Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

“Molim vas, pričvrstite pojaseve na sedištu i obezbedite od pomicanja sve slobodne predmete”, oglasi se iznenada zvučnik u kabini. “Približavamo se nagibu od četrdeset stepeni.”

Na obzorju su se pojavila dva obeleživača sa treperavim svetlima i autobus se zaputi između njih. Flojd tek što je podesio bezbednosne pojaseve, kada vozilo pređe rub uistinu strašnog nagiba i stade da se spušta dugačkom nizbrdicom, prekrivenom oštrim gromadama, koja je bila podjednako strma kao i kućni krov. Iskošena svetlost Zemlje, koja je dopirala iza njih, sada je veoma slabo osvetljavala predeo, tako da su bili uključeni reflektori na autobusu. Pre mnogo godina, Flojd je imao priliku da stoji na rubu grotla Vezuva i da odatle posmatra krater; lako je mogo zamisliti da sada ponire u njega, a taj osećaj nije bio nimalo prijatan.

Spuštali su se jednom od unutrašnjih terasa Tihoa, koja je postajala vodoravna nekih hiljadu stopa niže. Dok su išli obronkom, Majkls pokaza preko velikog prostranstva ravnice koja se sada raskriljavala pod njima.

“Eno ih”, uzviknu on. Flojd klimnu; već je zapazio skupinu crvenih i zelenih svetala nekoliko milja ispred i nije skidao pogled sa njih dok se autobus lagano spuštao niz strminu. Veliko vozilo očigledno se besprekorno nalazilo pod kontrolom, ali on nije predahnuo sve dok se nisu ponovo našli na ravnom tlu.

Sada je uspeo da razabere, blistavu poput srebrenih mehurova pri svetlosti Zemlje, grupu kupola pod pritiskom — privremena skloništa u kojima su bili smešteni radnici što su tu radili. U blizini se nalazio radio-toranj, a uz to i oprema za bušenje, skupina parkiranih vozila i velika gomila izlomljene stene, po svoj prilici materijal koji je iskopan da bi se obelodanio monolit. Taj mali bivak u divljini izgledao je krajnje samotan i veoma podložan dejstvu prirodnih sila što su bešumno delovale unaokolo. Nije bilo nikakvog znaka života, baš kao ni nagoveštaja zašto su ljudi došli ovamo, tako daleko od doma.

“Možete nazreti krater”, reče Majkls. “Tamo, desno — oko sto stopa od radio-antene.”

Tu smo, dakle, pomisli Flojd, dok je autobus prolazio pokraj kupola pod pritiskom, približujući se ivici kratera. Bilo mu se ubrzalo kada se nagao napred da bi bolje video. Vozilo je oprezno stalo da se spušta rampom od utabane stene u unutrašnjosti kratera. I tu, baš kao što je video na fotografijama, nalazio se MNT-1.

Flojd se upilji, zažmirka, odmahnu glavom, pa se ponovo zagleda. Čak i pri blistavoj svetlosti Zemlje bilo je teško videti jasno objekt; prvi utisak koji je stekao bio je da mu je pred očima ravan pravougaonik koji kao da je isečen iz većeg komada indiga; izgledalo je kao da je potpuno lišen debljine. Razume se, posredi je bila optička varka; iako je posmatrao čvrsto telo, ono je odražavalo tako malo svetlosti da mu je mogao videti samo obrise.

Među putnicima je vladao potpuni muk dok se autobus spuštao u krater. Ispunjavalo ih je strahopoštovanje, ali i neverica — naprosto su odbijali da poveruju da je mrtvi Mesec od svih svetova mogao da iznedri ovo fantastično iznenađenje.

Autobus se zaustavio na dvadeset stopa od ploče, i to sa njene najšire strane, tako da su svi putnici mogli da je dobro osmotre. No, izuzev geomertijski savršenog oblika, malo se šta drugo moglo zapaziti. Nigde nije postojalo nikakvo obeležje, niti je krajnja, abonosna tmastost monolita ma gde bila narušena. Bila je to sama kristalizacija noći i Flojd se za trenutak zapita da li bi to ipak mogla biti neka izuzetna prirodna formacija koju su sazdali plamenovi i pritisci što su sudelovali u stvaranju Meseca. Ali ta daleka mogućnost, znao je, već je bila ispitana i odbačena.

Na neki signal, reflektori postavljeni po ivici kratera složno se upališe i sjajna svetlost Zemlje namah bi potrta znatno snažnijom blistavošću. U lunarnom vakuumu snopovi su, razume se, bili potpuno nevidljivi; obrazovali su preklapajuće elipse zaslepljujuće beline, usredsređene na monolit. Na mestima gde su ga dodirivale, njegova abonosna površina kao da ih je gutala.

