Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

Pa ipak, svemir u koji je ono sada ulazilo bio je sve drugo samo ne prazan. Ispred se pružala ničija Zemlja prošarana putanjama više od milion asteroida; astronomi su do sada uspeli da tačno odrede orbite jedva desetak hiljada njih. Samo ih je četiri imalo više od sto milja u prečniku, dok je ogromna većina predstavljala tek džinovske gromade koje su se besciljno vrtele kroz svemir.

Ništa se nije moglo preduzeti u vezi sa njima; iako je čak i najmanji asteroid mogao potpuno da uništi brod ako bi ga pogodio brzinom od više desetina hiljada milja na čas, izgledi da se tako nešto dogodi bili su zanemarljivi. U proseku, postojao je samo po jedan asteroid u zapremini prostora oblika kocke sa osnovicom od milion milja; posada “Otkrića” nimalo se nije brinula zbog mogućnosti da se nađe na istom mestu i u isto vreme sa tim asteroidom.

Osamdeset šestog dana leta trebalo je da stignu na najmanju razdaljinu od jednog poznatog asteroida. On nije imao nikakav naziv — već samo broj: 7794 — i predstavljao je stenu prečnika pedeset jardi, koju je 1997. godine otkrila lunarna opservatorija; gromadu su svi smesta zaboravili, izuzev strpljivih računara u Birou za male planete.

Kada je Boumen stupio na dužnost, Hal ga je odmah podsetio na predstojeći susret — premda je bio malo verovatno da će on smetnuti s uma jedini predviđeni događaj u toku leta na celom putovanju. Putanja asteroida spram zvezda i njegove koordinate u trenutku najvećeg približenja već su stajale ispisane na displeju. Takođe su bila navedena osmatranja koja je trebalo obaviti ili pokušati; imaće pune ruke posla dok 7794 bude promicao kraj njih na udaljenosti od svega devet stotina milja relativnom brzinom od osamdeset hiljada milja na čas.

Boumen je zatražio od Hala da uključi displej teleskopa i na ekranu istog časa blesnu proređeno zvezdano polje. Nije bilo ničega što bi ličilo na asteroid; sve formacije, čak i pod najvećim stepenom uvećanja, predstavljale su samo bezdimenzione tačke svetlosti.

“Uokviri mi metu”, zatraži Boumen. Četiri slabašne, uske linije odmah se pojaviše, obrazujući kvadrat oko jedne sićušne i neupadljive zvezde. Posmatrao ju je više minuta, zapitavši se da li je Hal možda pogrešio; a onda je uočio da se tačkica svetlosti kreće, toliko sporo da se to jedva moglo razabrati spram zvezdanog zaleđa. Bila je udaljena dobrih pola miliona milja — ali njeno kretanje pokazivalo je da se, mereno kosmičkim aršinima, nalazi gotovo na dohvatu ruke.

Kad mu se Pul pridružio na kontrolnom mostu šest časova kasnije, 7794 bio je stotinama puta sjajniji i tako se brzo kretao spram zaleđa da nije više bilo nikakve sumnje u pogledu njegovog identiteta. Isto tako, on više nije predstavljao tačku svetlosti, več je počeo da ispoljava jasno vidljiv disk.

Stali su da posmatraj prolaz tog oblutka nebom, iskušujući osećanja moreplovaca na dugotrajnim krstarenjima, koji promiču pored obale uz koju ne mogu da se ukotve. Iako su savršeno bili svesni okolnosti da je 7794 samo beživotna i bezvazdušna gromada, ova činjenica nimalo nije menjala ono što su osećali. Bila je to jedina čvrsta materija na koju će naići sa ove strane Jupitera — do koga ih je razdvajalo još dve stotine miliona milja.

Posredstvom snažnog teleskopa mogli su da se osvedoče u to da je asteroid veoma nepravilnog oblika, kao i da se lagano okreće s kraja na kraj. Ponekad je nalikovao na kakvu spljoštenu kuglu, ponekad je ličio na veoma hrapavu ciglu; period njegovog okretanja iznosio je nešto malo više od dva minuta. Postojale su širolike mrlje svetlosti i senke razmeštene naizgled nasumce po njegovoj površini; asteroid bi se često zaiskričio poput dalekog prozora, kada bi ravni ili izbočine kristalnog materijala blesnule, obasjane Suncem.

Hitao je kraj njih brzinom od gotovo trideset milja u sekundi; imali su na raspolaganju svega nekoliko grozničavih minuta da ga izbliza osmotre. Automatske kamere načinile su više desetina fotografija, povratni odjeci navigacionog radara bili su pomno snimljeni za potonju analizu — a postojalo je taman toliko vremena da se uputi jedna udarna sonda.

