Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

Radio u skafandru prekide Flojdove sanjarije. “Govori nadzornik projekta. Molim vas da svi stanete ovamo — voleli bismo da snimimo nekoliko fotografija. Dr Flojde, da li biste stali u sredinu… dr Majkls… hvala…”

Nikome drugom sem Flojdu nije se učinilo da u ovome ima nečega smešnog. No, i on je ipak morao pošteno da prizna da mu je milo što je neko poneo foto-aparat; ovaj snimak nesumnjivo će postati istorijski i on je hteo da obezbedi nekoliko primeraka za sebe. Nadao se da će mu se lice jasno videti kroz vizir skafandra.

“Hvala, gospodo”, reče fotograf, pošto se okončalo pomalo kočoperno poziranje pred monolitom i pošto je on načinio desetak snimaka. “Naložićemo foto-odeljenju u bazi da vam pošaljle primerke.”

Posle toga, Flojd posveti punu pažnju abonosnoj ploči — počevši da polako obilazi oko nje, ispitujući je iz svih uglova, nastojeći da uvreži u pamćenje njene neobičnosti. Nije očekivao da će nešto pronaći, pošto je znao da je svaki kvadratni inč već mikroskopski pomno ispitan.

Tromo Sunce u međuvremenu se podiglo povrh ivice kratera i njegovi zraci slivali su se gotovo pljoštimice po istočnom pročelju bloka. No, on kao da je upijao svaku česticu svetlosti, tako da je izgledalo da ove uopšte nema.

Flojd odluči da izvrši jednostavan opit; postavio se između monolita i Sunca i potražio pogledom vlastitu senku na glatkoj, crnoj ravni. Nije bilo ni traga od nje. Bar deset kilovata sirove toplote mora da je padalo na ploču; ako se nešto nalazilo unutra, onda se jamačno brzo prokuvavalo.

Baš je neobično, pomisli Flojd, naći se ovde u času kada ovu… stvar… Sunce prvi put obasjava posle početka ledenih doba na Zemlji. Ponovo mu je radoznalost pobudila njena crna boja; ona je bila idealna, razume se, za apsorbovanje solarne energije. Ali odmah je odbacio ovu pomisao; jer ko bi bio toliko lud da zakopa napravu na Sunčev pogon na dubinu od dvadeset stopa?

On podiže pogled prema Zemlji koja je počinjala da kopni na jutarnjem nebu. Samo je šačica od šest milijardi ljudi tamo znala za ovo otkriće; kako će svet reagovari na ovu vest kada konačno bude obelodanjena?

Političke i socijalne implikacije bile su ogromne; svaka osoba koja se odlikovala istinskom inteligentnošću — svako ko je gledao makar i inč dalje od svog nosa — ustanoviće da su joj se život, vrednosti, filozofija tanano promenili. Čak i ako u pogledu MNT-1 ništa ne bude otkriveno i on ostane večna tajna, Čovek će znati da nije jedini u Vaseljenji. Iako ih je on promašio za više miliona godina, oni koji su jednom stajali ovde još se mogu vratiti: a ako do toga i ne dođe, uopšte nije isključeno da postoje i drugi. Sve budućnosti moraju sada sadržati ovu mogućnost.

Flojd se još nosio sa ovim mislima kada se zvučnik u njegovom skafandru najednom oglasi prodornim elektronskim piskom, sličnim grozno pojačanom i izobličenom vremenskom signalu. On nesvesno pokuša da prekrije uši šakama u rukavicama skafandra; potom se pribra i mahnito posegnu ka dugmetu za kontrolisanje jačine na radio-prijemniku. Dok je to nesigurno činio, još četiri piska razlegoše se eterom; a onda usledi milosrdna tišina.

Svuda oko kratera prilike su nepomično stajale, paralisane potpunom zbunjenošću. Nije, dakle, posredi kvar u mojoj opremi, reče Flojd u sebi; svi su čuli ove prodorne elektronske krike.

Posle tri miliona godina tmine, MNT-1 pozdravio je lunarnu zoru.

