Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

Upravo se to sada zbivalo sa tim ogromnim, naizgled čvrstim ustrojstvom. Nemoguće, neverovatno, to više nije bio monolit koji seže visoko iznad ravnice. Ono što je nalikovalo na njegov krov iščezlo je u beskrajne dubine; za jedan vrtoglavi trenutak stekao je utisak da gleda u okomito okno — u pravougaoni kanal koji je prkosio zakonima perspektive, zato što mu se veličina nije smanjivala sa udaljenošću…

Japetovo oko žmirnu, kao da je želelo da ukloni trunku prašine koja ga nadražuje. Dejvid Boumen imao je vremena samo za jednu prekinutu rečenicu koju ljudi, što su čekali u kontroli misije, devet stotina miliona milja odatle i osamdeset minuta u budućnosti, nikada neće zaboraviti.

“Stvar je šuplja… pruža se u beskraj… i… oh, moj Bože!… puna je zvezda!”

Zvezdane dveri se otvoriše. Zvezdane dveri se zatvoriše.

U deliću vremena, odveć kratkom da bi se mogao izmeriri, Svemir se posuvratio i izvio iz samog sebe.

A onda je Japet ponovo ostao sam, kao što je to i bio tri miliona godina — sam, izuzev jednog pustog, ali još ne i napuštenog broda koji je svojim tvorcima slao poruke što su stajale potpuno izvan njihove moći verovanja i poimanja.

Nije postojao osećaj kretanja, ali ipak je padao ka tim nemogućim zvezdama koje su sjale tu, u tamnom srcu jednog meseca. No — one se nisu uistinu tamo nalazile, bio je uveren u to. Zažalio je, sada kada je bilo prekasno, što nije malo više pažnje posvetio teorijama o hipersvemiru, o transdimenzionim kanalima. Za Dejvida Boumena to više nisu bile teorije.

Možda je monolit na Japetu bio šupalj; možda je “krov” predstavljao samo privid ili svojevrsnu dijafragmu koja se otvorila da bi ga propustila unutra. (Ali u šta?) Koliko je mogao da se pouzda u svoja čula, izgledalo je da okomito pada niz jedno ogromno, pravougaono okno, duboko mnogo hiljada stopa. Hitao je sve brže i brže — ali naspramni kraj nikako nije menjao veličinu, ostajući neprestano na istoj razdaljini od njega.

Kretale su se jedino zvezde, najpre toliko polako da je moralo proći izvesno vreme pre no što je shvatio da one izlaze iz okvira koji ih je sadržao. Ali nedugo potom postalo je očigledno da se zvezdano polje širi, kao da hrli ka njemu nekom nepojamnom brzinom. Ovo širenje nije bilo jednoobrazno; izgledalo je da se zvezde u središtu jedva i pomiču, dok su one prema ivici ubrzavale sve više i više, da bi se na kraju pretvorile u pruge svetlosti neposredno pre no što bi nestale sa vidika.

No, uvek je bilo drugh koje su dolazile na njihovo mesto, navirući u središte polja iz nekog naizgled neiscrpnog izvora. Boumen se zapitao šta bi se dogodilo ako bi neka zvezda krenula pravo ka njemu; da li bi nastavila da se širi sve dok on ne bi uronio u samo pročelje jednog sunca? No, nijedna se nije toliko približila da bi se mogla razabrati makar kao disk; konačno bi sve skliznule u stranu i prelile se preko ivice svog pravougaonog okvira.

A naspramni kraj okna i dalje se nije približavao. Izgledalo je gotovo kao da se zidovi kreću zajedno sa njim, noseći ga ka neznanoj sudbini. Ili je možda on uistinu bio nepomičan, dok se to svemir kretao kraj njega…

No, najednom je shvatio da nije samo prostor umešan u ono što se zbiva sa njim. Časovnik na maloj instrumentnoj tabli kapsule takođe se neobično ponašao.

Normalno su brojke na pokazatelju desetinki sekundi promicale tako brzo da ih je gotovo bilo nemoguće očitavati; sada su se, međutim, pojavljivale i nestajale u sporim razmacima i on je mogao pratiti jednu po jednu bez ikakvih poteškoća. Same sekunde proticale su neverovatno tromo, kao da je predstojalo potpuno zaustavljanje vremena. Konačno, merač desetinki sekundi ostade ukočen između brojki pet i šest.