Sonda nije sadržala nikakve uređaje; nijedna naprava ne bi izdržala sudar pri tim kosmičkim brzinama. Posredi je bio naprosto mali komad metala, ispaljen sa “Otkrića” putanjom koja je trebalo da se seče sa asteroidovom.

Dok su promicale sekunde pred sudar, Pul i Boumen iščekivali su uz napetost koja je rasla. Ogled, iako je u načelu bio jednostavan, iziskivao je krajnju tačnost njihovih uređaja. Gađali su u metu prečnika stotinu stopa sa razdaljine od hiljadu milja.

Na zatamnjenom delu asteroida došlo je do iznenadne, zaslepljujuće eksplozije svetlosti. Sitni metalni grumen udario je meteorskom brzinom; u deliću sekunde, celokupna njegova energija bila je pretvorena u toplotu. Oblačić usijanog gasa zakratko se podigao u svemir; na “Otkriću”, kamere su snimale spektralne linije koje su brzo čilele. Kada ti snimci budu upućeni na Zemlju, stručnjaci će ih podvrći analizi, tragajući za izdajničkim potpisima sjajnih atoma. I tako, prvi put, biće određen sastav kore jednog asteroida.

Jedan čas kasnije, 7794 predstavljao je samo zvezdu koja iščezava, bez ikakvog uočljivog diska. Kada je Boumen sledeći put preuzeo dežurstvo, asteroida je potpuno nestalo.

Ponovo su bili sami; tako će i ostati sve dok im u susret ne zaplovi najspoljašniji od Jupiterovih meseca, kroz tri meseca.

Čak i sa razdaljine od dvadeset miliona milja, Jupiter je već bio najupadljivije telo na nebu pred njima. Planeta je sada predstavljala bledi disk boje lososa, veliki otprilike kao pola Meseca viđenog sa Zemlje, sa tamnim, uporednim prugama pojaseva oblaka koji su se jasno razaznavali. Krećući se napred-nazad po polutarnoj ravni, nalazile su se blistave zvezde Ioa, Evrope, Ganimeda i Kalista — svetova koji bi se drugde računali kao zasebne planete, ali koji su ovde bili samo sateliti džinovskog gospodara.

Prizor Jupitera koji se pružao kroz teleskop bio je veličanstven — šarolik, raznobojan globus koji kao da je ispunjavao nebo. Bilo je nemoguće pojmiti njegovu pravu veličinu; Boumen se neprekidno podsećao na okolnost da je prečnik Jupitera jedanaest puta veći od Zemljinog, ali ovo je dugo bio samo statistički podatak bez pravog značenja.

A onda, dok se obaveštavao sa traka u Halovim jedinicama memorije, pronašao je nešto što je najednom dovelo u žižu izuzetne razmere planete. Bila je to ilustracija koja je prikazivala Zemljinu celu površinu, najpre oguljenu, a potom raširenu, poput kože kakve životinje, na disku Jupitera. Spram tog zaleđa, svi kontinenti i okeani Zemlje izgledali su veliki tek kao Indija na globusu naše planete.

Kada je Boumen upotrebio najjače uvećanje teleskopa na “Otkriću”, javio mu se utisak da počiva povrh jednog pomalo spljoštenog globusa, odakle posmatra prizor brzih oblaka koje ispreda u pruge hitno rotiranje džinovskog sveta. Ponekad su se te pruge izobličavale u pramenove, čvorišta i mase velike poput čitavih kontinenata šarolike pare; bilo je trenutaka kada bi ih povezivali nepostojani mostovi koji su se pružali hiljadama milja. Zapretano ispod tih oblaka, nalazilo se dovoljno materijala da nadmaši po težini sve ostale planete u Sunčevom sistemu. A šta li se još, zapita se Boumen, nalazi skriveno tamo?

Preko tog pokretnog, uskomešanog pokrova oblaka, koji je zauvek skrivao pravu površinu planete, ponekad su klizila kružna ustrojstva tame. Jedan od unutrašnjih meseca upravo je preticao daleko Sunce, dok mu je senka hitala pod njim preko nespokojne oblačne kape.

Postojali su i drugi, znatno manji meseci, čak i ovde — na udaljenosti od dvadeset miliona milja od Jupitera. Ali to su bile samo leteće planine, po nekoliko desetina milja u prečniku, a i brod uopšte neće proći u blizini neke od njih. Svakih nekoliko minuta odašiljač radara sakupio bi snagu i uputio u okolni prostor bešumnu grmljavinu energije; ali iz praznine nije dopirao nikakav odjek novih satelita.