Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

Kako su ponirali sve dublje i dublje u jovijansku noć, sjaj pod njima postajao je sve izrazitiji. Boumen je jednom prilikom leteo iznad severne Kanade u vreme kada se predstava aurore nalazila u punom zamahu; snegom prekriven predeo bio je podjednako pust i blistav poput ovoga. A ta arktička divljina, podseti se on, bila je preko stotinu stepeni toplija od područja preko kojih su sada hitali.

“Signal sa Zemlje brzo slabi”, objavi Hal. “Ulazimo u prvu difrakcionu zonu.”

Očekivali su to — štaviše, posredi je bio jedan od zadataka misije, budući da će absorbovanje radio-talasa pružiti korisne informacije o jovijanskoj atmosferi. Ali pošto su se sada stvarno obreli iza planete, što je uslovilo prekid svih veza sa Zemljom, najednom su iskusili neizmernu usamljenost. Ovaj prekid potrajaće samo jedan sat, a onda će ponovo izroniti iz pomračujućeg štitnika Jupitera i opet uspostaviti kontakt sa ljudskom rasom. Taj sat, međutim, biće jedan od najdužih u njihovom životu.

Iako su bili srazmerno mladi, Pul i Boumen već su imali iza sebe desetak svemirskih putovanja; no, sada su se osećali kao početnici. Upuštali su se u nešto prvi put; nijednom još neki brod nije putovao takvom brzinom, niti je prkosio tako snažnom gravitacionom polju. I najmanja navigaciona greška u ovoj kritičnoj tački — i “Otkriće” će stati da ubrzava prema dalekim granicama Sunčevog sistema bez ikakve nade u izbavljenje.

Minuti su sporo proticali. Jupiter je sada postao okomiti zid fosforescencije koji se u beskraj pružao iznad njih — a brod se uspinjao pravo uz njegovu blistavu plohu. Iako su dobro znali da se kreću dovoljno brzo da ne postanu plen Jupiterove sile teže, bilo je teško poverovati da “Otkriće” nije postalo satelit ovog čudovišnog sveta.

Konačno, daleko ispred, duž obzorja blesnu svetlost. Izranjali su iz senke, hitajući u susret Suncu. Skoro istog trenutka Hal objavi: “Uspostavio sam radio-vezu sa Zemljom. Takođe mi je milo što mogu da vam kažem da je perturbacioni manevar uspešno obavljen. Vreme našeg putovanja do Saturna iznosi sto šezdeset sedam dana, pet časova i jedanaest minuta.” Razlika od predviđenog vremena iznosila je manje od jednog minuta; proletanje je izvršeno uz neverovatnu tačnost. Slično lopti na kosmičkom stolu za bilijar, “Otkriće” se odbilo od pokretnog gravitacionog polja Jupitera, stekavši momenat pri tom dodiru. Uopšte ne koristeći gorivo, brod je povećao brzinu za više hiljada milja na čas.

No, time nisu bili narušeni zakoni mehanike; proroda uvek uravnotežava svoje prihode i rashode, tako da je Jupiter izgubio upravo onoliko od momenta koliko je “Otkriće” dobilo. Planeta je usporila — ali kako joj je masa bila jedan kvintilion puta veća od mase broda, promena njene orbite bila je premala da bi se mogla zapaziti. Još nije došlo vreme da Čovek ostavi svoj beleg u Sunčevom sistemu.

Dok se brzo razdanjivalo oko njih, a smanjeno Sunce stalo da se ponovo uspinje jovijanskim nebom, Pul i Boumen pružiše jedan drugome ruku u tišini i čvrsto se rukovaše.

Iako su teško mogli poverivati u to, prvi deo njihovog pohoda bezbedno je bio okončan.

Ali još nisu okončali sa Jupiterom. Daleko iza njih, dve sonde koje je “Otkriće” lansiralo stupile su u kontakt sa atmosferom.

Jedna se uopšte nije oglasila; po svoj prilici, zaronila je pod prevelikim uglom i izgorela pre no što je stigla da pošalje neku informaciju. No, druga je bila uspešnija; skliznula je kroz gornje slojeve jovijanske atmosfere, a zatim se ponovo odbila u svemir. Kao što je bilo planirano, prilikom ovog susreta izgubila je toliko od brzine da je u drugom navratu stala da se spušta velikom elipsom. Dva časa kasnije, ponovo je ušla u atmosferu, ovoga puta na dnevnoj strani planete — krećući se brzinom od osamdeset hiljada milja na sat.

