Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

Polutarno područje kugle pod pritiskom — odsečak, kako bi se reklo, od Jarca do Raka — predstavljalo je stanište bubnja, prečnika trideset pet stopa, koji se lagano okretao. Praveći jedan krug svakih deset sekundi, ovaj karusel ili centrifuga stvarao je veštačku gravitaciju jednaku Mesečevoj. Bilo je to dovoljno da se spreči fizička atrofija, koja bi proistekla iz potpunog odsustva težine, a i da se omogući da se rutinsko dejstvovanje življenja odigrava pod normalnim — ili približno normalnim — uslovima.

U karuselu se nalazilo sve što se odnosilo na kuhinju, trpezariju, kupatilo i klozet. Jedino se tu bezbedno mogao pripremiti i ispiti kakav topli napitak — što je bilo krajnje opasno u bestežinskim uslovima, gde su lebdeće grumuljice ključale vode mogle izazvati gadne opekotine. Problem brijanja takođe je bio rešen, tako da nisu postojale bestežinske dlačice koje su se razletale na sve strane, dovodeći u opasnost električnu opremu i predstavljajući pretnju po zdravlje.

Po rubu karusela bilo je smešteno pet sićušnih kabina, koje je svaki astronaut uredio po svom ukusu i u kojima su se nalazile njihove lične stvari. U upotrebi su trenutno bile jedino Boumenova i Pulova, dok su budući žitelji preostale tri kabine počivali u svojim elektronskim sarkofazima odmah uz njih.

Ukoliko bi se ukazala potreba za tim, okretanje karusela moglo se zaustaviti; kada bi se to dogodilo, njegov angularni momenat valjalo je uskladištiti u zamajcu, a potom ga odatle preuzeti pri ponovnom otpočinjanju rotiranja. No, on se najčešće okretao postojanom brzinom, budući da se bez poteškoća moglo ući u veliki bubanj što se lagano vrteo, na taj način što bi se kao oslonac koristila jedna šipka koja je išla kroz područje nulte gravitacije njegovog središta. Prelazak na pokretni deo postajao je podjednako lak i automatski, uz samo malo iskustva, kao i stupanje na pokretne stepenice.

Loptasti trup pod pritiskom obrazovao je glavu krhkog ustrojstva strelastog oblika dugačkog preko stotinu stopa. Kao i sve letelice predviđene za otiskivanje u svemir, “Otkriće” je bilo odveć lomno i nedovoljno aerodinamično da bi moglo ući u neku atmosferu ili da bi se suprotstavilo punom dejstvu gravitacionog polja ma koje planete. Ono je montirano na orbiti oko Zemlje, iskušano na probnom translunarnom letu i konačno provereno na orbiti iznad Meseca. Bilo je to stvorenje koje je pripadalo čistom svemiru — te je tako i izgledalo.

Neposredno iza trupa pod pritiskom nizala se skupina od četiri velika tanka sa tečnim vodonikom — a iza njih, u obliku dugačkog, vitkog slova “V”, nalazila su se zračeća peraja koja su rasipala suvišnu toplotu nuklearnog reaktora. Prošarana tamnom mrežom cevi sa tečnošću za hlađenje, ona su nalikovala na krila nekog ogromnog vilinskog konjica i zbog njih je “Otkriće” pod izvesnim uglovima načas podsećalo na kakav starinski jedrenjak.

Na samom kraju toga “V”, tri stotine stopa od odeljka sa posadom, bio je smešten zapretani pakao reaktora i kompleks fokusirajućih elektroda kroz koje je izlazila usijana zvezdana građa pogona na plazmu. On je obavio svoj posao pre više nedelja, izvevši “Otkriće” sa njegove parkirne orbite oko Meseca. Sada je reaktor veselo brujao, tvoreći električnu energiju za brodske potrebe, a velika, zračeća peraja, koja bi se užarila do boje višnje kada bi “Otkriće” ubrzavalo pod najvećim potiskom, bila su hladna i tamna.

Iako bi za ispitivanje ovog područja broda bilo potrebno preduzeti izlet u svemir, postojali su uređaji i isturene TV kamere koje su iscrpno izveštavale o stanju u tom delu. Boumen je sada osećao da podrobno poznaje svaku kvadratnu stopu radijatora, ploča i mreže cevovoda koja je stajala u vezi sa njima.

U šesnaest časova okončao bi pohod i podneo poman verbalni izveštaj kontroli misije, ne prestajući da govori sve dok ne bi stigla potvrda o prijemu. Onda bi isključio svoj odašiljač, saslušao šta Zemlja ima da mu kaže i uputio odgovore na eventualna pitanja. U osamnaest časova probudio bi se Pul i on bi mu prepustio komandu.

