Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

Ono, međutim, što jeste dopiralo — i to sve snažnije — bila je rika Jupiterovog vlastitog radio-glasa. Godine 1955, pred sam osvit svemirske ere, astronomi su sa zaprepašćenjem ustanovili da Jupiter izbacuje na milione konjskih snaga na desetometarskom području. Bio je to naprosto sirovi šum, udružen sa oreolima naelektrisanih čestica što kruže oko planete poput Van Alenovih pojaseva oko Zemlje, ali u znatno većim razmerama.

Ponekad, tokom samotnih časova na kontrolnom mostu, Boumen bi se prepustio slušanju tog zračenja. Okrenuo bi dugme za pojačanje snage zvuka, sve dok prostorija ne bi bila potpuno ispunjena pucketavom, šištećom tutnjavom; iz tog zaleđa, u nepravilnim razmacima pomaljali bi se kratkotrajni zvižduci i cijukanja slična kricima sumanutih ptica. Bio je to utvaran zvuk, zato što nije imao nikakve veze sa Čovekom; izgledao je u podjednakoj meri samotan i lišen svakog smisla kao i mrmljanje talasa na obali ili udaljeni prasak groma negde iza obzorja.

Čak i pri trenutnoj brzini od preko sto hiljada milja na čas, “Otkriću” će biti potrebne skoro dve nedelje da pređe orbite svih jovijanskih satelita. Bilo je više meseca koji kruže oko Jupitera nego planeta što orbitiraju oko Sunca; lunarna opservatorija otkrivala je po jednog novog svake godine, a ukupan broj sada je iznosio trideset šest. Krajnji spoljni — Jupiter XXVII — kretao se retrogradno nestabilnom putanjom na razdaljini od devetnaest miliona milja od svog privremenog gospodara. Bio je to plen u neprekidnom nadvlačenju između Jupitera i Sunca, budući da je planeta stalno zarobljavala kratkovečne mesece iz asteroidnog pojasa, da bi ih potom ponovo izgubila kroz nekoliko miliona godina. Jedino su unutrašnji sateliti bili njeno stalno vlasništvo; Sunce nikad neće uspeti da ih otrgne iz njenog okrilja.

Sada se javila nova lovina za ova sučeljena gravitaciona polja. “Otkriće” je ubrzavalo ka Jupiteru, krećući se složenom orbitom koju su pre više meseci izračunali astronomi na Zemlji i koju je Hal neprekidno proveravao. S vremena na vreme, kontrolni mlaznici izvršili bi sićušna automatska podešavanja trajektorije kratkotrajnim uključenjima, koja su se jedva osećala na brodu.

Posredstvom radio-veze, informacije su se neprekidno odlivale ka Zemlji. Sada su se nalazili toliko daleko od matičnog sveta da je njihovim signalima, bez obzira na to što su se kretali brzinom svetlosti, bilo potrebno pedeset minuta da prevale svoj put. Iako je ceo svet posmatrao preko njihovih ramena, gledajući kroz njihove oči i njihove uređaje kako se Jupiter približava, proći će skoro čitav čas pre no što vesti o njihovim otkrićima signu do planete sa koje su se otisnuli.

Teleskopske kamere neprekidno su radile dok je brod presecao orbite džinovskih unutrašnjih satelita — od kojih je svaki bio veći od Meseca i predstavljao nepoznatu teritoriju. Na tri sata pre okončanja prelaza, “Otkriće” je prošlo na samo dvadeset hiljada milja od Evrope i svi uređaji našli su se upravljeni ka svetu što se primicao; veličina meseca postojano se povećavala, dok je on menjao oblik iz globusa u srp, klizeći brzo ka Suncu.

Tu se prostiralo četrnaest miliona kvadratnih milja tla koje je, sve do ovog trenutka, predstavljalo tek glavu čiode u najmoćnijim teleskopima. Za svega nekoliko minuta minuće kraj Evrope, tako da je to vreme valjalo što bolje iskoristiti za snimanje svih dostupnih informacija. U potonjim meseci imaće prilike da ih natenane reprodukuju.

Posmatrana sa udaljenosti, Evropa je ličila na kakvu džinovsku pahuljicu koja veoma delotvorno odražava svetlost dalekog Sunca. Osmatranja iz blizine išla su tome u prilog; za razliku od prašinastog Meseca, Evropa je bila blistavo bela, a pretežan deo površine stajao joj je prekriven sjajnim gromadama koje su nalikovale na nasukane ledene bregove. Gotovo izvesno, bili su sazdani od amonijaka i vode, koje Jupiterovo gravitaciono polje nekako nije uspelo da prigrabi.