Pandorin kovčeg, pomisli Flojd, uz iznenadno naviranje slutnje — koji čeka da ga otvori radoznao Čovek. Šta li će samo pronaći unutra?

Glavna kupola pod pritiskom kod mesta na kome se nalazio MNT-1 imala je u prečniku samo dvadeset stopa, tako da je unutra bilo neugodno skučeno. Autobus, koji je sa njom bio povezan preko jedne od dve vazdušne komore, malo je povećao raspoloživi prostor, što je i te kako bilo dobrodošlo.

U poluloptastom balonu sa dvostrukim zidovima živelo je, radilo i spavalo šestoro naučnika i tehničara koji su bili stalno uključeni u projekat. Tu je takođe bio smešten pretežan deo njihove opreme i uređaja, sve zalihe koje se nisu mogle ostaviti u vakumu napolju, kuhinjska, kupatilska i klozetska postrojenja, geološki uzorci i jedan mali TV ekran posredstvom koga se lokalitet mogao držati pod stalnim nadzorom.

Flojd se nije iznenadio kada je Halvorsen izabrao da ostane u kupoli; on je izložio svoje stanovište uz zavidnu iskrenost.

“Za mene je skafander nužno zlo”, rekao je upravnik. “Oblačim ga samo četiri puta godišnje kada izlazim u tromesečne inspekcije. Ako nemate ništa protiv, sedeću ovde i posmatraću preko televizije.”

Jedan deo njegovih predrasuda sada je bio neopravdan, budući da su najnoviji modeli bili nesravnjivo udobniji od nezgrapnih oklopa koje su nosili prvi lunarni istraživači. Mogli su se navući za manje od jednog minuta, čak i bez pomoći sa strane, i bili su potpuno automatski. “Model pet”, u kome je Flojd sada bio brižljivo zaptiven, zaštitio bi ga i od najgorih uslova koji se mogu pojaviti na Mesecu, bilo danju ili noću.

U pratnji dr Majklsa, on uđe u malu vazdušnu komoru. Kada je dobovanje pumpi zamrlo, a njegov skafander se gotovo neprimetno ukrutio oko njega, on se najednom nađe optočen tišinom vakuuma.

Ovu tišinu prekide dobrodošli zvuk u skafandru.

“Je li pritisak u redu, dr Flojde? Dišete normalno?”

“Da — sve je kako treba.”

Pratilac mu pažljivo proveri pokazivače i ventile na spoljnjem delu skafandra, a onda reče:

“U redu — hajdemo.”

Spoljnja vrata se otvoriše i pred njima se pojavi prašinom prekriven Mesečev predeo, obasjan sjajem Zemlje.

Uz obazrive, gegave kretnje Flojd krenu za Majklsom iz komore. Nije bilo teško hodati; štaviše, pomalo paradoksalno, u skafandru se osećao prijatnije nego bilo kada od kako je stigao na Mesec. Dodatna težina ovog oklopa i blagi otpor koji je on pružao njegovim pokretima stvarali su izvestan privid izgubljene zemaljske gravitacije.

Prizor se promenio od kada je grupa stigla pre jedva jedan sat. Iako su zvezde i Zemljina polulopta bile u podjednakoj meri blistave, četrnaestodnevna lunarna noć bezmalo se okončala. Sjaj korone ličio je na lažno rađanje Meseca povrh istočnog neba — a onda, bez upozorenja, vrh radio-stuba stotinu stopa iznad Flojdove glave najednom kao da je buknuo plamenom u času kada je uhvatio prve zrake dole još skrivenog Sunca.

Sačekali su da iz vazdušne komore iziđu nadzornik projekta i njegova dva pomoćnika, a zatim lagano krenuše prema krateru. Kad su stigli do njega, tanušan luk nesnosne usijanosti pomolio se iznad istočnog obzorja. Iako će biti potreban pun sat da se Sunce skroz digne povrh ruba Meseca koji se lagano okretao, zvezde su već čilele.

Krater se još nalazio u senci, ali su reflektori postavljeni duž njegovih ivica blistavo obasjavali unutrašnjost. Dok se Flojd lagano spuštao rampom ka crnom pravougaoniku, ispunjavalo ga je ne samo osećanje strahopoštovanja, nego i bespomoćnosti. Ovde, kod samog portala Zemlje, čovek je već stajao licem u lice sa jednom tajnom koja možda nikada neće biti odgonetnuta. Pre tri miliona godina nešto je minulo ovuda, ostavilo za sobom ovo nedokučeno i možda nedokučivo znamenje vlastite svrhe, a zatim se vratilo ka planetama — ili ka zvezdama.