Potom bi usledilo šest slobodnih časova koje je mogao iskoristiti prema svom nahođenju. Ponekad bi nastavio sa učenjem, slušao muziku ili gledao filmove. Pretežan deo vremena provodio bi u prebiranju po brodskoj neiscrpnoj elektronskoj biblioteci. Počele su da ga očaravaju veliki pohodi iz prošlosti — što je pod datim okolnostima bilo prilično razumljivo. Ponekad bi isplovio sa Pitejom kroz Herkulove stubove, otisnuvši se duž obala Evrope koja tek što je izlazila iz kamenog doba i stigavši gotovo do studenih magli Arktika. Ili, dve hiljade godina kasnije, krenuo bi sa Ansonom u manilskim galijama, jedrio bi sa Kukom kroz nepoznate opasnosti Velikog Koralnog Spruda, uspešno bi sa Magelanom prvi put oplovio svet. A počeo je i da čita “Odiseju”, koja mu se od svih knjiga najživlje obraćala preko ponora vremena.

Kada bi poželeo da se malo opusti, uvek je mogao da izazove Hala na dvoboj u velikom broju polumatematičkih igara, uključujući tu dame, šah i poliomino. Ukoliko bi Hal želeo, mogao bi da pobedi u svakoj od njih; ali to bi se rđavo odrazilo na moral. Bio je stoga programiran da bude bolji u pedeset osto slučajeva, a njegovi ljudski takmaci pretvarali su se da ništa ne znaju o tome.

Poslednji časovi Boumenovog dana bili su posvećeni opštem spremanju i uzgrednim poslovima, a onda bi usledila večera u dvadeset časova — ponovo sa Pulom. Zatim je red dolazio na sat kada bi razmenjivao poruke lične prirode sa Zemljom.

Kao i njegove kolege, Boumen je bio neoženjen; ne bi bilo pošteno poslati porodičnog čoveka u misiju koja toliko traje. Iako su mnoge dame obećale da će čekati do povratka misije, niko u to nije stvarno verovao. U početku su i Pul i Boumen vodili prilično prisne razgovore jednom nedeljno, premda ih je sputavala svest o tome da mnoge uši sigurno slušaju na zemaljskom kraju veze. No, iako je putovanje praktično tek počelo, toplina i učestalost ovih razgovora sa devojkama na Zemlji počele su da jenjavaju. Oni su to i očekivali; bila je to jedna od kazni astronautskog načina života, baš kao što su svojevrsno istu sudbinu delili i mornari.

Bilo je tačno — štaviše, dobro poznato — da su moreplovci naknade nalazili u drugim lukama; nažalost, sa one strane Zemljine orbite nije bilo tropskih ostrva punih tamnoputih devojaka. Stručnjaci za svemirsku medicinu uhvatili su se, razume se, ukoštac i sa ovim problemom uz uobičajeni polet — i tako, u brodskoj farmakopeji nalazile su se prikladne, premda teško i očaravajuće zamene.

Neposredno pre no što bi odjavio emisiju, Boumen bi podneo svoj završni izveštaj i proverio da li je Hal odaslao trake na kojima je beležio dnevni rad svojih uređaja. Potom, ukoliko bi bio raspoložen za to, proveo bi sat-dva u čitanju i gledanju kakvog filma; u ponoć bi pošao na počinak — obično bez pomoći elektronarkoze.

Pulov program u potpunosti se poklapao sa njegovim i dva rasporeda nastavljala su se jedan na drugi bez ikakvih trvenja. Njih dvojica imala su pune ruke posla, a i bila su dovoljno inteligentna i staložena da izbegnu dolaženje u sukob, tako da se putovanje pretvorilo u prijatan, rutinski let, lišen ma kakvih uzbuđenja, a protok vremena jedino je označavala promena brojki na digitalnom časovniku.

Mala posada “Otkrića” silno se nadala da ništa neće poremetiti tu spokojnu jednoličnost u nedeljama i mesecima što su ležali pred njima.

Hitajući iz nedelje u nedelju poput kakvog tramvaja po tračnicama svoje krajnje određene putanje, “Otkriće” je prošlo pokraj orbite Marsa i zaputilo se ka Jupiteru. Za razliku od svih plovila što su išla nebom i morima Zemlje, ono nije zahtevalo nikakvo upravljanje. Kurs su mu neumitno odredili zakoni gravitacije; ovde nije bilo plićaka koji nisu uneseni u karte, niti opasnih sprudova gde bi se brod nasukao. Isto tako, nije bilo ni najmanje opasnosti od sudara sa nekim drugim brodom, budući da nije postojala nikakva letelica — bar ne takva koju je Čovek sazdao — ma gde između “Otkrića” i beskrajno dalekih zvezda.