Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

Mogao je da pročita jedino reč “Vašington”; ostatak teksta bio je zamućen, kao da je presnimljen sa neke novinske fotografije. Nasumce je otvorio knjigu i stao da je lista. Sve stranice predstavljale su gole površine od nekog krtog, belog materijala koji jamačno nije bio hartija, iako je veoma nalikovao na nju.

Podigao je telefonsku slušalicu i prislonio je uz plastičnu oplatu svog šlema. Da je postojao signal slobodne linije, on bi ga mogao čuti kroz provodljivi materijal. Ali, kao što je i očekivao, nije bilo ničeg drugog do tišine.

Sve je, znači, bilo lažno, premda i fantastično pomno sazdano. A jasno je bilo da mu svrha nije bila da obmanjuje, već — nadao se — da ulije spokoj. Bila je to veoma utešna pomisao; pa ipak, rešio je da ne skine skafander sve dok ne okonča svoje istraživačko putovanje.

Sav nameštaj izgledao je valjan i postojan; isprobao je stolice i one su izdržale njegovu težinu. Ali ladice u stolu nisu se mogle izvući; bile su lažne.

Isto je bilo i sa knjigama i časopisima; slično telefonskom imeniku, mogli su se pročitati samo naslovi. Na okupu se našla neobična zbirka — poglavito prilično bezvredni bestseleri, nekoliko nebeletrističkih dela senzacionalističkog pristupa i neke autobiografije koje je pratila zamašna reklamna kampanja. Nije postojalo ništa mlađe od tri godine, a i intelektualni sadržaj bio je sasvim oskudan. To je, doduše, bilo svejedno, budući da se knjige ionako nisu mogle čak ni skinuti sa police.

Postojala su dvoja vrata koja su se spremno otvorila. Prva su vodila u malu, ali udobnu spavaću sobu, u kojoj su se pored postelje nalazili još komoda, dve stolice, prekidači za svetlo koji su radili i plakar. Otvorio ga je i ugledao četiti para odela, kućni ogrtač, desetak belih košulja i nekoliko kompleta donjeg rublja — sve uredno postavljeno na vešalice.

Uzeo je jedno odelo i pomno ga ispitao. Koliko je mogao da proceni rukama u rukavicama, bilo je načinjeno od nekog materijala koji je više nalikovao krznu nego vuni. Takođe je bilo pomalo demodirano; na Zemlji, bar već četiri godine, niko nije nosio jednoredna odela.

Pored spavaće sobe nalazilo se kupatilo opremljeno svim potrebnim priborom za koji je on sa olakšanjem ustanovio da nije lažan, već da savršeno normalno dejstvuje. Potom je na red došla čajna kuhinja, sa električnim štednjakom, hladnjakom, kredencom za ostavu, posuđem i priborom za jelo, sudoperom, stolom i stolicama. Boumen se dao u istraživanje ne samo iz radoznalosti, nego i zato što ga je sve više morila glad.

Najpre je otvorio hladnjak, iz koga je pokuljao talas hladne magle. Police su bile pune raznih pakovanja i limenki koje su sve izdaleka izgledale savršeno poznate, premda se izbliza ispostavljalo da su im nalepnice zamućene i nečitke. No, uočljiv je bio nedostatak jaja, mleka, maslaca, mesa, voća ili bilo koje neprerađene hrane; u hladnjaku su se nalazile samo one stvari koje su se na neki način pakovale.

Boumen uze jednu kutiju poznatih žitnih pahuljica koje su se jele za doručak, pomislivši uz put kako je neobično to što se one drže u hladnjaku. U času kada je podigao pakovanje, shvatio je da ono svakako ne sadrži žitne pahuljice; bilo je, naime, znatno teže.

Otvorio je poklopac i ispitao sadržaj. U kutiji se nalazila neka pomalo vlažna, plava smesa, slična po težini i sastavu hlebnom pudingu. Izuzme li se neobična boja, izgledalo je veoma ukusno.

Ali to je smešno, reče Boumen u sebi. Gotovo je izvesno da me promatraju i mora da im izgledam kao maloumnik u ovom skafandru. Ako je ovo nekakav test inteligencije, verovatno sam već pao na njemu. Bez daljeg oklevanja, on se vrati u spavaću sobu i poče da otkačinje zaptivke šlema. Pošto je to učinio, podiže šlem delić inča, polomi pečat i oprezni šmrknu. Koliko je uspevao da razabere, udahnuo je savršeno normalan vazduh.

Ostavio je šlem na postelju i počeo zahvalno — i prilično kruto — da skida skafander. Kada je završio, protegao se, nekoliko puta duboko udahnuo i brižljivo odložio skafander među uobičajenije delove odeće u plakaru. Tu je delovao prilično neobično, ali sklonost ka urednosti koju je Boumen delio sa svim astronautima nikada mu ne bi dopustila da ga ostavi negde drugde.

