Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

Prva pokolenja računara primala su podatke posredstvom znamenitih tastatura, sličnih onima sa pisaćih mašina, a odgovarala su preko veoma brzih štampača i vizuelnih displeja. Hal je i to mogao činiti kada bi bilo neophodno, ali pretežan deo njegovog opštenja sa ostalim putnicima odigravao se izgovorenim rečima. Pul i Boumen mogli su da razgovaraju sa Halom kao da je posredi ljudsko biće, a on je uzvraćao na besprekornom idiomatskom engleskom koji je naučio tokom kratkotrajnih nedelja svog elektronskog detinjstva.

Je li Hal stvarno kadar da misli — na to pitanje odgovorio je britanski matematičar Alen Taring još tokom četrdesetih godina dvadesetog veka. Taring je istakao da ako neko vodi duži razgovor sa mašinom — svejedno da li posredstvom tastature ili mikrofona — a pri tom nije kadar da uoči razliku između odgovora koje dobija i onih koje bi dao neki čovek, onda mašina uistinu misli, prema svakoj suvisloj definiciji ovog pojma. Hal je lako mogao da prođe Taringov test.

Možda će čak kucnuti čas kada će Hal preuzeti zapovedništvo nad brodom. U slučaju opasnosti, ukoliko niko ne bi reagovao na njegove signale, on bi najpre pokušao da probudi usnule članove posade električnim i hemijskim podsticajima. Ako ni oni ne bi odgovorili, Hal bi radiom pozvao Zemlju da dobije daljna uputstva.

Konačno, ako ni sa Zemlje ne bi ništa stizalo, on bi preduzeo mere koje nađe za shodno da sačuva brod i nastavi misiju — čiju je pravu svrhu jedino on znao i koju njegove kolege-ljudi nikada ne bi ni naslutili.

Pul i Boumen često su, ne bez humora, isticali da su oni samo nadzornici i pazikuće na jednom brodu koji je, u stvari, kadar da se sam stara o sebi. Zapanjili bi se i ne malo rasrdili kada bi otkrili koliko je istine bilo u toj šali.

Svakodnevno upravljanje brodom veoma je pomno bilo isplanirano, tako da su — bar teorijski — Boumen i Pul tačno znali šta im valja činiti u svakom trenutku tokom dvadeset četiri časa. Radili su u dvanaestočasovnim smenama, neizmenice, tako da se nikada nije događalo da obojica spavaju u isto vreme. Oficir na dužnosti ostajao bi na kontrolnom mostu, dok bi njegov zamenik vodio računa o opštem održavanju, obilazio brod, hvatao se ukoštac sa neobičnim zadacima koji su svaki čas iskrsavali ili se odmarao u svojoj kabini.

Iako je Boumen bio nominalni kapetan u ovoj fazi misije, nijedan spoljnji posmatrač ne bi to mogao da zaključi. On i Pul u potpunosti su razmenjivali uloge, činove i odgovornosti svakih dvanaest časova. Ovo ih je obojicu održavalo u punoj formi, sasvim je smanjivalo mogućnosti da dođe do trvenja i doprinosilo je da se postigne željena stopostotna redundantnost.

Boumenov dan počinjao je u šest časova po brodskom vremenu — opštem efemeridnom vremenu astronoma. Ukoliko bi se uspavao, Hal je raspolagao raznovrsjem bipova i zvonjenja da ga podseti na dužnosti, ali tim sredstvima nikada nije pribegnuto. Testa radi, Pul je jednom isključio uređaj za buđenje, no Boumen se automatski digao u pravo vreme.

Prvi zvanični korak po buđenju bio je da pomeri za dvanaest časova glavni hibernacioni hronometar. Ukoliko bi ova operacija izostala dva puta uzastopce, Hal bi izveo zaključak da su on i Pul onesposobljeni i preduzeo bi neophodne mere predviđene za ovakav slučaj.

Boumen bi potom otišao u toalet, zatim bi pristupio izometrijskim vežbanjima, a onda bi se latio doručka i čitanja jutarnjeg radio-izdanja “World Times-a”. Na Zemlji nikada nije tako pomno čitao novine kao sada; čak i najsitnije vesti iz rubrike društvena govorkanja, kao i najbeznačajnija politička šuškanja, neizostavno su mu plenili pažnju dok su promicali ekranom.

U sedam časova zvanično bi smenio Pula na komandnom mostu, donevši mu kafu iz kuhinje u tubi na istiskanje. Ako — kao što je obično bivao slučaj — ne bi bilo ničega da se izvesti, niti kakvih mera koje je valjalo preduzeti, on bi otpočeo proveravanje pokazatelja svih uređaja i obavljanje niza testova čija je svrha bila da se uoče mogući kvarovi. Ovaj posao bio bi okončan u deset, a onda bi usledilo razdoblje učenja.

