Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

Tokom svog kratkog veka, sonda je omogućila uvid u možda milioniti deo Jupitera i jedva da se imalo približila površini planete udaljenoj mnogo stotina milja u sve gušćoj magli. Pošto je slike nestalo sa ekrana, Boumen i Pul ostali su da sede bez reči, dok im se u glavi motala ista pomisao.

Ljudi starine postupili su bolje nego što su i slutili kada su ovaj svet nazvali po gospodaru svih bogova. Ako je dole postojao život, koliko će vremena biti potrebno da se on samo pronađe? A potom, koliko će stoleća proteći pre no što ljudi dođu u priliku da krenu stopama ovog prvog pionira — i u kakvoj vrsti brodova?

Ali ove stvari nisu se neposredno ticale “Otkrića” i njegove posade. Njihovo odredište bio je jedan još neobičniji svet, gotovo dvostruko udaljeniji od Sunca — od koga ih je razdvajalo novih pola milijarde milja praznine koju su pohodile jedino komete.

Poznati zvuci melodije “Srećan rođendan”, upućeni kroz sedam stotina miliona milja svemira brzinom svetlosti, zamirali su među video ekranima i uređajima kontrolnog mosta. Pulova porodica, okupljena prilično snebivljivo oko rođendanske torte na Zemlji, najednom utonu u tišinu.

A onda, gospodin Pul, senior, reče oporim glasom: “Pa, Frenk, ne pada mi na pamet šta bih ti još mogao reći u ovom trenutku, osim da smo u mislima s tobom i da ti stvarno želimo srećan rođendan.”

“Čuvaj se, dušo”, dodade gospođa Pul plačno. “Bog te štitio.”

Grupa je u horu kazala “Do viđenja”, a onda je slike nestalo sa video ekrana. Baš je neobično, reče Pul u sebi, da se sve ovo zbilo pre više od jednog časa; u međuvremenu, članovi porodice ponovo su se razišli i sigurno su već miljama daleko od kuće. No, na izvestan način ovaj vremenski razmak, iako je mogao da izaziva osujećenost, ipak je predstavljao sreću u nesreći. Kao i svi ljudi tog doba, Pul je uzimao zdravo za gotovo da može da razgovara trenutno, sa svakim na Zemlji, čim bi to poželeo. Pošto ovo više nije važilo, ispostavilo se da su se javile ozbiljne psihološke posledice. On je prešao u novu dimenziju udaljenosti, tako da su gotovo sve emocionalne veze postale zategnute preko granice kidanja.

“Žao mi je što prekidam proslavu”, reče Hal, “ali imamo jedan problem.”

“Šta je bilo?” upitaše Pul i Boumen istovremeno.

“Javljaju se poteškoće u održavanju kontakta sa Zemljom. Problem je u jedinici AE-35. Moj centar za predviđanje kvarova izveštava da do zakazivanja može doći kroz sedamdeset dva časa.”

“Pobrinućemo se o tome”, uzvrati Boumen. “Da vidimo optičku upravljenost.”

“Evo je, Dejve. Za sada je još sve u redu.”

Na displeju se pojavi savršeni polumesec, veoma sjajan spram zaleđa gotovo lišenog zvezda. Bio je prekriven oblacima i nije posedovao nikakve geografske pojedinosti koje su se mogle prepoznati. Štaviše, na prvi pogled lako se mogao pobrkati sa Venerom.

Ali ne i na drugi, budući da se pokraj njega nalazio pravi Mesec koji Venera nije imala — četvorostruko manji od Zemlje i u tačno istoj meni. Bilo je lako zamisliti da su dva tela majka i dete, kao što su mnogi astronomi i verovali pre no što se ispitivanjem lunarnih stena bespogovorno dokazalo da Mesec nikada nije sačinjavao deo Zemlje

Pul i Boumen posmatrali su ekran u tišini pola minuta. Slika je dolazila do njih posredstvom TV kamere sa dugačkom žižom, postavljene na ivici velike radio-zdele; krst končića u njenom središtu pokazivao je tačnu upravljenost antene. Ukoliko snop tanak poput olovke ne bi išao pravo prema Zemlji, oni ne bi mogli ni da šalju, ni da primaju poruke. Emisije u oba smera promašile bi metu i produžile bi, nesaslušane i neviđene, kroz Sunčev sistem, pa dalje u prazninu što se pružala izvan njegovih međa. Ako bi ikada i bile primljene, to bi bilo tek stolećima kasnije — a i oni koji bi ih uhvatili ne bi bili ljudi.