Istog časa optočio ju je omotač od usijanog gasa i došlo je do prekida radio-veze. Usledili su brižni trenuci iščekivanja za dvojicu posmatrača na kontrolnom mostu. Nisu mogli biti sigurni da će sonda opstati, odnosno da zaštitni keramički oklop neće potpuno izgoreti pre no što se kočenje završi. Ukoliko bi se to dogodilo, uređaji bi se pretvorili u paru u deliću sekunde.

Ali štitnik je izdržao dovoljno dugo da se blistavi meteor ustali. Ugljenisani delovi su odbačeni, robot je isturio svoje antene i počeo da se osvrće unaokolo svojim elektronskim čulima. Na “Otkriću”, udaljenom tog časa gotovo četvrt miliona milja, radio je počeo da donosi prve autentične vesti sa Jupitera.

Na hiljade impulsa koji su se slivali svake sekunde izveštavali su o atmosferskom sastavu, pritisku, temperaturi, magnetnom polju, radioaktivnosti i o desetinama drugih činilaca u kojima su mogli da se razaberu jedino stručnjaci na Zemlji. Postojala je, međutim, jedna emisija koja se mogla bez po muke razumeti; bila je to televizijska slika, u boji, koju je odašiljala sonda u spuštanju.

Prvi prizori pojavili su se kada je robot već ušao u atmosferu i odbacio svoj zaštitni omaotač. Sve što se moglo videti bila je žuta magla prošarana grimiznim mrljama koje su promicale pred kamerom vrtoglavom brzinom — hitajući nagore kako je sonda padala stopom od nekoliko hiljada milja na sat.

Magla je postala gušća; bilo je nemoguće odgonetnuti da li kamera vidi svega deset inča ili deset milja ispred, zato što nije bilo pojedinosti na kojima bi se pogled mogao dovesti u žižu. Izgledalo je, bar u pogledu TV sistema, da je misija pretrpela neuspeh. Oprema je dejstvovala, ali ništa se nije moglo ugledati u ovoj maglovitoj, uskomešanoj atmosferi.

A onda, iznenada, magle nestade. Sonda mora da je prošla kroz osnovu visokog sloja oblaka i izbila u vedru zonu — možda u područje gotovo čistog vodonika, uz retke, raštrkane primese amonijačnih kristala. Iako je i dalje bilo krajnje nemoguće proceniti razmere prizora, kamera je očigledno sezala miljama.

Predeo je bio tako stran da je za trenutak izgledao gotovo lišen svakog smisla očima naviklim na boje i obličja Zemlje. Daleko, daleko dole prostiralo se beskrajno more šarolikog zlata, izbrazdano uporednim grbinama koje su mogle predstavljati kreste džinovskih talasa. No, nije bilo nikakvog kretanja; razmere prizora bile su toliko velike da se nikakav pokret nije mogao razabrati. Taj zlatni pejsaž nikako nije mogao predstavljati okean, budući da se nalazio previsoko u jovijanskoj atmosferi. Posredi je bio samo još jedan sloj oblaka.

A onda kamera uhvati tračak jednog veoma čudnog prizora čiji je izgled bio nelagodno zamućen zbog udaljenosti. Mnogo milja odatle, zlatni predeo uzdizao se u neobično simetričnu kupu, sličnu kakvoj vulkanskoj planini. Oko vrha te kupe stajao je oreol sazdan od malih, paperjastih oblaka — koji su svi bili približno iste veličine, svi jasno uočljivi i izdvojeni. Postojalo je nešto uznemirujuće i neprirodno u vezi sa njima — ako je reč “prirodno” uopšte mogla da se primeni na ovu panoramu koja je ulivala strahopoštovanje.

A tada, zahvaćena nekim poremećajem u atmosferi koja se brzo zgušnjavala, sonda se okrenu ka drugoj četvrti obzorja i nekoliko sekundi na ekranu se nije videlo ništa drugo do zlatne zamućenosti. No, slika se brzo upostojila; “more” je postalo znatno bliže, ali i dalje podjednako zagonetno. Sada se moglo primetiti da je mestimično bilo prošarano mrljama tame koje su mogle predstavljati rupe ili procepe što su vodili do još dubljih slojeva atmosfere.

Sondi nije bilo suđeno da stigne do njih. Sa svakom miljom udvostručavala se gustina gasa oko nje, a uporedo sa time vrtoglavo je rastao pritisak kako je robot ponirao sve dublje i dublje ka skrivenoj površini planete. I dalje se nalazio visoko iznad onog tajanstvenog mora, kada najednom, kao predznak, slika zatrepta, a onda je nestade u času kada je prvi istraživač sa Zemlje bio satrven pod težinom mnogo milja atmosfere što se pružala iznad njega.