Boumen se bavio učenjem više od polovine života i sa tim neće prestati sve dok ne ode u penziju. Zahvaljujući revoluciji koja se zbila u dvadesetom stoleću na polju obučavanja i tehnika obrade informacija, on je već raspolagao obimom znanja koji je bio ravan diplomama na dva ili tri fakulteta — a, što je bilo još značajnije, mogao je da se seti devedeset odsto onoga što je jednom naučio.

Pre pedeset godina bio bi smatran za stručnjaka na području primenjene astronomije kibernetike i svemirskih pogonskih sistema — no, on bi bez oklevanja porekao, uz iskrenu nevericu, da je uopšte stručnjak. Boumen nikada nije uspevao da veže svoje interesovanje isključivo za jedan predmet; uprkos mračnim upozorenjima svojih instruktora, bio je uporan u htenju da stekne diplomu iz opšte astronautike — kursa sa neodređenim i rasplinutim nastavnim programom, predviđenog za one čiji se koeficijent inteligencije kreće tek negde oko sto trideset i koji nikada neće dostići krajnje domete u svojoj profesiji.

Odluka mu se pokazala ispravna; upravo mu je to odbijanje da se specijalizuje omogućilo da postane jedinstveno kvalifikovan za sadašnji zadatak. Uglavnom iz istih razloga, Frenk Pul — koji je ponekad, ne bez izvesne podrugljivosti, nazivao sebe “lekarom opšte prakse na polju svemirske biologije” — ispao je njegov idealni zamenik. Nijh dvojica, uz, ukoliko bi se pokazala neophodna, pomoć iz Halovih ogromnih skladišta informacija, biće kadra da se uhvate ukoštac sa svakim problemom koji se mogao pojaviti tokom ovog putovanja — sve dok im umovi budu čili, prijemčivi i kadri da oživljavaju stara ustrojstva pamćenja.

I tako, tokom dva časa, od deset do dvanaest, Boumen bi vodio razgovor sa elektronskim učiteljem, proveravajući svoje opše znanje i upućujući se u građu koja se posebno odnosila na ovu misiju. Neprekidno bi prebirao po planovima broda, dijagramima vodova i kola, ili profilima putovanja, odnosno nastojao bi da dozna što više o Jupiteru, Saturnu i njihovim razuđenim porodicama meseca. U podne, otišao bi u kuhinju, prepustivši brod Halu dok bi pripremao ručak. Čak je i tu bio u potpunosti u dodiru sa svim što se zbiva, budući da se u maloj prostoriji koja je služila kao salon i trpezarija nalazio duplikat displeja situacione table, tako da ga je Hal mogao pozvati čim bi za tim iskrsla potreba. Pul bi mu se pridružio za obrok, pre no što bi otišao na šestočasovni počinak, i njih dvojica obično bi gledala jedan od redovnih TV programa koji su im prenošeni sa Zemlje.

Njihov jelovnik bio je isplaniran podjednako pomno kao i svi ostali vidovi misije. Hrana, koja je uglavnom držana smrznuta i dehidrirana, bila je bez izuzetka prvorazredna i izabrana tako da se može pripremati i jesti uz što je moguće manje poteškoća. Porcije je jednostavno trebalo otvoriti i staviti u sićušnu, automatsku pećnicu, koja bi se oglasila zvučnim signalom pošto bi posao bio obavljen. Mogli su da uživaju u onome što je imalo ukus — i, podjednako važno, izgled — soka od pomorandže, jaja (na bilo koji način), odrezaka, krmenadli, pečenja, svežeg povrća, raznog voća, sladoleda, pa čak i sveže pečenog hleba.

Posle ručka, od trinaest do šesnaest časova, Boumen bi krenuo u lagan i pažljiv obilazak broda — odnosno onih njegovih delova koji su bili dostupni. “Otkriće” je s kraja na kraj imalo gotovo četiri stotine stopa, ali se mali svet, u kome je bila smeštena njegova posada, u celosti nalazio unutar kugle prečnika četrdeset stopa u sklopu trupa pod pritiskom.

Tu su stajali svi sistemi za održavanje života, kao i kontrolni most koji je predstavljao operativno srce broda. Ispod njega, nalazila se mala “svemirska garaža” opremljena trima vazdušnim komorama, kroz koje su kapsule na vlastiti pogon, velike taman toliko da u njih stane po jedan čovek, mogle da isplove napolje, u prazninu, ukoliko bi iskrsla potreba za nekom vanbrodskom delatnošću.