Stotinu miliona milja sa one strane Marsa, u studenoj samotnosti do koje još nije stigao nijedan čovek, “Monitor za duboki svemir 79” lagano se kretao među prepletenim orbitama asteroida. Tri godine besprekorno je vršio svoje poslanstvo — na ponos i diku američkih naučnika koji su ga projektovali, britanskih inženjera koji su ga napravili i ruskih tehničara koji su ga lansirali. Tanana paučina antena hvatala je prolazeće talase radio-šuma — neprekidno pucketanje i pištanje onoga što je Paskal, u jednom znatno jednostavnijem dobu, prostodušno nazvao “tišina beskrajnog prostora”. Detektori zračenja beležili su i podvrgavali analizi priliv kosmičkih zraka iz Galaksije i iz tačaka izvan nje; neutronski i rendgenski teleskopi motrili su na neobične zvezde koje nijedno ljudsko oko nikada neće videti; magnetometri su osmatrali nalete i orkane Sunčevog vetra, mlazeve razrađene plazme koji su šikljali sa zvezde brzinom od milion milja na sat ka njenoj deci što su kružila oko nje. Sve te stvari, kao i mnoge druge, strpljivo je beležio “Monitor za duboki svemir 79”, unoseći ih u svoju kristalnu memoriju.

Jedna od njegovih antena koje su smatrane čudom elektronike neprekidno je bila upravljena prema istoj tački što se nikada nije odveć udaljavala od Sunca. Svakih nekoliko meseci njena daleka meta mogla se videti, da je kojim slučajem tu bilo nekog oka kadrog za gledanje, kao sjajna zvezda sa obližnjim, slabašnim pratiocem; no, pretežan deo vremena ona je bila izgubljena u bleštavosti Sunca.

Ka toj udaljenoj planeti, Zemlji, monitor je svaka dvadeset četiri časa upućivo informacije koje je strpljivo sakupljao, sve zgodno sažete u jedan petominutni impuls. Oko četvrt časa kasnije, putujući brzinom svetlosti, taj impuls bi stigao do odredišta. Na njega su čekale mašine kojima je to dodeljeno u dužnost; one bi pojačele i snimile signal, a potom bi ovaj snimak bio dodat već postojećem fondu od mnogo hiljada milja magnetne trake koja je sada stajala uskladištena u trezorima Svetskih svemirskih centara u Vašingtonu, Moskvi i Kamberi.

Od časa kada su se prvi sateliti vinuli na orbitu, pre skoro pedeset godina, bilioni i trilioni impulsa informacija slivali su se iz svemira, da bi bili uskladišteni za dan kad će možda doprineti razvoju znanja. Samo će sićušan deo sveg tog sirovog matrijala uopšte biti obrađen; no, nikako se unapred nije moglo reći koja će osmatranja koji naučnik možda poželeti da konsultuje kroz deset, pedeset ili stotinu godina. Sve je, dakle, valjalo čuvati u arhivi, naslagano u beskrajnim hodnicima sa klimatizacijom, umnoženo u tri primerka od kojih se svaki nalazio u drugom središtu, čime se osujećivala mogućnost slučajnog gubitka. Bio je to deo istinskog blaga čovečanstva, vredniji od svekolikog zlata beskorisno zaključanog u trezorima banaka.

A sada je “Monitor za duboki svemir 79” zabeležio nešto neobično — slabašan, ali i nepogrešiv poremećaj koji je prostrujao kroz Sunčev sistem i koji se veoma razlikovao od svih prirodnih pojava uočenih u prošlosti. Automatski, monotor mu je zabeležio pravac, vreme, snagu; kroz nekoliko časova proslediće informaciju o tome na Zemlju.

Isto će tako postupiti “Orbiter M 15”, koji je pravio dva kruga dnevno oko Marsa, “Sonda visokog nagiba 21”, koja se lagano pela povrh ravni ekliptike, pa čak i “Veštačka kometa 5”, koja je već ušla u studenu pustoš sa one strane Plutona, krećući se orbitom do čije će najudaljenije tačke stići tek kroz hiljadu godina. Svi su oni zabeležili neobičan odliv energije koji im je uznemirio istrumente; takođe su svi, u svoje vreme, automatski poslali podatek u skladišta memorije na dalekoj Zemlji.

Računari možda nikada ne bi uočili vezu između ova četiri neobična niza signala sa svemirskih sondi na međusobno nezavisnim orbitama, udaljenim milionima milja. Ali čim je bacio pogled na svoj jutarnji izveštaj, meteorolog zračenja na Gadardu shvatio je da je nešto čudno minulo kroz Sunčev sistem tokom poslednja dvadeset četiri časa.

Raspolagao je samo delom pređene putanje, ali kada ju je računar projektovao na situacionoj tabli planeta, ona se pojavila jasna i nepogrešiva poput pramena pare na vedrom nebu ili samo jednog traga stopala na polju prekrivenom devičanskim snegom. Nekakvo imaterijalno ustrojstvo energije, za kojim se vukla pruga zračenja slična brazdi što ostaje za hitrim gliserom, suknulo je sa lica Meseca i zaputilo se ka zvezdama.