane dveri.

Tri miliona godina kružile su oko Saturna, čekajući na trenutak sudbine koji možda nikada neće kucnuti. Da bi se one sazdale, razoren je jedan mesec, a ostaci tog čina stvaranja još su kružili orbitom.

Dugo čekanje sada se okončalo. Na još jednom svetu rođena je inteligencija koja je stala da se otiskuje sa svoje planetne kolevke. Drevni ogled primakao se svom vrhuncu.

Oni koji su započeli taj ogled, tako davno, nisu bili ljudi — pa čak ni izdaleka humanoidni. Ali bili su sazdani iz krvi i mesa, a i kada bi zaronili pogledom u dubine svemira, iskusili bi strahopoštovanje, čuđenje i usamljenost. Čim su ovladali moćima za to, otisnuli su se ka zvezdama.

Tokom istraživanja naišli su na život u mnoštvu oblika i posmatrali dejstvovanje evolucije na hiljadama svetova. Videli su koliko su puta prve slabašne iskre inteligencije zasvetlucale i zgasnule u kosmičkoj noći.

A kako u svekolikoj Galaksiji nisu susreli ništa dragocenije od Razuma, podsticali su posvuda njegov osvit. Postali su ratari zvezdanih polja; sejali su, a ponekad i žnjeli.

No, ponekad su, ravnodušno, morali i da iskorenjuju.

Veliki dinosaurusi već su odavno iščezli kada je njihov izviđački brod ušao u Sunčev sistem posle putovanja koje je trajalo hiljadu godina. Promakao je pokraj smrznutih planeta, zastao nakratko povrh pustinja umirućeg Marsa, a onda upravio pogled ka Zemlji.

Pod istraživačima se prostirao jedan svet koji je bujao životom. Godinama su proučavali, sakupljali, katalogizovali. Kada su saznali sve što su mogli, počeli su da preinačuju. Stali su da uplivišu na sudbine mnogih vrsta, na kopnu i u okeanu. Ali koji će od njihovih ogleda uspeti, to neće moći da doznaju još najmanje milion godina.

Bili su strpljivi, ali ne i besmrtni. Još je toliko toga valjalo obaviti u ovoj Vaseljeni od stotinu milijardi sunaca, čiji su ih svetovi prizivali. Otisnuli su se stoga ponovo u bezdan, znajući da se više nikada neće obreti ovde.

No, za tim nije ni bilo potrebe. Sluge koje su ostavili za sobom obaviće posao do kraja.

Na Zemlji su glečeri nadirali i povlačili se, dok je povrh njih nepromenljivi Mesec i dalje nosio u sebi svoju tajnu. Još sporijim ritmom od polarnog leda talasi civilizacija razlivali su se i ustupali kroz Galaksiju. Neobična, divna i užasna carstva doživljavala su uspone i padove, prenoseći svoje znanje potomstvu. Zemlja nije bila zaboravljena, ali još jedna poseta malo bi čemu koristila. Bio je to jedan od milion utihlih svetova, a samo će nekoliko među njima ikada progovoriti.

A sada, tamo među zvezdama, evolucija je stala da se kreće ka novim metama. Prvi istraživači Zemlje odavno su stigli do granica krvi i mesa; čim su im mašine postale bolje od tela, kucnuo je čas za pokret. Najpre mozgove, a potom i same misli preneli su u blistave, nove domove od metala i plastike.

U tim domovima stali su da tumaraju među zvezdama. Više nisu gradili svemirske brodove. Sami su bili svemirski brodovi.

Ali doba mašina-entiteta brzo je minulo. Neprekidno vršeći oglede, naučili su kako da uskladištuju znanje u ustrojstvo samog svemira i da tako sačuvaju svoje misli za večnost u smrznutim rešetkama svetlosti. Mogli su da postanu stvorenja zračenja, konačno slobodni od despotstva materije.

I tako, pretočili su se najzad u čistu energiju; a na hiljadu svetova prazne ljušture koje su odbacili zakratko su se grčile u bezumnoj igri smrti, da bi potom zarđale i raspale se.

Bili su gospodari Galaksije, izvan upliva vremena. Mogli su do mile volje da lutaju među zvezdama i da poniru poput kakvog magličastog paperja kroz samu tvar prostora. Ali uprkos božanskim moćima, nisu potpuno zaboravili svoje poreklo u toplom mulju jednog iščezlog mora.

Takođe, još su vodili računa o ogledima koje su njihovi preci jednom davno započeli.

“Vazduh u brodu postaje veoma težak, tako da me prilično često more glavobolje. Kiseonika i dalje ima u izobilju, ali prečistači nisu uspeli da otklone svu nečistoću nastalu pošto su tečnosti počele da ključaju u vakuumu. Kada stvari postanu odveć loše, odlazim u garažu i pustim malo čistog kiseonika iz kapsula…

Nije bilo nikakvih reakcija ni na jedan moj signal, a zbog orbitalnog nagiba polako se udaljavam od MNT-2. Uzgred budi rečeno, naziv koji ste mu pripisali dvostruko je neprimeren — ovde i dalje nema ni traga od magnetnog polja.

U ovom trenutku moje najveće približenje iznosi šezdeset milja; ono će se povećati do oko stotinu kako Japet bude rotirao ispod mene, da bi potom ponovo palo na nulu. Proći ću tačno iznad te stvari kroz trideset dana — ali to je predugo da bi se čekalo, a i tada će ovde i tako vladati tama.