“Znaš li gde je kvar?” upita Boumen.

“Nepostojan je i ne mogu ga lokalizovati. Ali, kako izgleda, odnosi se na jedinicu AE-35.”

“Koji postupak predlažeš?”

“Najbolje bi bilo zameniti jedinicu rezervnom, kako bismo je mogli ispitati.”

“Dobro — daj nam kopiju.”

Informacija blesnu na displeju; istovremeno, jedan list hartije skliznu iz proreza neposredno ispod njega. I pored svih elektronskih očitavala, bilo je trenutaka kada se dobar, staromodan, štampani materijal pokazivao kao najpogodniji vid registrovanja.

Boumen se na trenutak udubio u proučavanje dijagrama, a onda zviznu.

“Mogao si nam to reći”, primeti on. “Ovo pretpostavlja izlazak iz broda.”

“Žao mi je”, uzvrati Hal. “Smatrao sam da znate da se jedinica AE-35 nalazi na postolju antene.”

“Verovatno sam i znao, ali pre godinu dana. Ovde, međutim, ima osam hiljada podsistema. U svakom slučaju, posao izgleda jednostavan. Sve što treba jeste da podignemo jedan poklopac i da stavimo novu jedinicu.”

“Meni to odgovara”, reče Pul, koji je kao član posade imao dužnost da obavlja rutinske vanbrodske delatnosti. “Uopšte mi neće smetati mala promena sredine. Samo bez uvrede, molim.”

“Da vidimo da li se kontrola misije slaže sa tim”, reče Boumen. Sedeo je nepomično nekoliko sekundi, prebirajući po mislima, a onda poče da diktira poruku.

“Kontroli misije — ovde iks-zrak-delta-jedan. U dva-nula-četiri-pet brodski centar za predviđanje kvarova u našem devet-nula-nula-nula računaru ukazao je na verovatno zakazivanje jedinice alfa-eho-tri-pet kroz sedamdeset dva časa. Molimo proverite preko telemetrijske kontrole i predlažemo ispitajte jedinicu u vašem simulatoru brodskih sistema. Takođe, potvrdite odobrenje našeg plana za izlazak iz broda radi zamene jedinice alfa-eho-tri-pet pre kvara. Kontroli misije — ovde iks-zrak-delta-jedan, dva-jedan-nula-tri, kraj emitovanja.”

Zahvaljujući višegodišnjem upražnjavanju, Boumen je stekao sposobnost da se, istog trena čim bi se za tim ukazala potreba, bez po muke prebaci na ovaj žargon — koji je neko jednom prilikom nazvao “tehniš” — a zatim da se ponovo vrati na normalan govor, bez ikakve škripe mentalnih zupčanika. Sada je preostalo jedino sačekati na potvrdu, do čijeg će prijema proteći najmanje dva časa dok signali budu prevaljivali svoj dvosmeran put pokraj Jupiterove i Marsove orbite.

Poruka je prispela dok je Boumen pokušavao, bez mnogo uspeha, da pobedi Hala u jedoj od igara sa geometrijskim oblicima, koje su bile uskladištene u memoriji računara.

“Iks-zraku-delti-jedan — ovde kontrola misije, potvrđujemo vaš dva-jedan-nula-tri. Ispitujemo telemetrijske informacije na našem simulatoru misije i upućujemo savet.

Zeleno za vaš plan da iziđete iz broda i zamenite jedinicu alfa-eho-tri-pet pre mogućeg kvara. Razrađujemo kontrolne postupke za ispitivanje zakazale jedinice.”

Pošto je ozbiljan deo posla okončan, kontrolor misije vratio se normalnom engleskom.

“Žao nam je, momci, što ste zapali u malu nevolju i ne želimo da vam otežavamo situaciju. Ali, ako vam to nije teško pre izlaska iz broda, imamo jednu molbu iz Informativnog. Možete li da nam pripremite kratak snimak za javno emitovanje, u kome biste opisali situaciju i objasnili šta je to što radi AE-35. Neka zvuči što je moguće bezazlenije. I mi to možemo da obavimo, razume se — ali delovaće znatno uverljivije iz vaših usta. Nadamo se da se ovo neđe rđavo odraziti na vaš društveni život. Iks-zraku-delti-jedan, ovde kontrola misije, dva-jedan-pet-pet, kraj emitovanja.”

Boumen nije mogao da obuzda smešak povodom ove molbe. Bilo je trenutaka kada je Zemlja pokazivala neobičnu neuviđavnost i odsustvo takta. “Što je moguće bezazlenije!” — nije nego!