Zatim se žurno vratio u kuhinju i stao da podrobnije ispituje kutiju sa “žitnim pahuljicama”.

Plavi hlebni puding imao je blag, začinski miris, pomalo sličan onome kojim se odlikuju makaroni. Boumen mu odmeri težinu u ruci, odlomi jedan komad i obazrivo ga omirisa. Iako je sada bio uveren da ga niko neće pokušati hotimice da otruje, uvek je postojala mogućnost greške — naročito na jednom tako složenom polju kao što je to biohemija.

Stavio je u usta nekoliko mrvica, a potom ih sažvako i progutao; bilo je izvrsno, premda je ukus delovao krajnje neodređeno, tako da ga je gotovo bilo nemoguće opisati. Ako bi zatvorio oči, mogao bi zamisliti da je to meso, hleb od neprosejanog brašna ili čak sušeno voće. Ukoliko ne dođe do neočekivanih posledica, nije imao razloga da se boji smrti od gladi.

Pojeo je svega nekoliko zalogaja te smese i već se osetio prilično sit, tako da je potražio nešto da popije. Postojalo je pet-šest limenki piva — ponovo jedne čuvene marke — u stražnjem delu hladnjaka i on pritisnu poklopac na jednoj od njih.

Metalni kapak popusti duž označenih linija, baš kao i obično. Ali limenka nije sadržala pivo; na Boumenovo iznenađenje i razočaranost, unutra se takođe nalazila plava hrana.

Za nekoliko sekundi otvorio je još pet-šest drugih pakovanja i limenki. Ma šta da im je pisalo na nalepnicama, sadržaj im je bio isti; kako je izgledalo, ishrana će mu biti pomalo jednolična, a i za piće neće imati ništa drugo osim vode. Nasuo je čašu iz kuhinjske slavine i obazrivo srknuo.

Odmah je ispljunuo prvih nekoliko kapi; ukus je bio odvratan. A onda, pomalo postiđen svojom nagonskom reakcijom, on prisili sebe da ispije ostatak.

Prvi gutljaj bio je dovoljan da se prepozna tečnost. Imala je užasan ukus zato što je bila sasvim bezukusna; iz slavine je tekla čista, destilisana voda. Njegovi neznani domaćini očigledno nisu hteli ništa da rizikuju u pogledu njegovog zdravlja.

Osetivši se znatno osveženo, on se na brzinu istuširao. Nije bilo sapuna, što je predstavljalo još jednu sitniju nepogodnost, ali je zato postojao veoma delotvoran sušionik sa toplim vazduhom u kome je on uživao neko vreme, da bi potom obukao gaće, potkošulju i kućni ogrtač iz plakara sa odećom. Zatim se opružio na postelji, zagledao se u tavanicu i pokušao da dokuči neki smisao u ovoj fantastičnoj situaciji.

Nije daleko odmakao u tom pravcu, kada mu je pažnju odvukao jedan drugi tok misli. Neposredno iznad postelje nalazio se uobičajeni hotelski TV ekran na plafonu; pretpostavio je da je i televizor, poput telefona i knjiga, lažan.

Ali kontrolna jedinica na njišućem priručju postelje izgledala je tako stvarna da on nije mogao odoleti da se ne poigra njome; a kada mu prsti dodirnuše senzorski disk sa oznakom UKLJUČENJE, ekran namah ožive.

On grozničavo i nasumce poče da otkucava brojke na biraču kanala i bezmalo odmah dobi prvu sluku.

Bio je to jedan dobro poznati afrički komentator koji je raspravljao o pokušajima preduzetim sa svrhom da se sačuvaju poslednji ostaci divljeg života u njegovoj zemlji. Boumen ga je slušao nekoliko sekundi, tako opčinjen zvukom ljudskog glasa da nije obratio ni najmanje pažnju na ono o čemu je bilo reči. A onda stade da menja kanale.

Tokom narednih pet minuta video je simfonijski orkestar koji je svirao Voltonov “Violinski koncert”, raspravu o žalosnom stanju u kome se našlo tradicionalno pozorište, jedan vestern, demonstraciju novog načina lečenja glavobolje, kviz na nekom orjentalnom jeziku, jednu psihodramu, tri emisije vesti, fudbalsku utakmicu, predavanje o stereometriji (na ruskom), kao i nekoliko najavnih signala, odnosno teletekstova. Bio je to, u stvari, savršeno normalan izbor iz svetskih TV programa, a ako se izuzme psihološka potpora koju je posredstvom toga dobio, cela stvar je u njemu samo potvrdila jedno podozrenje koje mu se već uobličilo u umu.