Jedino duž polutara mogla se videti gola stena; tu se pružala neverovatno neravna ničija zemlja kanjona i raštrkanih, stenovitih masiva, koja je obrazovala tamniji pojas što je skroz opasivao mali svet. Postojalo je nekoliko udarnih kratera, ali nije bilo ni traga od vulkanske aktivnosti; Evropa očigledno nikada nije raspolagala unutrašnjim izvorima toplote.

Zabeležena je, saglasno onome što se odavno znalo, izvesna atmosfera. Kada je tamni rub satelita prešao preko jedne zvezde, ona se nakratko zatamnila pre no što će biti pomračena. A na nekim područjima postojali su nagoveštaji oblaka — možda izmaglica amonijačnih kapljica nastala u retkim metanskim vetrovima.

Podjednako brzo kao što je suknula iz neba pred njima, Evropa je začas ostala iza njih; sada se sam Jupiter nalazio na udaljenosti od svega dva časa. Hal je krajnje brižljivo odredio orbitu broda, tako da nije bilo potrebe za dodatnim ispravkama brzine sve do trenutka najvećeg približenja. No, bez obzira na ovu izvesnost, ipak je bilo potrebno imati čvrste živce pred prizorom narastanja džinovskog globusa iz minuta u minut. Bilo je teško poverovati da se “Otkriće” ne survava pravo ka njemu, odnosno da ih ogromno gravitaciono polje planete ne privlači ka neumitnom uništenju.

Kucnuo je čas da se lansiraju atmosferske sonde — koje je trebalo, nadali su se njihovi tvorci, da opstanu dovoljno dugo kako bi uputile informacije ispod jovijanskog pokrova oblaka. Dve zdepaste kapsule oblika bombi, optočene toplotnim štitnicima, blago su upućene orbitama koje su prvih nekoliko hiljada milja sasvim zanemarljivo odstupale od putanje “Otkrića”.

No, konačno su ipak počele da se odvajaju: sada se, najzad, i golim okom moglo razabrati ono što je Hal sve vreme tvrdio. Brod se nalazio na orbiti koja će gotovo okrznuti atmsoferu, ali se neće sudariti sa njom. Razlika je, doduše, iznosila svega nekoliko stotina milja — što je praktično ništa u slučaju planete sa prečnikom od devedeset hiljada milja — ali i to je bilo dovoljno.

Jupiter je sada ispunjavao celo nebo; bio je toliko ogroman da mu razmere više ni oko ni um nisu mogli pojmiti, tako da su odustali od pokušaja. Da nije bilo izuzetne raznovrsnosti boja — crvene, ružičaste, žute, narandžaste, pa čak i grimizne — u atmosferi pod njima, Boumen bi lako poverovao da leti povrh pokrova oblaka na Zemlji.

A sada, prvi put na celom putovanju, predstojao im je gubitak Sunca. Iako je bilo bledo i smanjeno, predstavljalo je neprekidnog pratioca “Otkrića” od kada se brod otisnuo od Zemlje, pre pet meseci. No, orbita ga je sada vodila u Jupiterovu senku i uskoro mu je predstojao prelaz iznad noćne strane planete.

Hiljadu milja ispred, traka sumraka stala je da hita ka njima; pozadi, Sunce je brzo uranjalo u Jupiterove oblake. Zraci su mu se razmakli duž obzorja poput dva plamena roga, okrenuta nadole, a zatim su se skupili i zgasli u kratkotrajnom blesku hromatske slave. Spustila se noć.

Pa ipak — veliki svet što se pružao dole nije bio potpuno taman. Oblivala ga je fosforescencija koja je iz minuta u minut postajala sve sjajnija, kako su im se oči navikavale na prizor. Prigušene reke svetlosti tekle su od obzorja do obzorja, poput sjajnih brazdi brodova na nekom tropskom moru. Mestimično su se sabirale u jezerca tečnog plamena, podrhtavajući od siline ogromnih podmorskih poremećaja koji su navirali iz skrovitog srca Jupitera. Bio je to prizor koji je u toj meri ulivao strahopoštovanje da su ga Pul i Boumen satima mogli netremice posmatrati; da li je ovde posredi, pitali su se oni, samo ishod hemijskih i električnih sila dole, u tom uzavrelom kotlu — ili je možda reč o nuzproizvodu nekog fantastičnog oblika života? Bila su to pitanja o kojima će naučnici verovatno još raspravljati i kada se stoleće što je upravo počelo bude približavalo svršetku.