Pa ipak, on je i dalje mogao da misli, pa čak i da osmatra oko sebe, dok su abonosni zidovi promicali pokraj njega brzinom koja je mogla imati ma koju vrednost između nule i milion brzina svetlosti. Na neki način, uopšte nije bio iznenađen svime ovim, niti uznemiren. Baš naprotiv, ispunjavalo ga je osećanje blagog iščekivanja, slično onome koje je iskusio kada su ga svemirski lekari testirali halucinogenim drogama. Svet oko njega bio je neobičan i čudesan, ali ničega se nije imao bojati. Prevalio je milione milja u traganju za tajnom; a sada, izgledalo je, tajna je hrlila ka njemu.

Pravougaonik pred njim postajao je svetliji. Blistave zvezdane pruge stale su da blede spram mlečnog neba čija se sjajnost povećavala iz trenutka u trenutak. Izgledalo je kao da svemirska kapsula hita ka sloju oblaka, jednoobrazno obasjanom zracima nevidljivog sunca.

Izlazio je iz tunela. Naspramni kraj, koji je do sada ostajao na istoj neodređenoj razdaljini, ni približujući se, niti udaljujući, najednom je počeo da se pokorava normalnim zakonima perspektive. Stao je da se primiče i da se postojano širi pred njim. U isto vreme, osetio je kako se kreće nagore i u magnovenju se zapitao da li je to možda propao kroz Japet, te se sada uspinje sa druge strane. Ali još pre no što je svemirska kapsula izbila na otvoreno, shvatio je da ovo mesto nema nikakve veze sa Japetom niti sa bilo kojim drugim svetom u okviru čovekovog iskustva.

Nije bilo atmosfere, jer mogao je da vidi sve pojedinosti nezamućene i sasvim jasne do neverovatno dalekog i ravnog obzorja. Mora da se nalazio iznad nekog sveta ogromne veličine — verovatno znatno većeg od Zemlje. Pa ipak, uprkos njegovim razmerama, svekolika površina koju je Boumen uspevao da vidi bila je sačinjena od očigledno veštačkih segmenata čije strane mora da su bile miljama dugačke. Ličilo je na slagalicu nekog džina koji se igra planetama; a u središtima mnogih od tih kvadrata, trouglova i poligona zjapila su otvorena crna okna — parnjaci ponora iz koga je on upravo izronio.

No, nebo iznad bilo je još neobičnije — a na svoj način i više uznemirujuće — čak i od neverovatnog kopna ispod. Tamo, naime, nisu postojale zvezde; takođe nije bilo tmastosti svemira. Razlivala se jedino mlečnost blagog sjaja koja je stvarala utisak beskrajne udaljenosti. Boumen se prisetio opisa koji je jednom čuo o zastrašujućoj antarktičkoj “belini” — “kao da ste u loptici za ping-pong”. Te reči mogle su se savršeno primeniti na ovo grozno mesto, ali objašnjenje je moralo biti sasvim različito. Nebo nije moglo predstavljati meteorološko dejstvo magle i snega; ovde je vladao potpuni vakuum.

A onda, kada su se Boumenove oči privikle na sedefasti sjaj koji je ispunjavao nebesa, postao je svestan još jedne posebnosti. Nebo nije bilo, kao što je pomislio na prvi pogled, sasvim prazno. Potpuno nepomične i naizgled nasumce raštrkane, gore su se nalazile milijarde sitnih, crnih pega.

Bilo ih je teško razabrati, zato što su predstavljale puke tačkice tame, ali kada bi se jednom uočile, postale bi sasvim izvesne. Podsećale su Boumena na nešto — nešto toliko poznato, ali i tako bezumno, da je on odbijao da prihvati paralelu, sve dok ga logika na to nije nagnala.

Te crne rupe u belom nebu bile su zvezde; pred očima kao da mu se nalazio negativ Mlečnog Puta.

Gde sam ja to, za ime Boga? — upita se Boumen; ali još dok je postavljao pitanje, shvatio je da nikada neće dokučiti odgovor. Izgledalo je kao da se svemir preokrenuo: ovo nije bilo mesto za čoveka. Iako je u kapsuli bilo prijatno toplo, najednom ga je obuzela studen i stao je da gotovo nekontrolisano drhti. Želeo je da zaklopi oči i da tako odagna biserno ništavilao koje ga je optakalo; ali to bi bio kukavički čin i on neće podleći tom porivu.

Izbušena i pločasta planeta lagano se okretala pod njim, ali nije bilo nikakve stvarne promene prizora. Pretpostavljao je da se nalazi na oko deset milja iznad površine, tako da bi trebalo bez teškoća da uoči bilo kakav znak života. Ali čitav ovaj svet bio je pust; inteligencija je došla ovde, izvršila svoju volju na njemu i ponovo otišla svojim putem.